Крај једне ере

Новинари морају да причају и онда када сви ћуте. Морају да говоре јасно, прецизно, увек у интересу грађана.

Такву тезу заступао је и Б92, критикујући власт и постављајући питања, борили су се да отворе очи свима и укажу на стање у земљи која је тада, деведесетих, била задојена националистичком политиком и диктатуром Слободана Милошевића. Деведесетдвојка била је управо прозор у свет и бег од лудила свима онима који су размишљали другачије, онима којима није било до рата већ до неке другачије, либералније Србије. Земље у којој постоји право на мишљење, у којој се поштују људска права, где нема цензуре. Земље којој треба оздрављење.

Немогуће је посматрати телевизију Б92 а да се притом не помене корен из кога је настала – радио Б92. Од малог локалног радија, који се на самом почетку могао чути у ширем центру Београда, са жељом да уведу промене, постају уточиште онима који верују у слободу. Млади креативци „Индекса 202“ и „Ритма срца“ спајају се у Б92. Из Дома омладине Београда, свакодневно се јављају у програм, и несхватајући у шта може и у шта ће ескалирати чувена фреквенција 92,5 МHz.

Онда кад се понајмање ценио човек, а појединци богатили на рачун државе, ово име постаје препознатљиво као име којем се верује. Из бунта настаје новинарство које за циљ има да информише грађане о стању у држави, да укаже на проблеме. Тако млади људи улазе у борбу са онима који не опраштају критику, који не толеришу отрзање контроли. Нису желели да ћуте о свему о чему се ћутало, нису допуштали да их победе. С временом слушаност радија је све већа, као и напори оних који у њему раде да га одрже у животу.

Више пута су затварани, но радили су чврсто верујући да могу променити постојеће стање. Излазећи из свог студија на улице, окрећу се ономе коме је медиј као такав и намењен – човеку. Од прављења разних хуманитарних акција до трибина окупљају око себе оне који деле њихове ставове. Коначно, 6. октобра 2000. године оснива се и телевизија. Емитовање програма само дан после сада већ историјских Петооктобарских демонстрација, симболише победу новинара над режимом.

Кроз време мењали су се и структура и концепт, подједнако и на радију и на телевизији. Неке од најпознатијих емисија биле су Пешчаник, Кажипрст, Инсајдер… Много је оних чије је дело говорило само за себе и од себе, који се нису бојали да укажу на то шта не ваља, да питају оно чега се други плаше. Рад у таквим редакцијама био је високо цењен, а неретко и ризичан. У прилог томе сведочи и чињеница да Бранкица Станковић, ауторка емисије Инсајдер, живи са обезбеђењм од 2009. године, тачније, од серијала о фудбалској мафији „Правила игре“. Зграда телевизије неколико пута је нападнута, током митинга „Косово је Србија“, као и током покушаја прве Геј параде у Србији 2001. Звао их је Чуме, један од Земунаца, само да се оправда у њиховом Дневнику. Бранкица Станковић успела је да добије изјаву од Милошевића, и то свега неколико сати пре његовог хапшења. Оспоравани су више пута, јер су били прст у оку свима онима који су прикривали истину. Све то сведочи о утицају који је ова телевизија некада имала, али и о томе каквом се уређивачком политиком водила – приоритет је био интерес јавности.

Кроз историју имали су и киксеве, који су се често третирали као „забавни програм“. Тако су по лиценци увели ријалити Велики брат који, чини се, није приличио једној пре свега информативној телевизији. Kвизови попут Милионера или Златног круга били су свакако комерцијалног карактера, којима је требало остварити гледаност и одређени профит. Сада је на том месту ТВ Чорба у којој – осим лоших фора водитеља који се из петних жила труди да насмеје гледаоце – нема ауторског садржаја, већ се користе снимци са интернета.

Телевизија као таква мора кореспондирати између информативног и забавног, но да ли то значи да информатива треба да трпи? Новац је могао бити фактор, али, чињеница је да Б92 губи кредибилитет и свој препознатљиви имиџ. Може ли медиј опстати ако временом престане да се води својим идеалима, те да ли му се може веровати?

Уступањем фреквенције Б92 Плеј радију, јасно је да новонастала уређивачка политика нема готово ништа заједничко са првобитном. Од некада независне, објективне и првенствено информативне станице, остаје само фреквенција 92,5МHz. Истовремено, продаја телевизије грчкој Антени измешта ову телевизијску кућу у потпуно нови контекст, где, чини се, више није приоритет јавни интерес. Такве промене могле су се наслутити одласком Бранкице Станковић или укидањем Утиска недеље Оље Бећковић, док се Кажипрст одјављује онда када и сама ТВ Б92.

Ако Б92 не постоји у оном облику у каквом га памтимо, ако циљеви више нису исти, границе строго прописане, а тиме и медијска слобода ограничена, треба ли наставити са даљим радом? Ова Србија више није она у којој је Б92 почињао, али није ни боља Србија. И сада је медијски мрак. Ако су опстали у време „Злобе“, је ли запело са „АВАВ“? А можда није питање бити или не бити глас јавности, можда није питање политике, него жеља за другачијим правцем, жеља за неким новим почетком? Или је све јасно – већински власник има право да мења, па мења.

Деведесетдвојка представљала је хронику једног времена, збир неких правих новинара, и стање свести, оне свести у којој се стварност приказује онаквом каква јесте; стварност у којој нема повлашћених.

Сада када више није тако, боље је рећи збогом него кварити име.


Петиција за промену имена Б92

Душан Машић, новинар који је на радију Б92 радио од његовог настанка, написао је петицију 2014. године, упућену Теодору Кјаку, директору Антена групе. Машић у петицији наводи да је садашња уређивачка политика страна оној првобитној, те да више не представља идеале којима се Б92 некада водио. Такође наводи да је Деведесетдвојка некада била институција информативног програма, базирана на истинитом, провереном, правовременом, професионалном и објективном извештавању, због чега је, како каже Машић, и имала утицај. Према његовим речима, ова телевизија се никада није бавила гледаношћу, те између садашње и некадашње телевизије не постоји сличност.

Из ових разлога сви потписници, њих 1.500, траже промену имена, како би се „очувао идентитет имена Б92“, пише у петицији. За сада није познато да ли је ова петиција директно утицала на промену имена Б92 у О2.ТВ.