Живот међу картонским зидовима

Двориште са три куће, све три трошних зидова и бушног крова. У дворишту отпад, стари лимови и нагомилани картони. Делује као напуштени простор, али иза куће, мало дубље у дворишту, врви од живота. Петоро деце, отац и стара бака. Свако ради свој посао. Једни газе лименке и стављају у црне кесе, други цепају картонске кутије и слажу их испод надстрешнице да не би киснуле. Почетак радног дана за шеснаестогодишњег Мирзу и његову породицу.

Након тога Мирза одлази са својом такозваном троколицом – бициклом за који је закачена приколица – да прода сав накупљени материјал. Одредиште − место где се откупљује папир. Складиште пуно папира и испред њега човек у радном оделу. Поздрављају се и крећу заједно да истоварају стари картон. Све то раде релативно брзо, а слагање картона делује као уиграна радња. На крају, пада договор да сутра у исто време стиже нова тура картона. Мирза за ову количину сакупљеног папира добија тачно 856 динара. Каже да није баш задовољан данашњим учинком, да ће се за сутра потрудити да донесе више али и да не може тренутно да размишља о томе јер има и друге обавезе данас.

У просеку једна шесточлана ромска породица може за десет сати да сакупи око 300 килограма папира и заради свега око 1000 динара. Стари папир се на основу самог квалитета сврстава у неколико група, од чистог белог до отпадака од старог картона, ког је углавном највише.  „Тај папир има и најнижу цену и зато Роми могу од њега да зараде само за најниже потребе“, каже Мирза.

После обављеног посла одлази кући, пресвлачи се, одлази у кухињу да једе. Кухиња је веома мала и у њој се налази само судопера и мали фрижидер, две столице и један сто. На столу, бела кантица у којој се налази пасуљ и поред хлеб.

„Ово је сестра јутрос донела из Свратишта, а можда је и од јуче, не знам“, каже он. Не размишљајући пуно, брзо га је појео. Тањир није ни склонио и одлази у собу да се спакује за школу. Унутра се налази пет кревета и орман. Узима из ормана две свеске и ставља их у ранац. Жали се да данас има контролни из географије, али да не намерава да бежи јер се на крају увек извуче. Са поносом показује контролни из математике на којем је добио тројку и говори како је све сам урадио са све чувеним „Бога ми мога“. Ужурбано излази из куће и одлази на ђачки аутобус.

Баш као и Мирза, у Србији 15.000 малолетника чека посао на бироу рада, од чега су трећина Роми. По закону, дете не сме да ради испод 15. године, али многи од њих су на то приморани. Психолошкиња Нада Милић каже за Журналист да су деца незрела у том узрасту и да је рано да тако млади преузимају улогу породице, али да многи од њих немају избора.

Да би малолетник почео да ради, потребна је сагласност родитеља као и лекарски преглед. „Закон дозвољава детету од 15 година да званично тражи посао, али му не дозвољава да прима новац на своје име, већ на име једног од родитеља“, изјавила је за Журналист Љиљана Васић из организације ,,Помоћ деци”. Она тврди да права детета нису прекршена ако оно ради мање од 35 сати недељно и то послове који нису ризични за његово здравље. Деца се најчешће запошљавају као помоћни радници или у одржавању чистоће.

У Националној служби за запошљавање кажу да је највећи проблем то што деца немају одговарајућу обуку као и одговарајући ниво образовања. Самим тим понуда послова за њих је оскудна што се аутоматски одражава и на зараду. „Већина деце ради на дневницу и не броји им се радни стаж док не постану пунолетни“, рекао је за Журналист Драган Ђукић из Националне службе за запошљавање.

Иако деца често раде послове који нису прилагођени њиховом узрасту, инспекција која контролише услове у којима деца раде није забележила неправилности.
„Дете које рано почне да зарађује за живот, аутоматски губи време за забаву и игру. Док његови вршњаци живе под финасијском заштитом родитеља, оно само зарађује за своју егзистенцију, а понекад и егзистенцију целе породице. У старту му је ускраћено право на лакшу и светлију будућност, као и на образовање“, каже за Журналист заменица заштитника грађана Тамара Лукшић-Орландић.

Мирза долази из школе и на брзака оставља ствари у собу. Каже није отишао на последња два часа, мора да оде заједно са братом код стрица код ког цела породица цепа дрва за зиму. У стричевом дворишту чује се жамор. Сви већ увелико цепају дрва, а у позадини се чује ромска музика. Мирза и његов млађи брат их поздрављају, узимају секире у руке и крећу са радом. Мало старија деца цепају дрва, док млађа облећу око њих и купе оно што са стране пада, слажу их у шупу која је већ скоро затрпана дрвима. На моменте се чује звук моторне тестере, ако постоји неки комад који не може да се растави секиром.

Већ је пао мрак и стрина, старија жена, позива их све на вечеру. У ходнику куће се налази огроман сто, за који може да седне око петнаестак људи. На менију вечерас су кромпир и јагњетина. Сви гладно гледају у трпезу, али нико не узима пре стрица. Тек након што је стриц ставио храну у тањир остали почињу да се отимају за храну. Свако је добио свој задатак. Мирзино задужење је одлазак на најлон пијацу, као и откуп картона у договорено време. Након вечере млађа деца склањају сто, док две старије девојчице перу суђе. Већ је десет сати, Мирза и његов брат одлазе на спавање. Кажу да ће лећи одмах и да их сутра чека још један напоран дан.

Иако Србија нема званичан број података о учесталости дечијег рада, служба за запошљавање процењује да око 25.000 деце у Србији ради неку врсту физичког посла и зарађује новац. Такође велики проблем је и појава рада деце на црно. Економисткиња Душица Бировљевић каже да је потребно установити законом и направити јасну разлику између опасног и безопасног рада, на основу јасних упуства која обезбеђују заштиту од злоупотребе и експлоатације.

„Применом Конвенције о минималној старости из 1973. године , испод које ниједно дете не сме да ради, може се много помоћи око реализације закона који би, по мом мишљењу, требало да донесу о дечијем раду“, закључила је економисткиња.