Аматерски театар без подилажења

У многим мањим градовима Србије позориште не постоји чак ни као сама грађевина, а тамо где га има, недостају професионалне трупе у склопу ове културне институције које би градиле навику међу мештанима да посећују позориште. Управо због такве (не)културне ситуацијуе у којој се налази театар, једина светла тачка јесу аматерске драмске трупе које настоје да се овакво стање иоле промени. Омладинске драме углавном настају у склопу секције у средњим и основним школама које најчешће покрећу професори, али данас готово свако позориште или културни центар има своју аматерску секцију са којима неретко раде и сами професионалци.

Аматерске позоришне трупе пречесто остају без финансијске и логистичке подршке локалних самоуправа

Глумица Српског народног позоришта Марија Меденица основала је у свом родном граду Обреновцу драмску секцију још док је била студент Академије уметности у Новом Саду, како би своје стечено знање поделила омладинцима који до тада нису имали прилике да се баве позориштем.

„Желела сам да градим едукативну позоришну публику, са циљем да једног дана Обреновац добије још професионалних глумаца. У нашем дому културе наишла сам на подршку и била сам пријатно затечена, јер су такве ситуације инцидент у  друштву у ком живимо. Имали смо заиста несебичну подршку свих ресурса студентског културног центра, а за остало смо морали да се изборимо сами: за костим, за реквизиту, за сценографију, и оно најтеже – за публику. Били смо упорни, међутим некако је наш рад тих првих година остајао без конкретне подршке институција, а са друге стране, апетити ових младих људи за позориштем су расли и била ми је дужност да дугорочно обезбедим наш рад. Тако је настало УГ „Ћоше“ које је ове године прославило 10 година рада“, истиче Меденица и додаје да су ови  глумци након дуго година успели под окриљем Центра за очување традиције и културе „ТЕНТ“ да покрену омладински фестивал аматерског драмског стваралаштва, иако Обреновац не поседује позориште.

АКО НЕ ПОМАЖУ ИНСТИТУЦИЈЕ, МОРА ПУБЛИКА
Највећи проблем са којим се аматерске трупе сусрећу јесу незапажен рад на локалном нивоу и финансије. Зато њихови чланови играју волонтерски, а новац за реализацију представе углавном добијају од општине путем конкурса за финансирање пројеката у култури. Са друге стране, приход од продатих улазница улажу у своја путовања, али како кажу, то су углавном симболичне своте новца, па су често принуђени да додају и личне прилоге. Због тога поједини ансамбли захтевају чланарину, јер од сакупљеног новца зависи колико ће играња имати по представи.

„Ситуација је у финансијском смислу тешка, те не можемо да путујемо онолико колико нас позивају, али тако је са свим организацијама културе у Србији. Све се своди на неколико путовања годишње, а за младе људе је јако важно да знају да неко ван нашег града цени њихов труд“, наводи глумица Марија Меденица.

У Србији не постоји тачан број регистрованих фестивала аматерског драмског стваралаштва, али се зна за десетак најпрестижнијих, као што су ФОС у Белој Паланци, ДОПС у Јагодини, Repassage фест у Убу и многи други. Један од таквих јесте и међународни фестивал драмског стваралаштва за децу и младе „Мајске игре“које негују традицију дугу више од пола века. Директор позоришта и организатор фестивала Здравко Петровић истиче да реализација оваквих фестивала није могућа без подршке надлежних органа.

„Следеће године славимо 60 година Мајских игара, фестивала који је био значајан још у време старе Југославије. Реализација таквог догађаја је немогућа без подршке Министарства културе и покрајинског секретаријата, али и без помоћи локалне самоуправе. Догодило нам се прошле године то да нисмо добили ниједан динар од поменутих институција, што је заиста невероватно, поготово када се узме у обзир да смо од истих само годину раније добили близу милион динара. Покушајте да замислите како то изгледа када треба да организујете исти фестивал са милион динара мањим буџетом“, објашњава он, додајући да проблем лежи и у томе што рад аматерских ансамбала пролази незапажено у медијима.

„Наш драмски студио био је једини представник Србије на међународном „Juventa festu“ у Сарајеву. Не знам да ли је то игде поменуто, осим у локалним медијима. О аматеризму се не пише много, али с обзиром на то да у већини наших медија ни врхунски културни догађаји не добијају довољно простора, не можемо очекивати да се фестивалима аматерског стваралаштва поклања већа пажња“, закључује Петровић.

БЕЗ ПОДИЛАЖЕЊА КВАЗИУКУСУ
Међутим, недавно је таква драмска трупа ипак привукла велику медијску пажњу због отказивања њихове представе. Реч је о комаду „Вођа“ који изводи УГ „Цуг“ у режији глумца Бојана Јовановића и који је склоњен са репертоара Центра за културу и образовање Раковица под изговором да „због тренутне ситуације у земљи није згодан тренутак за играње ове представе“.

„Док се није десила забрана, поједини медији нису објавили ништа о представи која је до тог тренутка победила на пет фестивала и освојила 22 награде. Што се тиче самог отказивања, мислим да је то врло ружан поступак који се не може никако другачије назвати до аутоцензура. Особа која је отказала представу урадила је то из предострожности, плашећи се да јој неко од надређених не натрља нос због ње. Рекао бих да је порука идентична оној која се може извући из Домановића, уз констатацију да се у нашем менталитету никада ништа неће променити“, истиче редитељ.

Оно што је закључак многих људи из света позоришта јесте да у већини случајева аматерско драмско стваралаштво достиже границе професионалних представа. Књижевница и драматуршкиња Маја Пелевић сматра да је аматерско позориште у Србији значајно и развијено, чему, како каже, сведоче саме представе.

„Корен речи аматер налази се у латинској речи аматор – онај који воли. Дакле, када се говори о аматерима у култури реч је о људима који се посвећено и из љубави баве уметничким радом.“  – Слободан Вујовић, члан Националног савета за културу

„Имала сам прилике да будем у жирију, а потом и селекторка на фестивалима најбољих аматерских позоришта са простора бивше СФРЈ. Оно што ме је врло позитивно изненадило јесте високи ниво професионализма. Дешавало се да гледам представу која је аматерска, односно глумци нису професионалци, а да има све одлике професионалне представе. Има нешто аутентично у аматеризму, мада не волим ову реч јер има пежоративан призвук, тако да се данас врло често дешава и у позоришту, а и на филму, да редитељи узимају натуршчике који јесу нека врста аматера.“

Завод за проучавање културног развитка је 2012. године покренуо пројекат „Културно-уметнички аматеризам: Снага културе“ због, како наводе, одсуства системског решења за ту област културног стваралаштва која у Србији има дугу традицију. Према спроведеном истраживању, финансијска криза, недостатак простора за рад или мањак стручних кадрова који се баве аматерима, произилазе из истог проблема због којег је аматеризам у Србији почетком 21. века постао најугроженији сегмент културног стваралаштва. Проблем лежи у закону којим је сва брига о аматерима пренета на локалне самоуправе, чија развијеност варира широм земље, а резултат таквог потеза јесте неуједначеност критеријума на основу којих се остварује финансијска подршка локалне власти, имајући у виду да су раније аматерско и професионално стваралаштво били равноправни при конкурисању за новчана средства за обављање програмске делатности, наводи се у истраживању.

У закључном делу ове истраживачке публикације аутори истичу да аматери код нас тек у последње време почињу да увиђају каквим „производом“ могу и треба да се нађу на тржишту и то не само културном, већ и образовном, туристичком и истраживачком.