Холестерол кроз мала врата

Кованицa „адвергејмс” насталa од речи advertising и games, први пут је употребљена пре шеснаест година. Појам означава видео-игрицу која садржи рекламе за одређене производе, услуге или читаве компаније. Неке игрице направљене су од стране фирми како би се рекламирале оне саме или неки од њихових производа. У другим, перфиднијим случајевима, ово могу бити игрице које нека корпорација спонзорише, а укључује рекламе у самој игрици, на пример, неки јунак у игрици пије одређено пиће, ауто вози поред билборда који рекламира одређену храну…

Успех сваке рекламе зависи од фреквенције изложености одређеном садржају и снаге саме поруке коју садржај шаље. И саме рекламе на интернету у уској су вези са нашим интересовањима и потребама, што никако није случајно. Наиме, одређени садржаји и поруке рекламирају се на пажљиво одабраним сајтовима, како би их видела одређена публика. Ово је, чини се, мањи проблем.

Персонализоване рекламе, са друге стране, долазе „на нашу адресу” као резултат сакупљања података о корисницима из много извора, који помажу да се креира комплексан лични профил – много личнији од пуких демографских карактеристика. Маркетинг агенције широм света сложне су у једном: „таргетирање корисника је позитивна ствар, корисници не лутају, већ примају самоза њих важне информације”. Појаву такозваног продавања корисника оглашивачима готово да и не можемо да спречимо, јер кад год приступамо неком садржају на интернету, сада већ по инерцији „прихватамо” све услове једним једноставним кликом на дугме и тако, не читајући ситна слова, постајемо роба. Стога не треба да нас изненади када нам на паметне телефоне стигне позив у МекДоналдс, свега неколико метара пре него што на врата овог ланца брзе хране наиђемо у реалном простору.

Крећемо се и живимо у окружењу које нас подстиче и наводи да у трци за свакодневним обавезама и пословима не стижемо ни да промислимо о квалитету намирница које уносимо у свој организам. Брза храна је најдоступнија и без сумње најјефтинија, а колико често нам се чинило да заправо и немамо избор, сем ако избор чине пица, бургер или пециво? Произвођачи се грчевито држе мантре „дајемо вам искључиво оно што тражите”, родитељи сматрају да сами не могу да заштите децу, док се маркетиншки магови крију иза пароле „понудити корисницима избор”.

ДЕЦА НАЈИЗЛОЖЕНИЈА СКРИВЕНИМ РЕКЛАМАМА

Конвенција Уједињених нација, у поглављу које се бави правима детета јасно наводи да свако дете има право да учи и да се информише, док у исто време није угрожено његово право на здравље, приватност и док је сигурно од економске експлоатације у било ком облику. С појавом интернета, истовременост поштовања ових права доведена је у питање.
Деца узраста између седам и 14 година у просеку проведу три сата дневно „на мрежи”, док тинејџери чак пет часова дневно држе поглед прикован за неки од екрана.

Најмлађи време проводе играјући игрице, док не дођу у године када друштвене мреже преузимају примат, наводи се у истраживању „Доба интернетске просвећености”. Управо ту, на својим новим виртуелним игралиштимагде би требала бити најбезбрижнија и најсигурнија, деца су свакодневно, а да тога нису ни свесна, изложена скривеним рекламама које им нуде масну, преслатку или преслану храну која лоше утиче на њихово здравље и повећава проблем гојазности. СЗО упозорава да су за гојазност деце делом одговорне управо ове рекламе за храну и безалкохолна пића.

Тренутно је веома мало регулатива које би заштитиле малолетнике, док се и оне које постоје највећим делом односе на „предигиталну” еру и на децу, а не и на адолесценте. СЗО је развила сет препорука како да се смањи унос хране и безалкохолних пића богатих мастима, сољу и шећерима, а једна од основних јесте да се смањи изложеност деце и адолесцената свим облицима реклама за ове производе, укључујући и дигиталне медије.


Светска здравствена организација
саопштава да 50% деце има вишак килограма, а да је чек 25% гојазно. Овај проблем подједнако погађа богате и сиромашне земље.

Забрињава и чињеница да се путем друштвених мрежа и онлајн игара рекламирају и намирнице које је забрањено рекламирати на телевизији. Из Уједињеног Краљевства стиже податак да је чак 80 одсто хране и пића који се рекламирају кроз игрице, стрипове и анимације заправо забрањено рекламирати на британским телевизијским станицама, јер штете здрављу људи, а између 60 и 84 одсто се, по медицинским стандардима, налази на листи „хране коју треба избегавати”.

Клинци широм света сваког дана умањују границу између виртуелног и стварног света, прелазећи нивое неке нове видео- игрице чији хероји, високи, згодни и храбри, пију увек једно пиће, а снагу им даје увек исти бургер. Оног тренутка када одвоје очи од екрана, посежу баш за тим производима, несвесни њиховог правог дејства на организам. Управо због тога Светска здравствена организација недвосмислено захтева увођење закона који ће спречити да деца постану (или сада већ остану) још један артикал који оглашивачи купују на пијацама виртуелног света, како би им у стварном продали начин одевања, исхране и живота уопште.