Чудни одрази у огледалу

Шест нових самостојећих епизода серије Black Мirror појавило се на Нетфликсу у октобру ове године. Трећа сезона провоцира још више од претходне две, терајући нас да осетимо помешане емоције гађења и узбуђења са којима не знамо шта да радимо, те тако варирамо од мисли„серија није о мени, ова будућност је сувише далеко” до „чекај да проверим колико лајкова имам на инстаграму”. И заиста, серија представља изопачену, интензивирану и банализовану верзију стварности, више него ужасавајућу слику будућности, управо зато јер смо једном ногом већ у њој.

Сезона почиње епизодом обојеном пастелним бојама и приказује стерилни свет у којем су људи у могућности да једни друге оцењују – у пролазу. Ако нисте задовољни како вас је услужио конобар из локалног кафића – довољно је само да му дате једну звездицу и да његов друштвени статус буде угрожен. Са друге стране, они чија је просечна оцена виша од 4.5 могу да уживају одређене привилегије, попут оне да живе у најлуксузнијем делу града. Људи су срећни јер то морају бити, али то захтева и свакодневно вежбање љубазног осмеха у огледалу и анксиозно чекање било каквог вида одобравања. Суштина од самог почетка није била толико изопачена, сводила се само на елиминисање свега негативног са зидова наших тајмлајнова. У нашу корист. Због нас. Срећни људи су добри људи.

Чарли Брукер

Чарли Брукер нам показује колико је ово заправо кобно. Као што је и навео, поставља се питање о нуспојавама наше зависности од технологије. И у овој ситуацији свакако има бунтовника – оних којима „рејтинг” није битан и који се држе просечне оцене 3.5, али њих је све мање и ни они нису искључени од утицаја;  можеш да изабереш да те овакво сулудо оцењивање не занима, али не можеш да изабереш да ниси погођен. Стварност у којем је статус толико битан и истовремено толико ровит већ подуже време је око нас, а свакодневно ницање нових апликација додатно доприноси њеном устаљивању. И сада постоји, додуше још увек недовољно популарна апликација Peeple која у свом опису каже: „Peeple вам нуди могућност да препоручите и будете препоручени од стране људи са којима сте у свакодневној интеракцији”, те тако нуди три подкатегорије у којима можемо бити оцењивани – приватна, професионална, односно пословна, као и „дејтинг”, и тако долазимо до тога да је свеукупан хаос људског бића сведен на три малене категорије.

Серија: Black Mirror

Креатор: Чарли Брукер

Емитер: Netflix

Оцена: Било би мало иронично, зар не?

Ипак, прва епизода представља тек благу најаву мрачног тона који нас очекује у новој сезони. Трећа по реду епизода нуди чисту тортуру главних и споредних ликова од стране хакера који су дознали њихове мрачне тајне, и стога, захваљујући моћи коју имају у рукама, одлучују да се играју. Деветнаестогодишњи Кени снимљен је како мастурбира, и након завршеног чина и чишћења руку марамицама, добија поруку која гласи „Видели смо шта си урадио”, заједно са претњом да ће видео бити послат свима које има у контактима уколико не поступи онако како му се каже. Како му је социјални живот већ угрожен и како је већ на најнижим друшвеним лествицама (ради у ресторану брзе хране), колегама представља предмет спрдње. Мали Кени ради све што је потребно да поштеди себе јавног срамоћења. Током епизоде сусрећемо се са ликовима који су стављени у идентичну позицију – породичан човек ухваћен током изнајмљивања проститутке, директорка компаније ухваћена у размени расистичких мејлова. И свако је спреман да оде довољно далеко да сачува свој углед. Мотивација иза уцењивања није „више добро”, нити жеља за истеривање правде, већ пука завава оних у позицији моћи. Ово је уједно и једина епизода коју не красе апликације и „геџети” чију улогу и сврху још увек не можемо ни да замислимо – дешава се у реалном времену, и са технологијом која нам је већ увелико позната. Али, све је у реду док год немамо шта да кријемо и док год мастурбирамо на видее хетеросексуалних односа, или не? Серија свакако може да нас натера да након гледања покријемо своју веб камеру самолепљивом непрозирном траком.

Мрачни тон сезоне изгубио се једино у четвртој епизоди, где сва напредна технологија нема ону застрашујућу улогу већ јој се даје потпуно другачији оквир, готово утопијски. Епизода почиње мелодичном песмом Белинде Карлајл „Рај је место на земљи”, и прати ноћ смештену у осамдесете године прошлог века. Ретро изглед, blast from the past хитови и грозница суботње вечери сумњиво су позитивни, иако ни на петнаестом минуту ове епизоде нисмо сигурни у ком правцу она иде. Поједине „назнаке” говоре нам да је у питању свакако нешто више од праћења почетка љубавне романсе две девојке, јер, то свакако није оно на шта смо навикли када је у питању Black Мirror. Онда сазнајемо да место Сан Јуниперо заправо јесте нека, опет изопачена, верзија раја, у коју можемо да приступимо онда када знамо да су нам минути у „стварном” животу одбројани. Једном недељно, на сваких пет сати, отварају нам се врата овог утопијског места где смо поново млади – наше је само да изаберемо уз коју музичку еру желимо да играмо у клубу и које психоделичне супстанце ћемо узети. И, свакако, да одлучимо желимо ли се ту задржати или отићи у оно традиционално ништавило у виду два метра испод земље.

Black mirror не види будућност у виду бесконачно високих облакодера, телепортације или катаклизмичне појаве ванземаљаца, не, Брукер нам најављује друге ствари, интензивирану верзију тренутног времена, и ефекте технологије којих нисмо свесни. И онда, када завршимо „бинџовање” целе сезоне, схватимо да гледамо тупо у црно огледалом угашеног таблета, рачунара и телефона и наш одраз у њему.
И да немамо куд.