Нова религија, нови проблеми

„Нова религија“, изложба једног од најконтроверзнијих и најплаћенијих уметника данашњице, Дејмијана Херста, отворена је 2. септембра у Музеју савремене уметности Војводине и биће у Новом Саду до 15. октобра.

dhs4777_771_0

Године 1987. Херст је осмислио групну изложбу под називом „Freeze“ чији је био и кустос и та изложба се сматра одскочном даском не само за њега, већ и за читаву једну генерацију британских уметника. Најпознатија колекција Херстових дела је „Природна историја“, која се састоји од мртвих крава, оваца, ајкула и других животиња у формалдехиду, а најпознатије дело из ове колекције јесте чувена „Физичка немогућност смрти у уму неког живог“ (ајкула у формалдехиду). Једно од најпознатијих и најскупљих дела у савременој уметности, вредно 50 милиона фунти, јесте управо његово дело „За љубав божју“, лобања од платине опточено 8 601 дијамантом.

hirst_msuv_o_dogadjajuИзложба „Нова религија“ се састоји од 44 графике и 4 скулптуре које функционишу као циклус фресака, од „Стварања света“ до „Последњег суда“, а радови окружују олтарску икону са крстом опточеним пилулама у облику драгуља, дечијом лобањом и срцем обмотаним бодљикавом жицом. Дела ове изложбе чине, на неки начин, капелу посвећену жељи да се смрт држи под контролом, без наде  да се она избегне.

Овај уметник изазива контроверзе и расправе где год се појави. Због његовог необичног приступа уметности и мотива које користи у својим делима, он шокира публику и изазива опречна мишљења. Једни сматрају да то што ради није уметност, да су дела банална и без друге поенте сем да привуку богате купце, док други мисле управо супротно. Ипак, овај пут сама његова дела нису била толико контрoверзна колико сáмо отварање изложбе. На отварању се десио протест локалних уметника који су се, судећи по снимку на интернету, супростављали културној политици музеја и „култури капиталистичког система“.

Директорка Музеја савремене уметности Војводине Сања Којић Младенов на то каже да је група уметника и активиста најавила свој протест на Фејсбуку, заказавши га у исто време и на месту отварања изложбе.

cqdojfoweaacv59
Сања Којић Младенов

„Шта се тада тачно догодило? Током свечаног отварања изложбе и говора амбасадора велике Британије неколико особа је покушало да омете догађај извођењем свог перформанс протеста, пред преко хиљаду и по људи који су дошли да погледају изложбу“, рекла нам је Којић Младенов.

На отварању изложбе такође је дошло до инцидента у виду раздвајања публике на VIP публику, која је била на спрату у време отварања, и на остале, који су чекали доле.  На питање колико често долази до оваквих и сличних инцидената на изложбама овог уметника, Милош Нешовић из British Council-а одговара да Херстова дела изазивају бурне реакције где год да се појаве.

„Готово редовно, његови радови изазивају како позитивне, тако и негативне реакције, па и протесте. Савремена уметност иначе тежи да буде полемичка и драго нам је да смо у домаћој јавности успели да покренемо дебату и да мотивишемо велики број људи да посети Музеј и донесе сопствени суд о Херстовом делу“, додајући да је до сарадње на изложби „Нова религија“ дошло на иницијативу British Council-а, који је увидео да је Музеј савремене уметности Војводине способан да изнесе тако велики пројекат.

ОПТУЖБЕ СА ОБЕ СТРАНЕ
Бивши директор Музеја савремене уметности Војводине и уметник Живко Грозданић каже да је био на отварању изложбе, али не због Дејмијана Херста, чији рад поштује, већ због подршке младим уметницима који су протестовали.

Живко Грозданић / фото: Дејан Кожул
Живко Грозданић / фото: Дејан Кожул

„Управо је таква изложба била одличан повод да се отвори расправа унутар изложбе, односно, за време њеног трајања, о свим проблемима савремене уметничке продукције у контексту високoпо-литизираног друштва као што је србијанско. Дакле, Сања Којић Младенов је могла поентирати на том пројекту и самим тим избећи све конфликте који су се дешавали пре изложбе, на самом отварању, али и данас док она траје. Међутим, сâм моменат отварања и грубост организатора је доказ да је Сања Којић цео пројекат, као и све претходне, схватила као сјајну шансу да се избори за нови мандат, и то у тренутку смене власти у покрајинској влади“, рекао је Грозданић и закључио како је присуство председника покрајинске владе Игора Мировића гротескно, јер заправо показује да су оба простора, и простор културе и простор политике, доживљени као само њихова лична територија, и да служи само за личну промоцију.

„Нити се Игор Мировић разуме у савремену уметност, нити Сања Којић у начин како једна из-ложба и један музеј савремене уметности функционишу као јавни дискурс. Због тога смо на изложби имали приватно обезбеђење које је чувало Игора Мировића од евентуалних парола типа „Вучићу, педеру“ које би изговорили млади уметници“, објаснио је Живко Грозданић наводећи и да је Сања Којић морала знати да су ти уметници у својим захтевима прецизно дефинисали шта заправо желе и на шта указују. „У том контексту, она je цео догађај око изложбе драматизовала и од младих колега направила неке романтичне левичаре, који користе један спектакуларни догађај за своје мале, левичарске идеје“, закључује бивши директор Музеја.

demian-hirst

На ове оптужбе Сања Којић Младенов тврди како ту нема ничега спорног: „Игор Мировић је присуствовао отварању изложбе као актуелни председник Покрајинске владе, што једном оваквом догађају, који се реализује у покрајинској институцији, на којем присуствује и амбасадор Велике Британије, и приличи.“

Грозданић је такође напоменуо да је сегрегација публике скандал који је преседан у новијој историји, јер се никада није десило да је једна публика подобна, а друга није, као и да је скандал да се на изложби одједном нађу десетине полицајаца и возило хитне помоћи и да је унутар институције изложба скривана од једног дела запослених.

На питање да ли има доказе да је обезбеђење било Мировићево, Грозданић одговара како нема информације чије је тачно обезбеђење и како га уопште није требало ни бити. „Нису смели раздвајати публику на ону која је била горе на отварању и на ону која је чекала на доњем нивоу музеја док се отварала. Када се изложба отворила онда су пустили преостали део публике, а један део оних који су протестовали привели су и легитимисали, уз завртање руку.“ Према Грозданићевим речима, у јавности се већ дуже време појављују отворена писма запослених у музеју, као што су Небојша Миленковић и Сузана Вуксановић, који указују на кршење музеолошких стандарда, скривање плана и програма, али и међународних пројеката музеја од дела запослених, што је сегрегација запослених на подобне и неподобне.

dhs8439butt_771_0

Сања Којић Младенов мисли да је ту реч о манипулацији, те да за изложбу нису постојале никакве позивнице нити било која обележја која би могла некога да учине VIP особом. „Улаз је био слободан, а изложбу је видео први онај који је први дошао. Пракса је да када имате више публике него што имате капацитета да је сместите, ви примите онолико људи колико може да стане, а остали морају мало да сачекају.  То се ради из разумљивих, безбедносних разлога и то се зове одговорност. Нећете у позориште са 600 седишта пустити 1800 људи, ма колико они сви желели да виде представу у истом моменту. То је и противзаконито, јер је небезбедно. Таква пракса је позната и из многих примера у иностранству где морате сатима да стојите у реду како бисте видели неку изложбу“, рекла је Којић Младенов и истакла како је таква пракса позната и из многих примера у иностранству где се мора и сатима чекати како би се видела нека изложба а на тврдњу о сегрегацији запослених у музеју је додала: „Њихови укази су засновани, искључиво, на нетачним и полуинформацијама. Рад Музеја је транспарентан, а резултати видљиви.“

На Грозданићеве наводе да је обезбеђење у музеју било приватно, Којић Младенов одговара: „Уз велике изложбе и скупе експонате, увек иде и обезбеђење саме изложбе, као и обезбеђење транспорта изложбе, пратећа осигурања… То је уобичајена логистика свуда у свету, па и код нас.“

ВЕЛИКО У МАЛОМ
Поред инцидента са протестом, у јавности се негодовало због помињане цифре од 1,1 милиона динара за изложбу и да то чини трећину годишњег буџета музеја, те да се тим новцем могло помоћи домаћим уметницима.

Директорка Музеја каже да када би се о уметности говорило као о нечему исплативом или не, људи би се тада удаљили од било какве културне политике и стратегије. „Тако бисмо ускратили грађане за културну понуду која је део опште бриге о образовању, а ствараоце за вредност самог креативног чина. Уметности и култура је нешто што не можете стављати у контекст исплативости, зато је често збуњујуће за грађане када се говори о цени неке готове изложбе или улагању у настанак неког стваралачког дела. Увек када себе или саговорника питате о исплативости културног догађаја, ви спуштате културу на веома ниско место на листи приоритета, као да је трошење на уметност и културу некаква увреда за грађане.“

На опаску да се тај новац могао уложити у објављивање око 50 књига, 20 изложби и неколико представа, Сања Којић Младенов тврди да се ствари не могу тако поставити.

„Да ли ви знате да се за тај новац може купити један инкубатор за бебе? Овим контрапитањем же-лим да вас упутим на једну битну ствар коју превиђате правећи овакве аналогије: када се праве слична поређења, она су увек или емоционалне природе – уместо те и те позоришне представе могли смо да купимо један апарат за дијализу, или чисто економске – уместо ове једне енцкиклопедије могли смо да направимо 100 сликовница. У уметности није могуће разговарати у параметрима у којима се споразумевамо када имамо леву и десну колону прихода и расхода за производњу ексера, на пример, и када знамо да израчунамо висину улагања у односу на цену готовог производа. Не можемо говорити квантитативним језиком у култури и уметности, јер тако правимо лажну дилему између некаквог расипништва и културне понуде и потребе“, закључила је она.

dhs4836_c_771_0

Од ПР службе Министарства културе и информисања добили смо одговор да је део буџета за изложбу Музеј добио на основу конкурса који је расписало Министарство у фебруару ове године.
„Конкурсна комисија, у саставу Маја Станковић (председница), Јерко Денегри и Зоран Димовски (чланови), донела је 18.5.2016. решење на основу кога је пројекту „Нове религије” додељено 700.000 динара, те су истакли да су комисије биле апсолутно аутономне и независне у оцењивању пројеката и одлучивању. Дакле, да се закључити да Музеј није потрошио 1,1 милиона динара на ову изложбу, већ је већина добијена од министарства, на основу расписаног конкурса.“

Иако је пажња медија више посвећена пикантеријама које су је пратиле од почетка, оваква изложба је доказ да се и у Србији могу организовати велики догађаји. Питање које се и даље поставља је, има ли довољно оних „мањих“.  Остаје да се после 14. октобра саберу утисци и да се дода још један културни догађај на списак оних који иду у прилог кандидатури Новог Сада за европску престоницу културе 2021. године.