Иза сцене моделинга, а у сусрет кастинзима

Аутори: Филип Илић и Милена Здравковић

Човек је по природи визуелно биће, али сваки појединац гради свој укус. Тако можемо рећи како се укуси разликују, но они много зависе од стандарда које поставља време у којем живимо.

Тако се некада за идеал лепоте узимала Мерилин Монро, која је својим облинама, платинасто плавом косом, црвеним ружем била секс-симбол. Она и данас важи за лепотицу, али како је време одмицало тако се и слика лепог мењала , па су на пиједестал уздизане Моника Белучи, Пенелопе Круз, Наоми Кембел и многе друге. Временом се дошло до вижљастих, дугоногих фигура које су сада својеврсно мерило за то како жена треба да изгледа. У многим часописима који су намењени женама неретко се пише о изгледу, не би ли жена била што привлачнија другима. У првом плану су фотографије модела Викторијиних анђела, који као да својим перјаним крилима и блиставим осмехом поручују: „Гледај како треба да изгледаш!“ Ту су, са истим намерама, и планови исхране, дијете и тренинзи.

Неке прате правила, али има и оних које су се побуниле, па су својом килажом, која није по правилима, коју прописују шетачице пистом, искочиле из сенке показујући поносно своје облине и називајући се plus size, односно крупнијим моделима. И док се тако расправљају они који су за манекенски појам лепоте и они који жену сматрају лепом у било ком облику, постављају се питања: На основу чега се одлучује ко је леп и колико ко килограма треба да има? Да ли су модне куће те које креирају стандарде, а модели ти који их пласирају?

Модне агенције организују кастинге како би пронашле нова лица. Кастинзи су бројни и широм наше земље, а рекло би се да је све више младих девојака које овај свет привлачи. Неке је привукла мода, неке популарност и гламур, а неке писте светских модних градова попут Париза, Милана и Њујорка.

У модном свету тежина се мери у односу на висину, те сразмено томе агенције постављају стандарде и већ на самом почетку се саветују, или се намећу, пропорције које модел треба да поседује како би био успешан у овом послу.

Наташа Борозан је манекенка из Мостара која већ годинама живи и ради у Милану. Она сматра да агенције нису ригорозне, већ да једноставно постоје норме које се морају поштовати, јер би у супротном, како каже, свако могао бити модел.

„Мода је одувек била таква. Само се сада чини да су модели мршавији, јер је гардероба шира, то је такозвани overlook. На мршавој девојци гардероба долази боље до изражаја, а не сама девојка, па је сигурно и то један од разлога зашто се потенцира мршавост“, каже Наташа за Журналист.

Неке од најпознатијих модела на свету, Наоми Кембел, Линда Еванђелиста, Кејт Мос, добро су уновчиле своје ноге и лице. Њима је фото-апарат све ове године, из дана у дан, био најстрожи критичар, а насловнице које су красиле управо оцена тог истог критичара. Године сликања, шетања у скупој гардероби на петнаестицама донеле су им енормну зараду, поставиле их на трон најлепших. Но да ли то са собом носи и неке главобоље? Јесу ли и њима говорили „треба која кила доле“? Неки ће рећи да је то психичко малтретирање које води ка анорексији, булимији и објективизацији жене, но колико је то тачно? Да ли је тај свет заиста тако суров као што се мисли?

У свет моделинга најчешће се улази још у тинејџерским данима, па се поставља питање – Да ли тај посао, у том периоду, може утицати на слику о телу, те да ли може оставити неке последице?

Драгана Брдарић Лека, психолошкиња, председница и оснивач Self центра у Новом Саду који се бави едукацијом, саветовањем и истраживањем наводи за Журналист да је теоретски могуће да на неког то остави последице, јер се слика тела формира у адолесценцији. „Тинејџери могу бити несигурни када је у питању изглед, па се тада неки професионални захтев може схватити као притисак. У реалности може се само нагађати у којој мери то оставља последице, јер има јако мало истраживања на ту тему.“

Једна од најчешћих предрасуда о манекенкама је да све што поједу поврате како се не би угојиле ни грама. Или, да су дизајнери мучитељи који стежу метар око њихових струкова, кукова, бутина и тако им говоре како треба да изгледају. Има и оних који мисле да су манекенке лутке које напросто нису битне – битна је одећа. Наташа о овоме каже: „Не сматрам да дизајнери тако доживљавају девојке, напротив, у мом случају сам се увек осећала поносно што сам ту, никако понизно.“ Она додаје да манекенке могу да једу колико пожеле, све док пазе при избору хране, те да је важно тренирати како би остале у доброј форми.

Међутим, са овим се не слаже у потпуности студенткиња и модел Теодора Мусовски, која каже да је овај посао ригорозан јер се тиче искључиво тела и лица. „Једно је промоција здравог живота, а једно робовање слици коју желиш да имаш о себи. Јеси лутка и објекат, али на то си пристала када си потписала уговор“, додаје Теодора.

У данашње време, ставови се намећу и преко друштвених мрежа, а једна од популарнијих је Инстаграм. Девојке које су такозвани facemodel-и су путем Инстаграм налога уновчиле свој изглед. Рекло би се да у виртуелном свету постоји слобода, па тако свако може пласирати оно што сматра пожељним. Захваљујући овим платформама, вратила се нека нова естетика, другачија од оне коју су до сада потенцирали медији.

И док нутриционисти инсистирају на одабиру и комбинацији хране, стручњаци сматрају да постоји читава једна психологија о слици тела, а да на њу утичу управо медији, друштво, као и наши ставови. Можемо ли се одупрети ономе што се пласира?

Неке манекенке не сматрају да све жене треба да буду мршаве. „Мислим да више треба потенцирати plus size моделе, јер се тако указује на различитост“ каже за Журналист Алиса Рапајић, која је недавно почела да се бави овим послом.

Психолошкиња Брдарић наводи да се на посао модела не може гледати само као на нешто сурово. „Из хуманистичке перспективе то може деловати тако, али не можемо гледати то само из једног угла. Зато је потребно причати о томе, позвати различите друштвене актере, отварати јавне дебате.“
Као и у сваком послу, тако и у овом, постоје одређени критеријуми који се морају поштовати. Појавом plus size модела заправо се доказује оно да о укусима не треба расправљати. Дизајнери и даље потенцирају „мршавице“, те можемо рећи да је то правило у овом послу. Девојке у овој професији морају бити свесне свог избора, као и правила која у овој индустрији владају, јер када критеријуми не би постојали моделинг би био хоби, а не професија.