„Хвала интернету“

Адам Ракић Вацко је аутентични зачетник реге метал сцене на овим просторима, публици познат из бенда МадРед који је основао још 2004. године. Поред музике, професионално се бави анимацијом и илустрацијом, монтажом видео спотова, па и фотографије. Уметник у борби против монотоније и стереотипа, самурај који богатом естетиком звука креће у нове победе, поново је доспео у центар пажње као фронтмен новосадског бенда Senshi. У интервјуу за Журналист прича о томе како је дошао на идеју да оформи овај реге метал бенд са звуцима традиционалних јапанских инструмената, али и како су преко ноћи постали популарни широм Јапана.

Senshi, иако је настао почетком године, већ је избацио три сингла и сваки је праћен спотом. Како си дошао на идеју да направиш овакав бенд?

Пре две године сам туристички био у Јапану и много ми се допало, тако да од тада размишљам како да одем поново. Најбољи начин био је да се бавим музиком која нема прођу у Србији, као што су реге и метал. Овде те сцене малтене не постоје или су андерграунд, тако да су то углавном свирке за сто, двеста људи и свира се за пиво и путне трошкове. Нисам планирао да направим овај бенд као такав. Све je кренуло од једне видео игре, пошто од тога живим, радим графику и анимацију за игpe. Једна од њих била је са тематиком Јапана. Мој ортак Рајке је одрадио саундтрек, користећи традиционалне јапанске инструменте као што су кјото и јапаски бубањ таико и комбинујући их са рок/метал звуком. Игрицу никад нисмо завршили, али остао је тај саундтрек који је био јако добар и ја сам једног дана одлучио да снимим реге вокал преко тога, чисто забаве ради. Људима се то много допало, сви су тражили још, стално су ми стизале поруке да завршим песму, па сам решио да наставим са тим. И даље није било у плану да се састави цео бенд, пошто је компликовано држати више људи на окупу и радити нешто од чега нема новчаних прихода. Кренули смо са матрицама и ја сам певао преко тога. У међувремену ми је пало на памет да пробам са бендом и релативно брзо смо завршили ствар која је била до пола одрађена са живим инструментима. За неколико дана смо снимили песму, за два дана спот, ја га намонтирао и окачио на интернет.

Како сте дошли до сарадње са Јапанским музичарима са којима сте снимили две песме?

Када сам био у Јапану размишљао сам, пошто се бавим музиком више од петнаест година, кога бих из реге света могао да цимнем и евентуално одрадим неку свирку у Јапану. Сетио сам се да сам у Хрватској на Outlook фестивалу 2012. слушао један јапански реге састав који се зове PART2STYLE и писао сам им на Фејсбуку. Нису ми одговорили на време, тако да сам се ја већ вратио из Јапана и та прича је пропала, свакако остварили смо контакт. После тога сам дошао на идеју да направим видео игру за мој старији бенд који се зове МадРед, где ће сви карактери бити музичари из реалног света. Поред мене и мог ортака из бенда, одлучио сам да питам Јапанце да ли би желели да се појаве у нашој видео игри као карактери, они су се одушевили и ја сам их нацртао. Они су те године поново наступали Outlook-у, тако да сам их довео у Нови Сад, направили смо журку и промоцију видео игре и то је јако добро прошло. Направио сам и афтер видео са те журке и то је кренуло да се шири преко њих у Јапану. Тако сам дошао и до нових познанстава, попут MCa Ninety-Ua. Писао сам и њему, он је пристао да се појави као гост на нашој песми. Касније је наш спот који је он објавио на свом Твитеру видео Јанчи из бенда JusticeForReason, ког тада нисмо познавали. Он иначе копа по андерграунд бендовима и поставља на свој Твитер, што је урадио и са нашим спотом, и то је експлодирало. За два дана имали смо око 200.000 прегледа на Твитеру, гомила људи из Јапана нас је звала да свирамо, а ми смо тада имали само једну песму, тако да смо морали да откажемо све свирке за које смо добили позиве у то време. Али наставили смо са радом и план је био да се сваких месец дана избаци једна песма и један спот. Ту смо наишли на нове проблеме, јер бенд од четворо људи споро функционише, па смо наредна два спота избацили у размацима од три месеца. Пошто то није ишло у старој постави, променили смо гитаристу и бубњара и сада са новом поставом то иде доста брже, већ радимо три нове ствари.

Планирате ли овде неке свирке или турнеју?

Бенд ће имати своју цену, па ко год је прихвати и позове нас, свираћемо. Планирамо турнеју по Јапану у априлу 2018. До тада би требало да снимимо 10-12 песама, позиве и контакте већ имамо, тако да је то ултимативни циљ. А што се тиче свирки у нашој организацији, сматрамо да смо дужни фановима и пријатељима да направимо једну свирку годишње у Новом Саду, што ће се сигурно десити, и то ће бити већа свирка, са бољим звуком и више људи.

Још док си свирао са MadRedом, био си познат на алтернативној сцени по свом специфичном начину певања. Када си имао први контакт са музиком и пожелео да уђеш у тај свет?

Ја сам, као сваки клинац, кренуо да репујем са петнаест, шеснаест година. Имали смо хип хоп бенд у Нишу, звао се Организација 18. Мени је хип хоп убрзо досадио, јер нисам могао да се изразим како сам хтео. Тако да смо мој ортак Борко и ја одлучили да повучемо те хип хоп корене, али да се надоградимо тако што ћемо убацивати и друге музичке правце у нашу музику и онда је настао MadRed. Ту смо комбиновали рагамафин вокал, олд скул хип хоп битове, драм енд бејс, џангл и то је било приличо занимљиво, дошло до публике, али несрећни стицај околности је довео до тога да прекинемо са радом. Али сада Senshi наставља ту причу.

Поред музике, бавиш се и анимацијом. Може ли од те уметности да се живи?

У Србији може да се живи од анимације само ако радите за неког преко. Ја углавном радим за америчко тржиште, а живим у Србији и мислим да је то добитна комбинација. Тако да саветујем свим младим људима који желе да се баве сличним послом да пуцају преко, преко интернета је лако доћи до разних клијената. Исто је као са музиком. Тако да хвала интернету, без њега се не бих бавио овим послом уопште, било којом врстом уметности. Дигитална уметност живи на интернету.