-Златно- доба Холивуда 1/3

Покретна слика је најбољи начин да се занимљиве и често прећутане теме представе јавности. Из тог разлога значајно је давање простора мањинским групама на филму, групама које често наилазе на непријатељство дела јавности. Филм може да пренесе стварност, али исто тако и да исту искриви уколико шаље погрешну слику о некој групи људи. Многи првим филмом са примесом истополне сексуалне оријентације сматрају „Диксонов експериментални звучни филм“ из 1895. године, у којем двојица мушкараца плешу. Са развојем филма, појављивања су била много чешћа и очитија, али често у негативном контексту.

Овај текст је први део троделног серијала о историјату LGBTQ+ ликова на филму.

Холивуд је дуго имао врло строга правила у погледу онога шта се може а шта не може приказати на филмском платну. „Кодекс производње филмова“, познат и као „Хејсов кодекс“, назван по тадашњем председнику Удружења филмских продуцената и дистрибутера Америке (MPPDA), забрањивао је приказивање било каквих сексуалних односа (посебно између белих и црних особа), нагих тела, изругавање цркве, па чак и псовање. Каква се само прашина дигла после Бретовог „Искрено, драга, баш ме брига“ (Frankly, my dear, I don’t give a damn) у класику „Прохујало са вихором“ давне 1939. године када је Холивуд желео да избаци ту, сада већ врло познату реченицу.

Глен или Гленда режисера Еда Вуда, 1953.
Глен или Гленда режисера Еда Вуда (1953)

Кодекс је донет 1933. године у циљу промовисања конзервативних друштвених вредности. Иако није експлицитно наглашено, истополни односи и „oстале перверзије“ биле су подразумевано забрањене и за спомињање, а камоли приказивање. Британски филм „Жртва“ из 1961. био је први филм у којем је употребљена реч „хомосексуалност“ и због тога није ни био приказан у САД-у. Тако је Дирк Богард, звезда тог филма, постао једна од првих геј икона. Британски „Момци у кожи“ из 1964. имао је више среће у САД-у, иако је један од главних ликова геј мушкарац. Доласком шездесетих и појавом телевизије као конкурентског медија филму, циљна група филмова постају тинејџери који не прихватају вредности постављене од стране генерације њихових родитеља. „Хејсов кодекс“ је остао најоштрији облик цензуре филмова. Коначно је укинут 1968. и замењен системом рејтинга, од којег зависи дистрибуција филмова, а који сачињавају родитељи из различитих сфера живота.

Хомосексуални садржаји су одувек били више цензурисани од хетеросексуалних. Филм „Али ја сам навијачица“ (1999) добио је рејтинг NC-17 (само за старије од 18) због сцене мастурбације, док је „Америчка пита“ исте године за сличну сцену добила R (није за млађе од 17). Исто тако је драма „Дечаци не плачу“ (1999) о трансродном Брендону због истополне сцене секса добила NC-17, док је „правилан секс“ у „Тражи се цимерка“ (1992) добила само R. Примери су многобројни: „Хенри и Џун“ (1990) и „Странпутице“ (2004), „Непозната кожа“ (2004) и „Неверна“ (2002)… Осим тога тај систем је увек задавао оштрије рејтинге за секс него насиље. У документарцу „Овај филм још није оцењен“ речено је да су филмови чак четири пута више добили ознаку NC-17 због сцена секса, него насиља.


Систем рангиранња филмова (Америчке филмске асоцијације)

Филмови у САД-у могу имати једну од пет ознака: G, PG, PG-13, R или NC-17. Од ознаке зависи у колико биоскопа ће филм бити приказан.

G – сви могу гледати филм (General Аudiences)

PG – неке сцене нису прикладне за децу (Parental Guidance Suggested)

PG-13 – филм неприкладан за децу испод 13 година (Parents Strongly Cautioned)

R – филм није за млађе од 17 година, потребно гледати са родитељем или старатељем (Restricted)

NC-17 – није за млађе од 18 година до 1996. значила да није за млађе од 17 (No Children Under 17 Admitted); до 1990. ознака је била X.


СТЕРЕОТИПА МАШИНА
Тридесетих година Холивуд уводи нови тип ликова – „теткице“, који су феминизиране верзије мушкараца, доносе хумор филму, често плешу са другим мушкарцима, али су још увек у вези за женама јер другачији односи нису дозвољени. Типични примери су „Весела распуштеница“ (1934), „Мелодија Бродвеја“ (1929), или приказивање кафића са „теткицама“ у „Дивљакуша“ (1932). Последња два настала су пре увођења кодекса, те су неке ствари биле дозвољене. Пре доношења кодекса, било је много више филмова у којима су мушкарци облачили у женску одећу, док је обрнутих случајева били знатно мање. Ту су „Госпођица дебељуца“ 1915), „Свиди“ (1914-1916) и „Чаплинова Жена“ (1915). Иако су увођењем кодекса такви филмови ређе снимани, и даље су прављени уз дозу хумора и исмевања.

222

Публика се смејала кад би се мушкарац обукао као жена, али не и када би жена обукла мушку одећу. Многи су се смејали Тонију Кертису и Џеку Лемону у класику „Неки то воле вруће“ (1959), али не и Марлен Дитрих у „Мароку“ (1930). Дитрихову је публика сматрала привлачном у црном оделу, док су мушкарци у женској одећи служили за исмевање. Исто тако, Кетрин Хепберн се облачи у мушку одећу да би побегла од полиције у „Силвији Скарлет“ (1935).

Кодекс је створио још један тип ликова. Геј мушкарци и лезбејке сада су негативци са неким менталним поремећајем. Типичан пример је „Дракулина ћерка“ (1936) где она киднапује девојку како би намамила момка кога жели да претвори у свог сапутника. Такве забране су се понекад могле заобићи тако што се хомосексуалност само имплицирала. Вилијам Вајлер је у свом филму „Бен Хур“ (1959) рекао Стивену Бојду да игра Месалу као да је био некадашњи љубавник насловног јунака. Чарлтон Хестон, који је играо Бена Хура, тога није био ни свестан. У Хичкоковом „Конопцу“ (1948) имплицирана је блискост између двојице убица. Кјубрик је у свој „Спартак“ (1960) убацио разговор између војсковође Краса и роба. Крас говори да је свеједно да ли волиш остриге или пужеве, што представља врло имплицитан разговор о хомосексуалности, односно бисексуалности. Сцена је првобитно избачена, али је враћена у рестаурираној верзији. У „Ребеки“ (1940) газдарица чува ствари бивше господарице куће, Ребеке, којом је очигледно још увек опседнута. Такве ствари су заобилазиле холивудски „радар цензуре”.

Бен Хур (1959)
Бен Хур (1959)

„Дечји сат“ (1961) бави се односом између две жене, али се једна од њих убија, не прихватајући своја осећања. Геј људи су тада приказивани као врло несрећни људи, који ће често убити себе или друге због неузвраћене љубави. Сличан је случај са „Бунтовником без разлога“ (1955), култним тинејџерским класиком са Џејмсом Дином у главној улози. Плато, Џимов пријатељ, дефинитивно је геј мушкарац заљубљен у њега. Међутим, геј лик је поново доживео трагичну судбину бранећи Џима од полиције. Може се чак посматрати да полиција представља хомофобично друштво које није спремно за тако нешто. Публика је много лакше прихватала везу између две жене него два мушкарца. Две жене су им биле привлачне, чак и фантазија. Поврх тога, сматрали су то само фазом или експериментисањем, те се није толико цензурисало.

Натали Вуд и Роберт Редфорд у филму Унутар Дејзи Кловер (1965)
Натали Вуд и Роберт Редфорд у филму Унутар Дејзи Кловер (1965)

Многи глумци нису желели да прихвате улоге геј мушкараца у филму плашећи се да ће они сами бити тако окарактерисани. Било је на десетине бракова склопљених као маска. Најпознатији такав брак је брак Рока Хадсона и Филис Гејтс. Хадсон је педесетих и шездесетих година често играо главну улогу, „срцоломца“. Пошто није желео да ризикује свој имиџ и каријеру, одлучио се за такав брак. Хадсон је 1985. године постао прва позната личност која је умрла од сиде. У филмовима се хомосексуалност и даље приказивала као болест. У филму „Чај и саосећање“ (1956) главни лик мора да се „лечи“ зато што га не занимају спорт ни девојке. Роберт Редфорд игра бисексуалца у филму „Унутар Дејзи Клоувер“ (1965). То је један од првих филмова у Америци у којем се лик не срами своје сексуалности, нити се убија због ње.

Све до седамдесетих година мејнстрим Америка се није усуђивала да стави јасно декларисаног геј мушкарца у центар приче, мада су неке независне продукције биле слободније. Холивуд је учио јавност шта да мисли о хомосексуалцима, али и шта да они мисле о себи. Ако се хомосексуалност третира као болест на платну, зашто и људи не би себе сматрали болеснима? Шта их спречава да се одвоје од друштва, буду усамљени и убију? То је оно што су видели на платну. Публика се већ неколико деценија навикавала да хомосексуалце увек чека смрт на крају, било од своје или туђе руке. Нешто је морало да се промени.