Девет кругова симулакрума

Паранојеви трче, јуре мојим мислима, хиљаде златних паранојева на све стране, весело им било скроз. Наликују нојевима, забијају главе у песак мојих обичних мисли и ту закопавају своја јаја.”

Роман који је за длаку „избегао“ НИН-ову награду, који се увртео око њекао мачка која се умиљава власнику око ноге за пар гутљаја млека, али притом спази миша и брзо утекне и тамо поред улови и мрцвари миша и ужива у томе – јер мачке су предатори и радије ће ловити, него да чекају да им неко сипа млеко. Тако је ова књига утекла престижној награди, али наставила да се чита под неким другим светлима, која је осветљавају из најбољих углова, баш онако како би требало.

Роман: Па као
Аутор: Владимир Табашевић
Издавач: Лагуна

Протагониста приче је Емил, млади писац који добија прилику да заради новац, тако што ће помоћи олињалом пуковнику Фројду да се бар на кратко сакрије од заборава, пишући уместо њега књигу о Фројдовом животу, или како Емил то доживљава – књигу о животу какав би пуковник желео да је проживео. Фројд је матори удовац, некадашња швалерчина, који је жене остављао у сузама и са децом по стомацима, онај тип човека коме је ћерка увреда, а син понос. Сада када је све што је био остало иза њега, и сада када је само старац који чека да га госпођа Смрт заголица својим оловним ноктима, одлучио је да се докаже последњи пут. Код Фројда, Емил упознаје Ану, пуковникову двадесетдвогодишњу неговатељицу, која уз помоћ своје шкорпије међу куковима  временом постаје Емилова љубав. Она је млада, нема никога, док отац који ју је напустио не одлучи да се врати, она је Ана – пуковник је Фројд.

Скоро свако име у роману смисленије је него што би се можда у први мах читаоцу учинило. Наш Фројд, овај романски, као ни овај светски Сигмунд, никада није успео да открије шта жене желе. Док наша романска Ана дели име са најмлађом ћерком Сигмунда Фројда, а Емил – он је унук рудара. За његову мајку „Жерминал” Емила Золе је Библија, за његовог оца је исто то био, све док није отишао да дремне и одлучио да се покрије Дунавом тај дан. Он није сасвим сигуран да ли је Емил или је можда Миле, али зар уопште мора да буде изразито само један? Ако смо одлучили да расположењима дајемо имена која се разликују од ових људских, то не значи да у једном Емилу ипак неће постојати шездесет Емила.  Његова мајка је Златица, прве асоцијације на Златицу су умиљате и сјајне, међутим касније Златица у очима своје љубави постаје обична кромпируша, кромпирова златица. Штеточина, никакво благо.

Наш се главни јунак, дакле, налази у врлогу. Олујна пијавица у којој су и Емил и Фројд и Ана, њихове мајке, очеви, пријатељи, љубавници и замисли. Замисли о томе како би све требало да буде.  Сви заправо имају потешкоће да разлуче фикцију од стварности, да схвате љубав и скапирају о чему се ту заправо ради, да успеју да направе разлику између комуњара и комуниста.

Роман обилује играма речи и различитим стиловима, и док би некима то можда засметало, сматрам да је цела прича уверљивија баш због тога. Различити ликови- различити стилови, али суштинске муке су исте – разочарање, пролазност, проблем порекла и напредовања у друштву, појам љубави и значај или безначајност историје.

Током приче, мушки ликови су знатно више разрађени од женских. Док мушкарце у роману гледамо кроз призму других али и њих самих, женски ликови нам се приказују само кроз друге ликове који их доживљавају и о њима мисле на одређени начин. Да ли ово има везе са положајем  жена у свету уопште, или са чињеницом да је писац мушкарац који самим тим боље схвата ликове свог пола, на читаоцу је да закључи.

Емил попут циркусанта шета по жици између генијалности и лудила, и како то обично бива чим се у некој причи помене та нит, жица, лик који хода по њој превагне на страну лудила. Он се сусреће са кратким спојем реалности и његове уобразиље о љубави. Наилази на одбијање које није очекивао јер када је појам љубави у питању, оне праве љубави, коју сви мисле да имају када су заљубљени, никоме на памет не пада да ће ту моћи доћи до каквог одбијања  и у том тренутку једноставно пада у јаму у којој га нагомилани попут удобних јастука дочекују сви његови страхови.  Све у шта је веровао и ван појма љубави полако се кроз роман распршује у ваздух као маслачак, да би на крај остала само стабљика, а семена вере заживе на пољанама неких других свести.

Табашевић је роман посветио једној генерацији стасалој у доба транзиције, алудирајући на генерацију која стварно јесте стасала у овом периоду, али и на оне који су обузети личним транзицијама, онима коју су одавно изашли из пубертета, али тек почињу борбу са одрастањем гурајући се до нестабилног и робовласничког тржишта да би могли да се осамостале. Живот у ком је све па као и ништа није стабилно и сигурно, ништа није искрено и онакво какво га у глави имамо, јесте паклен.


О АУТОРУ

Владимир Табашевић је рођен 1986. године у Мостару, отац му је био Хрват, а мајка Српкиња. Почетком грађанског рата у Југославији са мајком се преселио у Београд. Студирао је филозофију у Београду. Објавио је књиге поезије „Коагулум”, „Трагус”, „Кундак”  и „Хрватски кундак”. Његов први роман „Тихо тече Мисисипи”, који је штампан самостално, нашао се, као и овај, у ужем избору за НИН-ову награду. Добитник је регионалне награде за причу „Рат”, у оквиру Бибер фестивала и награде „Мирко Ковач” за најбољу књигу младог аутора.  Оснивач је и један од уредника интернет портала „Презупч”, који се бави класним односима у друштву.

фото: citymagazine.rs