Улица дискриминације и мира

Први списи у којима се спомињу Белгијанци као нација појавили су се за време Цезара. Одатле потиче једна белешка, у којој Цезар тврди да су Белгијанци најхрабрији од свих. Овај део белешке врло је популаран у народу. Међутим, у истој белешки Цезар објашњава да су они тако храбри јер су најдаље, далеко од цивилизације.

Свакако да Белгијанци себи могу да приуште да превиде тако ситан деo историје, с обзиром да је цивилизација своју престоницу поставила у центру баш њихове државе.
У западном делу срца Европе крије се град, скоро апсурдан колико и читава држава ‒ Руселаре.

Прошле године у граду је у периоду од 4 месеца на снази била уредба која је бранила да се људи крећу или налазе у групи са више од троје људи. Да би ово било компликованије уредба није важила у читавом граду, већ само у једној улици ‒ Ардуисестинвег.

„Овде можете пронаћи све што вам је потребно. Гладни сте? Имате неколико продавница са храном из разних крајева света. Треба вам улепшавање? Три козметичка салона су на дохват руке. Треба вам жена? Бордел је на спрату, изнад продавнице где сте купили храну. Треба вам нешто да заборавите на тај бордел? Дрога се продаје у оне две куће.“ Тако објашњава улицу у којој живи и ради млади Мароканац. Власници свих локала у Ардуисестинвегу су људи страног порекла.

„Пре тог закона било је неколико туча, дрога се продавала на улици. Онда су донели тај закон, и након тога су раздвајали људе и кад стоје и чекају у реду за кебаб. Не само нас, већ и Белгијанце“, каже тридесетогодишњи власник ресторана брзе хране, рођен у Белгији, пореклом из Турске.

Након овог разговора није било тешко приметити „нас“ и „њих’“ у свакој реченици, па ме је интересовало како је и када дошло до вербалне ауто-гетоизације. У причи са младом активисткињом Хефсом Фаик сазнала сам како су се људи из Марока, Турске, Русије и Пакистана уопште нашли у Белгији.

„Људи су почели да долазе овде преко разних пројеката државе јер су Белгији требали радници. Долазили су да спасу економију Белгије“, рекла је Хефса.

У мултикултуралној улици све је мирисало на дискриминацију − обострану. Један од момака који су као мали дошли из Марока са својим родитељима причао је како нема ниједног пријатеља Белгијанца. С друге стране, други је спомињао како га полиција увек заустави и испита када носи традиционалну мароканску одећу.

Људи су пријатни, нарочито старији. Нисам могла да не приметим да су млађи мушкарци углавном имали намештену фризуру, као да су управо изашли из салона. У једном од салона, чији је власник човек пореклом из Турске, седела је група младића. Хафса Фаик није била одушевљена идејом да уђемо унутра, јер како каже „момци некад буду превише нападни“. Међутим, момци су устукнули када смо ушле и када сам их на енглеском замолила да поразговарају са мном. Један од њих је на холандском питао: „Да не пише можда за Ал Џазиру?“ Газда је ипак одлучио да прича са нама, али на холандском. Објаснио је да сви који дођу у Белгију бирају локале у овој улици, јер су ту добродошли. Рекао је да многи имају проблем са полицијом, поготово ако је неко ко је сумњив честа муштерија у локалу. Затим нас је упутио код човека којем је локал затворен из оваквих разлога. Он је имао припремљен говор о животу у Белгији, као да је чекао да буде питан о њему.

„Ја нећу да живим у Белгији, не осећам се као да припадам овде. Када сам тек дошао био сам мали и у том месту где сам живео стално су ме тукла деца. Дуго им нисам враћао, јер сам мислио да могу да одем у затвор. Касније сам почео да враћам. Сада ме не туку, али ми затварају локал и гледају попреко. Једно време сам држао говоре у џамији, говорио људима како да живе међу Белгијанцима и међу собом. Тада је полиција пазила на све што радим.“ Наставио је да прича о религији и похвалио се како је неколико људи прешло у ислам након разговора са њим.

Нико од ових људи није дао своје име. Вероватно не би ни причали са мном да Хафса није била присутна. Она ради на пројекту „Диверсел“ везаном за мултикултуралност, кроз који покушава да нађе баланс у свом граду и помогне људима да живе заједно.

„Након терористичког напада у Бриселу, након што сам изгубила другарицу у истом, након што ми је девојка пришла и тражила да се извиним и након што је човек насилно скинуо хиџаб мојој мами била сам бесна. Седела сам у кафићу са другарицама и причале смо о проблемима, о томе како наши људи праве глупости, али и о томе како Белгијанци причају глупости. О томе како су сви толико уског ума. И онда смо направиле пројекат, интервјуисале људе и дошле до закључка да обе стране имају толико тога да кажу једни другима.“, казала је Хафса.

Са стране баш тако и делује, као да прихватају постојање једни других, али не даље од тога. Све време ми је у глави било питање на које нико нема одговор: Шта је прво настало, кокошка или јаје? Ко је први почео са `сепаратисањем`, да ли су Белгијанци дискриминисали мигранте, па су се они затворили у своје заједнице, или су мигранти, уплашени за своју културу, сами себе изоловали?

На крају дана, шетајући кроз улицу, која неодољиво подсећа на неку из јужне или источне Србије, схватила сам да лампице изнад оне продавнице заиста горе црвено, што је знак за бордел, па сам из радозналости ушла у радњу. Када сам рекла да сам са Балкана, чикица ми је одушевљено показао полицу на којој се налазила паштета Аргета, чоколино и на моју највећу радост, ајвар.

Посета Руселареу била је нешто слично том искуству, отишла сам очекивајући шокантну причу (бордел), али вратила сам се пуна утисака (ајвар) о једноставним људима који се осећају као да не припадају нигде.

„Ја сам рођена у Белгији, пореклом сам Мароканка. Ствар је у томе што се у Белгији осећам као Мароканка, а у Мароку као Белгијанка. Нигде потпуно не припадам“, каже Хафса.