Како је живео Баш Челик

За неке рокенрол почиње са Битлсима. За мене је он почео 1948. Те године сам рођен. (Душан Прелевић)

Рокенрол је рођен новембра 1948. Живео је 59 година. Имао је успоне и падове, можда мало више падова него успона, али опстајао је на свој начин. Борио се, стварао, рушио и уништавао, па онда изнова градио. Није се стидео чак ни када је требало. Остао је доследан себи за живота. И онда је 2007. године нестао. Саможивео је и самоубио се. Тај рокенрол био је Душан Прелевић Преле.

Док је још био дете, отац га је оставио. Свега га је два пута у животу видео, а за трећи пут се молио да се не деси. Његова мајка Анка Ковач желела је да Преле заврши Правни факултет, да буде адвокат и угледан академски грађанин. Упркос томе, одлучио је да испече занат на „уличном универзитету“. И тако је постао вечити студент.

Ходајући универзитетским улицама, упознао се са многим професијама. Био је изврстан певач,али и композитор и писац и сценариста и глумац. Мада, највише га је интригирала кафанска катедра, иако је знао да је она његов највећи камен спотицања. Једног дана, док се са предавања Кафана Сунце враћао својој кући на Грмечу, зауставио га је један човек. То је био Јован Ћирилов, који му је понудио улогу у мјузиклу „Коса“, који се у то време, након америчке премијере, први пут играо у Србији. Поред Мише Јанкетића и Драгана Николића у главним улогама мјузикла, главну улогу пред публикомипак имао је Преле.

„Очи у очи са светом“, како гласи један стих који Преле пева у мјузиклу, за њега самог у том тренутку не важи. После његовог брилијирања на наступу, имао је прилику да се вине још више. Боб Вилсон, који се заљубио у Прелетово певање, хтео је да од њега направи још већу звезду. Међутим, пред тим погледом, Преле је затворио очи и рађе бираода настави да шета универзитетским улицама. Науштрб те његове лоше нарави, други су добили прилику да се прославе.

Волео је џез јер је сматрао да су ту сви једнаки једни пред другима, али бавећи се многим другим стварима, није то изгураокраја. „Шта сам све у животу изгубио, може и џез да нестане“, често је говорио. Шетајући улицама, стигао је и до Немачке и Холандије, где се обрео певајући црначку музику. Након неког времена, вратио се у Београд, где је 1982. године објавио свој први албум „На оштрици бријача“. Десетак година касније, издао је и други албум под називом „У реду, победио сам“, по коме је снимљен истоимени документарни филм о његовом животу.

Почео је да пише тако што је ноћу бивао сам, без алкохола и пара. Оно што би написао показивао је пријатељима, и на тај начин добио свој подлистак у књижевним новинама. Његове сабране приче под називом „Како је умро Баш Челик“ приметио је преводилац и издавач Флавио Ригонат, који је куповао те приче и делио их бесплатно. Сценарио за „Последњи круг у Монци“ написао је Преле 1989. године. Петнаест година касније, написао је и наставак, међутим, шта се десило са снимањем другог дела филма, остаје мистерија.

Повреде на раду

Имам такав организам да сам могао по четири дана и ноћи да крстарим градом, убијам пића, качим се и зајебавам народ. А и свидело ми се, признајем. (Душан Прелевић)

И поред његове лоше нарави, која се махом манифестовала под утицајем алкохола, Преле је међу пријатељима био цењен. Вероватно због оног доброг дела његовог карактера који је ретко испољавао, али је остављао велики утицај на људе. Својом праведношћу и поимањем ствари, које је без цензуре причао, исписао је своју личну легенду. Тукао се и признавао да је крив и да је био кавгаџија.Тако је у једној од туча изгубио око, а тај случај назива повредом на раду. Наглас је говорио да воли кафану и да воли да пије. Пред свима је рекао да су сви певачице,а једино он певач. Није имао менаџере и ветар у леђа од неких људи са стране, јер нико није хтео да се хвата у коштац са њим.Све је он то знао о себи, и све је он то сам рекао. Живот га није штедео, па није ни он њега. Био је сурово искрен: „Није пријатно да се пробудиш ујутру и не видиш на једно око, али прође месец дана и идемодаље. И опет буде све у реду, а мене јебе баш то све у реду.“

Волео је цигаре и много је пушио. Због тога му је одсечена једна нога. Када му је претила опасност да му и друга нога постане пушачка, није престао да пуши. „Ако ме и друга нога сјебе, ако хоће да је секу, имам решење: попнем се на врх зграде Албанија, док доле снимају све телевизије, ви све то гледате, ја скочим ласту и на шестом спрату се рокнем из пиштоља, јер, какав сам малер, може да ми се догоди да паднем и сломим кичму, а останем жив. Толико не бих да се зајебем.“

Због свог начина живота, никад није ступао у брачну заједницу. Није се женио, јер је знао да он није човек са којим може да се живи, а једина жена коју је цео живот волео била је његова мајка. Изабрао је да остане београдски мангуп. Отац је две ћерке, Дине и Милице. Његова млађа ћерка Милица у интервјуу за Њузвик о Прелету као оцу каже: „За мене је он био шмекер ћале, са чуком да ме као дете не фолира и не прича оне глупости које остали родитељи причају, а ни сами не верују у то.“

И тако је Преле цео живот шетао, трчао, падао и подизао се са београдских улица, живео пуним плућима, иако му је физички остало само једно. “Ишао тамо где га чука води“, неустрашиво. Никоме није припадао, бирао је да буде само човек за себе. Боем, алкохоличар незгодног карактера, бунтовник, нежан отац и улични интелектуалац, легенда београдских улица, све је био. Како га је песник Брана Црнчевић описао: „Нема дна које није дотакао и нема врха на који се није попео.“