Све је то нормално!?

Намештање фудбалских утакмица у Србији — проблем или навика?

О томе се много прича, а чињеница да оно постоји уопште није спорна, колико год челни људи у Савезу оспоравали те наводе. Или, нека се погледа списак тимова који су освајали првенство Србије од краја деведесeтих година. Нема баш изненађења, изузетак је једино ФК „Обилић“ у сезони 1997/98, али истаћи овај клуб као пример исто је као похвалити пса који је прокопао башту. Не, нема изненађења, али би требало да га буде.

текст писали Предраг Мијатовић и Игор Ишпановић

На фудбалској сцени Србије једино још тињају слаби пламенови навијача два београдска клуба, Звезде и Партизана, мада и они полако клону духом и окрећу се на другу страну. То окретање одговара људима који се баве разноразним малверзацијама у овом спорту, јер ако нико не мари, чему онда дизање узбуне? А такви клубови, који само попуњавају број тимова и не служе ни за шта друго осим као параван за спровођење воље божје, одавно постоје у Јелен Суперлиги Србије. С тим се слаже и Филип Узелац, бивши спортски новинар листа Дневник.

„У нашем фудбалу вечити ривали углавном изазивају највише пажње, па су тако и њихови мечеви посебно занимљиви за коментарисање. И Партизан и Звезда имају ривале које побеђују из године у годину, али и ривале против којих неретко „киксну“. Ипак, у Србији, према разним истрагама, клуб са највише сумњивих утакмица је ОФК „Београд“, каже Узелац за Журналист.

Колико ова тема заслужује простора у медијима? И ако доспе на спортске или насловне стране, какав облик поприма? Фудбалери се боје да изађу у јавност с било каквом причом, јер последице могу да буду озбиљне, а један од ретких који се усудио да кроз медије макар наговести намештање јесте Мирко Поледица, председник Синдиката професионалних фудбалера „Независност“.

Према речима нашег саговорника Филипа Узелца, Бранкица Станковић направила је револуцију у овом осетљивом подручју и инспирисала многе младе новинаре својом храброшћу. „Мало је глупо рећи храбар, с обзиром на то да је причала истину, али у нашој држави највећи проблем је говорити истину и непристрасно извештавати. Али, постоје разне врсте притисака који долазе што из редакције, што из спољног света“, објашњава Узелац и додаје да је, на почетку каријере, добио „савете“ како треба да пише и ко би због објављивања таквих текстова био (не)срећан.

Корупција и намештање мечева су дубоко укорењени у целокупну фудбалску структуру Србије, па самим тим и ниже рангове такмичења, где цветају у мраку. Фудбалер клуба из Новог Сада, који је желео да остане анониман, каже за Журналист да је често сведочио намештеним утакмицама, чак 35 пута. Објашњава да се углавном игра по принципу „3 за 3“. Укратко, домаћин побеђује, а гост губи.

„Последњег дана регуларне сезоне, играли смо у гостима против тима којем су били потребни бодови за останак у лиги. Нама је тај меч био небитан, пошто смо већ обезбедили останак. Недуго пре почетка утакмице, клупски званичник противничког тима ушао је у нашу свлачионицу, држећи актовку у којој се налазило 200.000 динара – наша „награда“, каже фудбалер. Овакве ситуације назива формалношћу, јер се играчи ништа не питају, све је унапред договорено. „Током утакмице, трудили смо се да будемо лоши, а уместо голмана бранио нам је играч. Коначан резултат је био 4-2 за домаћина.“

У проучавању овог проблема, наишли смо на још један пример који нам је испричао одборник једног клуба из околине Новог Сада, који је такође желео да остане неименован.

„Играле су се две утакмице у исто време, једна код нас, а друга у Новом Саду. Уколико у Новом Саду победи домаћин, морали бисмо и ми да победимо. Проблем је био у томе што су обе утакмице почињале у исто време, па би било тешко пратити резултат на другој утакмици и намештати нашу”, каже одборник и објашњава да је овај проблем решен тако што је на полувремену непознати човек пресекао мрежу на голу, па је друго полувреме каснило с почетком двадесетак минута док се то није поправило. „На крају, утакмица у Новом Саду завршена је поразом домаћина, па смо могли да играмо без притиска. Изгубили смо резултатом 2-3, иако смо на полувремену водили 2-0.“

„Све је то нормално“ је сада већ легендарна реченица тренера Мирослава Муте Николића која најбоље описује став који наш народ има према кошарци. Успеси наших кошаркаша уопште не представљају изненађење. Готово да не постоје ни разлози да се славе, јер они су потпуно очекивани. Наш просечни човек има проблем да схвати ко су ти велики, страшни Американци и како је могуће да су они бољи од нас; он је навикао на златне медаље пошто смо ми, ипак, „земља кошарке“.

„Све је то нормално“ је такође реченица коју исти тај просечни Србин користи како би изразио своју реакцију на случајеве попут горепоменутих. Он је свестан да се такве ствари дешавају из недеље у недељу, на свим нивоима српског фудбала. Слушао је и горе приче, а постоје прилично добре шансе да познаје неког ко је лично учествовао у оваквим малверзацијама. Његова реакција идентична је хиљадама других по томе што им недостаје једна ствар – зачуђеност.

Давно су прошла времена када је освајање наше лиге имало неку тежину и стварно значило нешто. Сада је нормално да се победник лиге унапред зна, као што се зна и ко може да добије коју утакмицу и како. Нормално је да је фудбалским клубовима фудбал споредна ствар. Нормално је да је нашим играчима главни циљ да што пре буду продати у иностранство, осим ако нису довољно добри да напусте земљу пре него што уопште и заиграју сениорски фудбал.У супротном, постаће још један учесник велике илузије српског фудбала, док ће остали гледати са стране, јер – све је то нормално. А да ли је то нормално?