Дневник Анке Обреновић

Дневник Анке Обреновић, братанице кнеза Милоша Обреновића, настао је 1836. године, а објављен тек након 170 година. То је први женски дневник написан на овим просторима и првобитна намера ауторке није била да он икада буде објављен. Међутим, његова документарна вредност је неоспорна, јер омогућава додатну перспективу о једној од најзначајнијих српских породица, са аутентичним причама које никако друкчије не бисмо сазнали. Једна од њих је, рецимо, да је Милош Обреновић имао тенденцију да побегне са бојишта, након чега би га његова супруга, кнегиња Љубица, укорила речима: „Не враћај се док не изгинеш”и послала натраг.

КАДА ВЛАДАЈУ ОБРЕНОВИЋИ
Србија, шеснаести децембар, 1836. година. Двор Обреновића. Десет ујутру. Соба је застрта ћилимима, а около су ниски миндерлуци са јастуцима. Кувар који изгледа као касапин, са ножем у устима имасном кецељом, доноси ручак Милошу и његовим сарадницима у глиненим посудама – пасуљ, кисели купус и рибу. Кнегиња Љубица прилази Милошу, љуби га у руку и додаје му чашу ракије. Потом одлази у своје одајејер кнез и кнегиња не смеју јести заједно.

Двојица Милошевих сарадника, Хоџес и Димитрије Давидовић се дошаптавају:
– Књаз ми је рекао да се не може ослонити ни на своју жену. Кнегиња изгледа има потајну жељу да најстаријег сина Милана начини кнезом.
– Кнежевић има двадесет година, а једва да је утекао од идиота и неспособан је да схвати и нај…
– Шврћо, изгореће ти брадавица на оку –
Кнез прекида Давидовића интерном шалом чије су значење знали само његови најближи сарадници.

Његови чиновници били су, уз ретке изузетке, људи сумњиве прошлости без великих знања, у најмању руку опасни. За кратко време и велико поверење, успевали су да од најнижих положаја дођу до стола за којим ће обедовати са кнезом лично. Од скелеџије до старешине. Од кочијаша до учитеља.

Милош је прислушкивао разговоре својих чиновника, отварао им преписку, претресао њихове ствари и свесно је бирао да остане у свом окружењу где влада „шпијонлук”. Понекад би у љутњи рекао: „Ја нисам срећан да ми дође некакав поштен човек, него све којекакве скитнице и пропалице!” Сваки од чиновника је, поред редовне службе, радио и друге послове, на пример да забавља Милошеву децу или да уместо Милоша носи обућу како га не би жуљала. И након радног времена, морали су му бити на располагању; нико није могао дати оставку, а ако би и затражио отпуст, Милош би га истукао. Свима се подсмевао, плаћао их је нередовно и рђаво, па се тако, рецимо, Димитрије Давидовић нашао у чуду када је морао да станује у кућерцима без патоса, покривеним сламом, а Вук Караџић из истих разлога никада није могао довести своју породицу да живи у Србији. Вук је прешао код Милоша у службу са намером да описмени њега и његове сараднике, међутим, није наишао на подршку. Околина је осећала нетрпељивост према њемујер се тада веровало да је за кнеза и народ боље ако не знају да читају и пишу.

Међу Милошевим службеницима, налазио се човек који је био задужен за кнежеву слику у јавности и то је управо она какву налазимо у школским уџбеницима. Такође, једно од необичнијих занимања припало је Авраму Стојковићу, чији је главни посао био да кнезу прибавља љубавнице и да о њима брине. Управо ће он касније, у посланству Русији, оптужити Милоша да је руски непријатељ и говорити о његовим личним гресима. Овакав глас је, наравно, дошао до Милоша, који је потом пресудио да Аврам треба бити натакнут на колац и изложен као пример сваком коме падне на памет да Великога књаза уцењује његовим тајнама.

По свему судећи, кнежева дефиниција тајне била је да нико не говори о стварима које сви знају, а једна од њих је свакако била насиље над женама – од стране жена. На улицама Београда годинама се препричавало како је кнегиња Љубица, сазнавши за једну од кнежевих љубавница, Петрију, у налету беса и љубоморе изашла на улицу и упуцала је. Наводно, након почињеног убиства, рекла је: „Пиштољ је Милошев, ал’ је рука Љубичина – ту омашке нема.“

Народ је стао у одбрану кнегиње и тиме спречио да дође до суђења, али не и да јој кнез „разбије главу“ и једну од ћерки назове управо Петрија. Ово није био једини пут да је кнегиња, иначе префињена жена и пожртвована мајка, физички насрнула на жене са којима је делила мужа. Напослетку је одустала и чак пристала да њу зову Велика кнегиња, а све остале су биле Мале. Кнеза су многи посредно осуђивали због свих прељуба и великог броја ванбрачне деце, а када се Никола Николајевић одважио и саветовао кнеза да прекине са тим, погубили су га из, како кажу, политичких разлога.

Поменути политички разлози су били најчешће објашњење за сва погубљења и протеривања из државе, а најупечатљивији је пример Антуна Михановића, кнежевог конзула и аутора хрватске химне „Лијепа наша“. Наиме, Михановић је био заљубљен у кнежеву братаницу Анку, која је била инспирација свих његових љубавних песама. Када је Милош сазнао да планира да је запроси, тражио је од Антуна да поднесе оставку.

ДА ЈЕ КНЕЗ ЖЕНА
Анка је била прва Српкиња која је престала да носи народно одело и почела да се облачи по последњој бечкој и париској моди, а кажу да је она прва особа у Србији која је добила свој кревет. Ништа мање важно, била је једна од првих жена која се усудила да буде у мушком друштву, па још и да гласно говори и смеје се. Понекад је, током јавних обраћања, умела да реченицу започне са: „Да сам ја кнез, овако бих урадила…” Једном се на балу обратила званицама, сањарећи о Београду у будућности: „Замишљам наш бели град са великим украшеним кућама, са лепим сокацима… У граду ће тада све бити убаво и екстра-фајн.”

Судећи по сведочењима њених савременика и записима из њеног дневника, Анка није наликовала осталим Обреновићима, али је упркос томе – или можда баш због тога – била миљеница свих. Дански историчар Вилхелм Рихтер написао је да је она једино људско биће у Београду, отмена, образована, идеалне лепоте и најплеменитији цвет у овој пустој земљи. Чајковски је за њу говорио да је лепа и веома популарна књижевница која може много утицати на свој род, односно кнеза. Француски путописац Адолф Бланки написао је: „Сумњам да се међу својствима која одликују најплеменитије расе жена у Европи може наћи нека слична црта или њен ватрени поглед, и поуздан и благ, упола просвећен, упола варварски. Највише ме је изненадила ненадмашна лепота њених руку, достојних кичице Албанове, а које је баш осакатио један рђави сликар, недостојан да има такво ремек дело.”

Протеривањем Антуна Михановића из државе, почиње њен бунт према остатку породице, према тадашњем идеалу жене, према брачним односима, али и односима надређених и подређених. Све јој се чинило погрешним, искривљеним, противно њеној природи. Није разумела зашто се толико верује лажима и утварама, зашто се толики значај придаје гласинама и зашто људи допуштају да то утиче на односе са онима до којих им је стало. Много пута је поверила дневнику колико јој је жао што је никакво добро и задовољство неће наћи и колико је љута на сву неправду коју види око себе. О Михановићу другима никада није говорила јер, како каже – да су могли, растргли би је, „јербо се овде ништа задржати не може“. Михановић је стога њену судбину окарактерисао као животну несрећу, јер је она била онаква каква треба да буде у породици и времену које није знало шта ће с тим.

Она није прихватала да буде жена која испусти минђушу само да би је неко подигао или да јој спремање ручка буде важније од разговора са паметним људима. Инсистирала је да мушкарац поштује жену, жена мушкарца, жена жену, а сви они заједно треба да поштују институције и обичаје. Око ње су се зато плеле свакакве приче и интриге, на шта је она одговарала једноставним – којештаи окретала се образованим људима, неретко странцима и песницима, често Вуку Караџићу, који су јој помагали да оствари своје амбиције.

Међутим, амбициозна жена је синтагма која није смела да постоји у Србији у XIX веку и, упркос вишедеценијској борби коју је Анка водила са својим суграђанима, не може се рећи да је победила. Остала је упамћена по родоскрнављењу, јер је наиме своју кћер хтела да уда за њеног стрица, тадашњег кнеза Михаила, а занемарује се чињеница да је страдала током атентата на тог истог Михаила зато што је напала његове убице. На Анкиној сахрани сав виђенији свет био је одсутан у знак протеста, јер су сматрали да је својим утицајем на кнеза највише допринела његовој трагедији.


Дневник је приредила књижевница Радмила Гикић Петровић у облику у којем је као оригинални рукопис сачуван. Како није желела да читаоца оптерећује фуснотама, а тумачење ликова и догађаја јесте било неопходно, Дневнику је додала посебну књигу „Ликови у Дневнику Анке Обреновић” и тиме га учинила јаснијим.