Чоколада, кафа, књига.

Другачије се може протумачити и као фестивал хедонизма или забрањених ужитака. Средином маја књига, кафа и чоколада окупиле су се у Фабрици како би прославиле своје постојање и промовисале најновије производе многобројних фирми. Поред тога што је било тешко одолети фејзбук позиву Фабрике на овакав догађај, још теже је било замислити га у глави, ако сте особа која очекује пуно и себе упозоравате да смањите доживљај и кроз пар дана отићи и проверити о чему се ту ради.

Недопустиво је одолевање слатким гресима фестивала који су били доступни Новосађанима и који су дефинитивно оставили снажан утисак. Како би се још боље приближио значај фестивала, може се рећи да је уочи невремена три дана фестивала било неопходно опуштање уз лагану музику и топао амбијент којим је тада зрачила Фабрика.

С обзиром на то да се ради о три ствари које окупљају повећи број љубитеља, независно од нијанси укуса које варирају, сигурно се много очекивало од самог фестивала, али и производа који ће се нудити. Можда баш због великог очекивања и филма Чарлијева фабрика чоколаде, штандови који су стојали један до другог и нудили разноврстан асортиман више су личили на бувљак него на фестивал, али без обзира вредело је процуњати и на бувљаку.

Оно што је неизоставно и што је сигуран плус целокупној замисли фестивала је мирис који се ширио целом просторијом. Чула нису могла да се одлуче о чему се више ради, да ли су у питању помешане ароме генерално пријатних мириса или гладне очи намамљене чоколадама. Иако ентеријер није претерано много обећавао, издваја се квалитет који је нудио. Чоколаде из Тузле биле су неуредно поређане, али ако радозналост довољно преовлада, посетиоци су могли да истражују самостално погледом по штанду како би уочили облик или карикатуру извајану чоколадом која би могла да им се свиди. Исто тако, кафа је варирала од произвођача до произвођача, тачније, у зависности од  њихове креативности. Добро познати класични дизајн домаће кафе прати добар глас, тако да није потребно да се доказује изгледом, док су екстравагантни укуси лепи на очи, али сигурно нису мешавина за свакога. Колико год некоме мента кафа није укус за добро јутро, вече, подне, сигурно је занимљиво пробати га једном… И никад више. 

Кафу пијем брзо, како бих брже сањао
Позната реченица из чувеног филма Кафа и цигарете која даје одређену карактерну црту сваком љубитељу кафе. Кафа је за многе камен темељац дана и неизоставни јутарњи ритуал који може да се понавља током остатка дана. Баш због тога, на Фестивалу укуса највећи део је заузимала и нудила разне производе које до сада, у Србији изван Београда, многи нису имали прилике да пробају.

Када арома кафе низ Кинеску четврт крене да обузима генерално незаинтересоване пролазнике веома је занимљиво сведочити промени расположења на њиховом лицу, јер је мирис универзалан ужитак за све. Нормално, за све љубитеље. Фестивал је, на срећу посетилаца, пружио дијапазон укуса од којих се, поред класичне турске (мада се учесници Фестивала буне када се користи термин турска, јер, како кажу, Турци су пили чај, а не кафу), издвојила и кафа из капсуле. Могуће и највећи хит фестивала, кафа из капсуле је представила нешто што још није виђено у Србији, ван Београда. Апсолутно је непојмљиво како једна технолошка справица може да усиса капсулу и испусти из себе млаз кафе која мирише боље него врбаска Самба после неиспаване ноћи. Делимично је неугодно посматрати како технологија замењује прокувавање кафе, пошто је незамисливо да се таква навика може успешно искоренити из свакодневног живота. Поред необичне технике кувања капсуле, она је обухватила скоро све укусе који постоје, као што је наранџа и чоколада, класичан укус кафе, мока, капућино, мешавина кафе са биљкама и слично. Иако је конфузно и донекле застрашујуће за рутинског човека, свакако је занимљиво сведочити једном феномену који прети да ће да заузме нову димензију у животу као што је кафа из капсуле.

Колико год позитивно искуство она пружила, стандардна кафа није толико допринела. У разговору са људима може се закључити да се од домаће, тј. турске кафе, очекује да буде горка и јака. Слаба кафа може само да допринесе тешком буђењу и да га представи у оригиналном облику. Нажалост, баш таква, слаба и врела кафа затекла фестивал и није била добро прихваћена, што се не може замерити, јер је опште место шта се очекује од ње. Ипак, ако се ради о Фестивалу укуса који се по први пут одржава у Новом Саду, дефинитивно је пожељно испробати нешто што се не би уклопило у свакодневницу што и даље не одобрава слабе кафе.

Популарна психологија није толико популарна
Што није потпуно откровење дана, тематика популарне психологије постала је, благо речено, досадна, поготово због стереотипа да је омиљени жанр свих жена и због тога што је више присутна и тако протумачена као популарна. Највеће разочарење фестивала биле су управо књиге од којих је можда, за разлику од кафе, сигурније да се придржавају класика.

Како се каже на фестивалу – романи за жене и дегустација вина и сира уз женске радионице могу баш и да буду непривлачне тим женама. Можда је књигама недостајао мирис старих страница и дебелих, тврдих корица, а не нове штампе која делује као бојанка. Могуће је да је тема истих толико успела да се пробије кроз све медије да је постала преоптерећујућа у штампаном формату, и исто тако да се стереотип превише угодно сместио да не очекује промену у (женској) перцепцији. Штанд са књигама се широко избегавао и коментари попут: „Људи више не читају толико“, нису истинити или, тачније, нису комплетни, па би могли да гласе: „Људи више не читају толико ‘Како за десет дана да смршаш десет килограма’“ ако се узму у обзир наслови књига које су се нудиле.

Превише филмова и сапуњавих серија су изградиле одређени људски блок у перцепцији тема из домена популарног било чега и није неочекивана пустиња око књига на фестивалу. Поред таквих штандова, било је још два који су углавном спонзорисали школе страних језика и, поред њихове добре воље, били су занимљиви колико и први. Иако је свима познато да су произвођачи дошли на Фестивал укуса како би промовисали себе, осим књиге, сви су са собом носили занимљиве приче којима су се макар трудили да маскирају праву намеру.

Шугар раш
Последњи, али не најмање важан додатак целокупној причи је део фестивала везан за чоколаду. Она чак и да дода нешто ново свом укусу, не може да искорени чоколадни део, и за разлику од књиге није у могућности да изневери своје љубитеље.

Огромна количина производа скоро у сваком делу Фабрике је незамислива за човека којег хвата паника само од Слатке куће, не знајући шта ће пре да изабере. За неке је срећа што је дозвољена дегустација пре куповине производа, док су други то право превише искористили и последице су осећали на путу до куће. Не постоји ниједан произвођач који се претерано издвојио на фестивалу. Генерално, марка је представљала небитну чињеницу, јер је фокус био на доживљавању укуса. Једино што је могло да украде славу чоколади је сладолед из Црне овце, која је од скоро и у Новом Саду и која, слично као и кафа из капсуле, представља нову димензију укуса. Како кажу на њиховом штанду ‒ циљ сладоледа је спајање неспојивог уз акценат да се користе природни састојци без шећерних додатака. То значи, када Црна овца каже ‘сладолед са орахом и грисинама’ стварно се и осети грисина-орах, остављајући дегустатора веома збуњеног, јер баш није сигуран да ли је то некад желео да проба. Колико се може видети на друштвеним мрежама, велики број људи ужива у необичним укусима, а можда и ужива у необичности амбијента локала Црне овце у центру Новог Сада. Њој можда и није била потребна промоција, колико је посетиоцима било потребно дегустирање, јер многи неће свратити до Црне овце због скупих сладоледа.

Слично као и код кафе, поред екстраваганције, нашла се и класика међу дизајном и укусом, што је освежење после грисине. Чоколадна фонтана и табле чоколаде нудиле су се на једном делу фестивала, док су на другом били чајни колачи новогодишњег дизајна. Оно што је по први пут виђено је прецизност израђивања слаткиша, што подразумева детаљно украшавање или чоколаде, или колача у каквом год облику је замишљен.  Како то обично бива да нешто што лепо изгледа баш и није таквог укуса, не важи за асортиман који се нудио на фестивалу. Тешко је издвојити било шта класично, јер не остане толико упамћено као Овца, која се издваја по иновативности, али то не значи да је мањег квалитета или слабијег укуса једино значи да се треба порадити на креативности.