Црна овца Европе

Швајцарска се често приказује као држава са најчистијим обликом директне демократије, у којој референдуми представљају „вољу грађана“, а њена дуга традиција обезбедила је овој држави политичку стабилност, показујући тиме да је овај облик демократије могућ и у комплексним и развијеним друштвима садашњице. Исти тај „чист“ облик директне демократије може бити виђен и као „тиранија већине“, а сама демократија може се учинити крајње привидном, управо због великог простора који се оставља популистима да кроз референдуме спроводе своје идеје које врло често имају ксенофобни тон, добијајући кроз њих потребни легитимитет.

На референдуму који је одржан 2014. године Швајцарска је подржала иницијативу да се ограничи број миграната који улазе у земљу. Одлуку је подржало 50,3 одсто грађана, а проценат је био већи у руралним деловима, као и у немачким и италијанским кантонима. Швајцарска је овим још једном узбуркала односе са Европском унијом, јер се ова одлука коси са билатералним споразумом о слободи кретања који Швајцарска има са Европском унијом. Иза ове одлуке стоји чињеница да се од седамдесетих година број становника повећао за два милиона, а број страних држављана у Швајцарској се готово удвостручио. Тренутан број оних који годишње уђу у земљу износи више од 80 хиљада, што Швајцарску чини државом са највећим процентом миграната по глави становника, већим него што је то случај са целом Европском унијом. Ксенофобија која тренутно влада у земљи сатова и чоколаде, заљуљала је ову државу још више у десном правцу, те се тако владајућа националистичка странка, Народна партија Швајцарске (СВП), противи даљем склапању уговора са ЕУ. Они, како наводе, сматрају да је тренутно главни проблем Швајцарске све већи број досељеника, који чине 23 одсто укупног становништва.

swiss_peoples_party_poster

Швајцарска има три године да имплементира овај закон, што ће нужно значити и промену билатералних споразума које има са Европском унијом, а уколико не поштује споразум о слободи кретања, Швајцарска ће изгубити право на остале споразуме, од којих је један и споразум о слободном протоку роба и услуга, чиме би изгубила тржиште ЕУ са њених 500 милиона становника.

Социјалдемократска странка, са друге стране, сматра да је већи проблем Швајцарске потенцијални расизам међу грађанима, којих је, по свему судећи, довољан број да националистички ставови које пласирају десничарске партије буду подржани, а потом и прихваћени. Притисак од стране медија, који инсистирају на томе да ће са већим бројем имиграната проблеми швајцарских држављана расти, доводи до све већег раста нетрепељивости према странцима.

Да би се у Швајцарској било које питање ставило под лупу и покренуо референдум, потребно је сaкупити 100.000 потписа. Народна партија Швајцарске 2010. године скупила је више од 200.000 потписа на иницијативу о депортацији страних држављана који почине тешка кривична дела, попут силовања, убиства или трговине људима, али и лагање ради добијања социјалне помоћи. На референдуму се више од половине грађана изјаснило за ову иницијативу, чиме је Швајцарска послала јасну поруку да једни закони важе за Швајцарце, а други за све оне који то нису. Исте године осванули су расистички постери (први пут виђени још 2007. године током избора, осмишљени управо од стране СВП-а), који су приказивали белу овцу која стојећи на застави Швајцарске шутира, односно избацује из државе, црну овцу. Други плакати, са истим пропратним нивоом расизма, били су исписани порукама попут „Иван силује“, „Измир неоправдано добија социјалну помоћ“. Иако се не зна тачан број оних који бивају депортовани, процењује се да их је годишње више од пар стотина. Познат је случај тридесетогодишњег Македонца, који је рођен и живео у Швајцарској, осуђеног за учествовање у нелегалним тркама аутомобила. Циришки суд донео је одлуку о депортацији, додајући да, уколико жена и дете не желе да иду натраг у Македонију, могу да одржавају контакт са супругом и оцем путем скајпа. Они који су депортовани не могу да се врате назад у Швајцарску, у зависности од тежине кривичног дела, наредних пет до двадесет година.

index

Како партија која је покренула питање о депортацији имиграната није била задовољна начином на који је парламент имплементирао овај закон, сматрајући га „превише испраним“, у фебруару ове године оно је поново стављено на сто, овог пута са још строжим условима. Два мања кривична дела попут пребрзе вожње и проласка на црвено светло почињена у периоду од десет година, или једно веће и – окривљени, након служења затворске казне у Швајцарској и плаћања пореза овој држави, бива депортован у своју матичну државу. Ово је укључивало и држављане Швајцарске који су у овој држави рођени, а који немају швајцарско држављанство, како се држављанство ове државе не стиче рођењем у њој, што би, врло једноставним језиком речено, значило да их враћају у државу чији језик можда и не причају. Новине „20 минута“ представиле су хипотетичку ситуацију у којој особа у једном тренутку вози 50 километара на час у зони где је максимална дозвољена брзина 30. Десет година касније, украде јабуку из комшијиног дворишта. Према постојећим законима Швајцарске, она бива депортована из државе. Излазност грађана овог пута била је нешто виша него што је то уобичајено за Швајцарску (63 одсто), а иницијатива је одбијена од стране 58,9 посто грађана који су изашли на референдум, те тако он није усвојен.

b1ilpmuieaeliyu

Неутралност Швајцарске доводи се у питање имајући у виду да су одлуке које доноси заправо врло дефинисане и ксенофобно оријентисане. У јуну ове године двема девојчицама муслиманске вере није прихваћен захтев за држављанство, након што су одбиле да учествују у такмичењу у пливању које се одржавало заједно са дечацима. Према њиховим уверењима, овакви односи између дечака и девојчица нису дозвољени. Одговор који је стигао од стране власти из Базела јесте да оне овим нису испуниле услове које захтева школски програм, што им аутоматски онемогућује да стекну швајцарско држављанство путем процеса натурализације.

maxresdefault

Историјат ксенофобних референдума у Швајцарској протеже се на више страница – године 2009. донета је одлука о забрани изградње минарета. Према последњим статистикама, Швајцарска броји 400.000 муслимана, који највећим делом долазе из Турске и земаља бивше Југославије. Тренутан број постојећих минарета у целој Швајцарској је четири, а они немају, већ дужи низ година, традиционалну улогу позивања на молитву, те је стога аргумент СВП-а да овом забраном муслиманима није онемогућено да практикују своју веру, међутим, муслиманска заједница се, очекивано, не осећа прихваћеном. Устав земље наводи да ова забрана има намеру „одржавања мира између чланова различитих верских заједница“, а иницијатива је покренута, овог пута, од стране екстремне деснице, Демократске уније центра (УДЦ), како би се „зауставила исламизација Швајцарске и одбранио њен хришћански идентитет“. Поставља се питање шта одржавање мира заправо подразумева, јер поступци који искључују и забрањују традиционална и културна обележја једне вере не доприносе одржавању мира, већ јачању исламофобије. Биготизам швајцарске деснице довео и је до тога да прва дубља студија о расистичким и ксенофобним ставовима Швајцараца покаже да сваки четврти грађанин има негативне ставове о страним држављанима.

„Зато су ту где јесу” реченица је која се често спомиње у разговорима везаним за Швајцарску. Према њој, ту су где јесу управо због ригорозних правила које ова држава доноси и којима се треба покоравати, јер Швајцарска увек ради оно што је потребно како би се очувао мир у кући, као стриктни родитељи – уколико ћутиш и радиш како ти се каже, нема потребе да бринеш.