Критиковање без предузимања је вид самоповређивања

Кажу да се не сећате онога што људи кажу, већ како су вас навели да се осећате.

Упознала сам Уроша Петровића крајем 2012. године на промоцији његове књиге „Мартина велика загонетна авантура“. Након промоције, клинцима који су одгонетнули загонетку поклањао је књиге и чувене лоптице са смајлијем. За то време, ја сам, самоуверено гледајући у књигу „Загонетне приче“, покушала да решим загонетку „5+5=55, додај само једну црту и једначина ће бити тачна“. Одустала сам после неколико минута и, поражена, желела сам да сазнам шта је то што не могу да решим. У том тренутку, Петровић ме је погледао и рекао: „Ти изгледаш као неко ко би погледао у решење уколико не савлада проблем.“ Увредила сам се и оставила књигу, a касније сам добила лоптицу. Сматрала сам тада да је то снисходљиво. Сваки следећи пут кад сам пожелела да погледам решење на крају књиге, буквално или метафорички, чула сам глас који осуђује, а сваки пут када сам сама сазнала оно што ме је занимало, погледала бих лоптицу, коју чувам близу кревета.

Урош Петровић бави се писањем, фотографијом и илустрацијом. Био је председник Менсе Србије и често се о њему пише као о најинтелигентнијем Србину. Глумио је у култном серијалу „Фазони и Форе“, творац је квиза „Лавиринт“ и састављао је питања за квиз „Потера“. Добитник је неколико награда за књижевни и фотографски рад, а по његовој књизи „Пети лептир“ снимљен је први српски 3Д филм.

Креирао је, заједно са Ранком Рајовићем, НЦТ систем учења. То је систем који обучава не само децу, већ и родитеље, васпитаче и наставнике како да помогну деци да постану најбоља верзија себе и заговара васпитање у ком нема ограничења дечјој машти и радозналости. На његовим промоцијама и излагањима, на којима поставља загонетке, и онима који погоде дели лоптице, деца су успешнија него одрасли. Дакле, књиге Уроша Петровића никако нису само књиге за децу, оне су и оруђе којим се одраслима лако може показати да нису завршили са учењем.

„Марта Смарт и Вашар загонетки“ нови је роман Уроша Петровића, те смо, овим поводом, са њим разговарали о Марти, одласку из државе и просветном систему.

Одакле црпите инспирацију за писање књига?

Пуно путујем. Доживљавам пуно тога, а понекад и сам производим доживљаје. Само у протеклом периоду обишао сам дванаест земаља и стотинак градова и места. Немам никакав проблем с количином надахнућа, имам га само с количином времена за писање. То је много бољи проблем него да га нема.

Главни лик нове књиге „Марта Смарт и Вашар загонетки“ је девојчица, да ли је то суптилан начин да скренете пажњу на проблем пола и полних улога у нашем друштву?

То је већ пета књига у серијалу о Марти. Њене авантуре се читају и у Мађарској, Македонији и Италији, појавила се и на магнетима, шољама и крпицама за наочаре. Јасно је да лик ове паметне, самосталне, храбре, зеленокосе девојчице има своју мисију и своје поруке. Ипак, проблем полних улога уткан је у сва друштва, од изолованих племена у бразилским прашумама до бриџ клубова Луксембурга, и нигде није савршено решен. Можда је нерешив – као такав нам је и задат, да бисмо имали вечитог покретача.

Како деца гледају на овај проблем?

До пубертета тај проблем готово да и не постоји, а то запажање већ даје неке одговоре.

Шта највише угрожава младе у овом систему, на шта би требало да обрате посебну пажњу родитељи и учитељи?

Младима је често на часовима досадно, а то проузрокује низ последица. Просветни радници би требало да покушају да уведу занимљивији приступ градиву – тако би и себи створили инспиративнији радни дан. Није то лако, али није ни немогуће. Родитељи би требало да имају на уму чињеницу да је презаштићивање деце данас – излагање изазовима за које су неспремни сутра.

Зашто, по вашем мишљењу, на нашим националним ТВ програмима не постоји развијен квалитетан дечји културно-едукативни програм?

Зато што смо то као неопрезно друштво допустили. Ја се бар трудим да то исправимо, почев од тумачења творца најтежег питања у квизу „Лавиринт“, па до учешћа у култном серијалу „Фазони и Форе“. Већина људи само критикује, ништа не предузима.

Шта је оно посебно што НТЦ едукативни програм пружа деци?

НТЦ програм је прилично свеобухватан и, ако бих морао да одговор сведем на једну реченицу, она би изгледала овако: Да им понекад буде жао када звони за крај часа.

У Норвешкој је систем такав да у нижим разредима деца немају домаће задатке и проводе слободно време у рекреацији и разговору. Да ли би требало да идемо тим путем или је овај систем правила и ограничења добар за дечји когнитиван развој?

Ми би требало да препишемо понешто од најуспешнијх образовних система, па да с те позиције покушамо да их престигнемо. С тренутне стартне позиције не можемо да се тркамо уз велика надања.

Како коментаришете одлазак огромног броја младих из Србије?

Реч је о логичном следу, али и социолошкој катастрофи која изискује узбуну и делање свих којима је стало до ове земље. Од пуког јадиковања никада није било користи, оно је врста самоповређивања. Хоћете пример делања? Погледајте на интернету, на пример, податке о фирми „Микроелектроника“ из Земуна, којом управља један мој пријатељ. Тако се то ради.

Зашто Ви никада нисте напустили Србију?

Имао сам две прилике да се одселим у земље с много вишим стандардом. Не бих искористио ни трећу. Одласком се добија много, али се неке важне одреднице и губе. Једноставно сам одмерио. Оно на тасу вредности које бих одласком изгубио је претегло. Данас често држим предавања на факултетима и другим образовним установама у неким од најуспешнијих европских земаља, и ни у једној се нисам задржао много дуже него што је било неопходно. С друге стране, приликом званичне посете сајму књига у Пироту – троструко сам продужио боравак, о свом трошку.

Шта је оно на шта сте најпоноснији, због чега пожелите да сами себи баците лоптицу са смајлијем?

Успео сам да стекнем слободу да радим искључиво оно што волим. Пут до тог статуса био је дуг, изазован, скуп и ризичан, али такви су, ваљда, друмови до свега што вреди у животу.