Талас промена 2/3

Промене су дошле после Стоунволске побуне 1969. године, када je LGBTQ+ заједница узвратила ударац полицији која је особе хапсила само на основи њихове сексуалне оријентације. Тада је став јавности према LGBTQ+ заједници полако почео да се мења. Филм „Момци у бенду“ (1970) покушао је да представи обичан живот геј мушкараца и бисексуалаца у Америци, мада је ширио стереотипе гејева као дизајнера и приказао их као врло несрећне људе, али и поврх свега тога, филм је, за промену, имао релативно срећан крај. „Недеља, проклета недеља“ (1971) и „Кабаре“ (1972) отворено се баве бисексуалношћу. Филм „Вођење љубави“ (1982) је позитивна прича о љубавном троуглу између мужа, жене и његовог љубавника. Поред очигледног пораста прихватања, било је и другачијих случајева. Филмови као што су „Прозори“ (1980) и „Глуварење“ (1980) врло су хомофобични, јер представљају лезбејке и геј мушкарце као људе које треба убити. У многим комедијама и акционим комедијама осамдесетих година често се користила реч „педер“ у погрдном значењу. Кад год је некога лик хтео да увреди, употребио би ту реч, често онако успутно.

Овај текст је други део троделног серијала о историјату LGBTQ+ ликова на филму.

„Недеља, проклета недеља“ (1971) први је филм који је приказао страсан истополан пољубац. То не значи да раније није било истополних пољубаца ‒ било их је, али су то махом били насилни пољупци, без сагласности друге особе, као у филму „Пуковник“ (1968). Ту је и неми филм „Крила“ из давне 1927. године, у којем имамо врло интимну сцену између двојице мушкараца, али пољупца није било. Филм „Напуштена срца“ (1985) први је који је приказао везу измеђудве жене која се не завршава смрћу.

rhps2
Rocky Horror Show (1975)

Филмови Ендија Ворхола такође су допринели видљивости LGBTQ+ заједнице. И научнофантастични филмови и серије били су прилика за исказивање ставова мањине, јер научна фантастика дозвољава много више слободе од других жанрова. Људи и створења долазе са разних планета и светова. Другачије вредности су зато могуће, па чак и логичне. У култном мјузиклу „Роки хорор шоу“ (1975) верени пар долази до куће у којој живи доктор Франкенфуртер, научник-транвестит. Франкенфуртер је у кући прихваћен, иако је испрва младом пару врло чудан. Цео дом је са планете Трансексуална Трансилванија, која је много напреднија од наше. Средином прошлог века трансродни ликови приказани су у врло лошем светлу. Норман Бејтс у „Психу“  (1960) убија људе обучен у мајчину одећу. Филм „Кад јагањци утихну“ (1991) представља врло трансфобичну причу. Бафало Бил је приказан као психопата који је незадовољан својим телом и зато убија жене којима дере кожу. Чак и у новије време, серија „Слатке мале лажљивице“ (2010-) направила је негативца од трансродне особе.

Године 1993. појавила се „Филаделфија“, филм о геј мушкарцу оболелом од сиде. Тада се мало поправила перцепција гејева. Више нису неко кога се треба плашити ни жалити, већ људска бића са којима треба саосећати. Доласком деведесетих, независне продукције добијају на важности. Године 1991. настају филмови „Отров“, „Мој приватни Ајдахо“ и документарац „Париз гори“, који се сматрају заченицима Новог квир покрета, који траје и данас, јер су LGBTQ+ теме уведене у мејнстрим. Филмови Новог квир покрета прате животе LGBTQ+ особа и њихово суочавање са хетеронормативношћу.

125080_340

Када се Елен Деџенерес „аутовала“ 1997. године у серији и правом животу, реакције су биле мешовите. Већина LGBTQ+ заједнице је стекла боље мишљење о себи самима. С друге стране, многи спонзори те серије су се једноставно повукли. Медији су почели да убацују све више LGBTQ+ ликова. Мада врло стереотипна због представљања геј мушкараца као дизајнера и људи врло заинтересованих за моду, ријалити серија „Геј око за хетеро“ (2003-2007) почела је да крчи пут до слободе. За популарни ситком „Вил и Грејс“ (1998-2006), тадашњи потпредседник САД-а, Џо Бајден, рекао је да је та серија „едуковала људе о проблемима LGBTQ заједнице више него ишта“. Ту су и серије „Женски свет“ (2004-2009) и америчка адаптација „Квир људи“ (2000-2006), које су рушиле табуе и приказивале живот геј парова у Америци. Америка и даље највише приказује гејеве и лезбејке, док су се бисексуалне, трансродне, а посебно интерсексуалне и асексуалне особе занемаривале.

МАЊЕ ВИДЉИВЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ
Болничка серија „Сирене“ (2014-2015) једна је од ретких која је имала асексуалног лика. С друге стране, серија „Доктор Хаус“ (2004-2012) врло негативно приказује асексуалност. У осмој сезони je приказанaкао нешто што треба лечити, јер мора постојати неки узрок томе. Ту су и вечито дебатовани Шерлок Холмс, као и Шелдон у серији „Штребери“, чија асексуалност служи за исмевање. Интерсекс ликови су врло ретки. Серија „Претварање“ (2014-2016) је револуционарна, јер била прва серија која је имала интерсекс лик у сталној глумачкој постави. Поред тога, касније је у серији гостовала интерсексуална Аманда Сејнз, прва интерсекс особа која је имала улогу интерсекс лика на америчкој телевизији. Ту је и филм „XXY“ (2007), прича која се са топлином бави одрастањем интерсексуалне особе.

o-will-and-grace-facebook-1

Бисексуалност се углавном приказује као пролазна фаза, као нека степеница на путу до хетеросексуалности или хомосексуалности. Бисексуалнци и бисексуалке најчешће су приказани као особе жељне пажње, врло манипулативне и у сталном сукобу са собом и околином због своје „неодлучности“. „Недеља, проклета недеља“ (1971) и „Кабаре“ (1972) неки су од првих филмова који су се бавили бисексуалношћу. Ту су и „Роки хорор шоу“ (1975), „Глад“ (1983), „Боја пурпура“ (1985). Трилер „Ниске страсти“  (1992) је управо због приказивања Кетрин Трамел (Шерон Стоун) као убице и психопате добио негативне критике. Ту је драма „Планина Броукбек“ (2005), која је добила оскара за режију, али не и за филм, по неким критичарима управо због приказивања истополног пара. На телевизији бисексуални ликови су почели да се појављују осамдесетих и деведесетих. Најпознатија је Карен из „Вила и Грејс“ (1998-2006). У новије доба добили смо више бисексуалних ликова. Британи и Сантана из серије „Гли“ (2009-2015) су бисексуалке, мада је Сантана касније схватила да је лезбејка. „Торчвуд“ (2006-2011), спин-оф серије „Доктор Ху“, је у главну улогу поставио Џека, омнисексуалца. Сличну ствар је урадила и серија „Изгубљена девојка“ (2010-2015). Ту су и серије „Округ Оранџ“ (2003-2007), „Увод у анатомију“ (2005-) и „Доктор Хаус“ (2004-2012) са бисексуалним ликовима у споредним улогама.

ЛИБЕРАЛНИЈА ЕВРОПА
Европа је била много слободнија од САД-а. LGBTQ+ заједница много је раније добила свој простор на филму. Француски филм „Песма љубави“ (1950) и немачки „Другачији од мене и тебе (члан 175)“ (1975) бавили су се хомосексуалношћу, мада су били цензурисани. Тада се појавио и „Монти Пајтонов летећи циркус“ (1969-1974), у којем су се глумци често облачили у женску одећу. Серија је настала две године после доношења закона којим истополни односи нису више кажњиви законом у Великој Британији. Ту су наравно и филмови шпанског режисера Педра Алмодовара. Он је најчешће приказивао транссексуалне и хомосексуалне особе. Ту су „Високе потпетице“ (1991) и „Све о мојој мајци“ (1999) са трансексуалним ликовима, па чак и новији психолошки трилер „Кожа у којој живим“ (2011). Ван Европе, филмови са трансродним ликовима првобитно су служили за исмевање као и „теткице“. Типичан пример је „Неки то воле вруће“ (1959), када су се двојица мушкараца обукла у женску одећу како би побегла од мафије која им је за петама. Ту је и „Госпођа Даутфајер“ (1993) у којем се Робин Вилијамс преоблачи у женску одећу и глуми дадиљу својој деци после развода са њиховом мајком. Трансродни ликови су врло често имали само мале споредне улоге. Данас постоји много више филмова који се баве трансродним особама.

s640x480
Ma Vie en Rose (1997)

Филмови „Мој живот у ружичастом“ (1997) и „Томбоy“ (2011) су ретки филмови који се баве преиспитивањем родног идентитета од малих ногу. „Мој живот у ружичастом“ је белгијска драма која прати малог Лудовика, дечака који сматра да је девојчица, те често облачи женску одећу. Лудовик упознаје другог дечака с којим жели да се венча када буде био девојчица. Родитељи га одбацују, шаљу на „лечење“ код психолога, јер то сматрају фазом, али и зато што се плаше реакције околине. Филм је у САД-у добио рејтинг R, иако нема ни секса ни насиља, али је освојио и „Златни глобус“ за најбољи страни филм. „Томбој“ прати десетогодишњу Лору која се, након селидбе у други део Париза, деци у комшилуку почела представљати као Микаел. На неки начин, Микаел је живео два живота: код куће као девојчица, која мора живети у складу са женским нормама, а напољу слободно, јер може да игра фудбал са осталим дечацима. Када га мајка открије, кажњава га тако што мора обући хаљину и извинити се свим дечацима које је „преварио“. Наслов филма је погрешан, јер реч „томбој“ алудира на девојчицу која воли да облачи мушку одећу, а не трансродног дечака. Мада крај другог филма наговештава да га је друштво „исправило“, ова два филма се са топлином баве врло озбиљним темама. Постоје и комедије као што су „Трансамерика“ (2005) и „Присила, краљица пустиње“ (1994), које су приближиле проблеме и изазове с којима се сусрећу трансродне особе. Најпознатија серија о трансродним особама данас је „Транспарент“ (2014-), прича о Мори која породици открива да је трансродна жена. Назив серије је спој речи „транс“ и „родитељ“ или једноставно „невидљива“ због неприхватања чак ни унутар LGB заједнице.

У последњем делу овог серијала говорићемо о LGBTQ+ ликовима у новијим остварењима, као и о LGBTQ+ ликовима у домаћим филмовима.