Холивудско бело прање

Египат, 3000 година пре нове ере, а највећe богове из митологије попут Хоруса, Хатор, Сета, Ра и Озириса играју Данац, Францускиња, Шкот и Аустралијанци. „Богови Египта“ (2016) представља само један од филмова са „холивудским рецептом“ за популарност.

Whitewashing (у слободном преводу „избељивање“) представља појаву на филму када глумци и глумице беле играју улоге намењене онима друге боје коже. Ова појава, која је пре свега форма расизма, своје корене налази пре настанка филма.

Још у елизабетанском добу белци су играли улоге намењене афроамериканцима. Најбољи пример је Шекспирово „Отело“. Први белац који се прославио глумом особе црне коже је Луис Халам Јуниор. Он је играо слугу Мунга у представи „Катанац“ давне 1769. године. Мунгов лик је написан стереотипно, јер воли да свира, пије и узима новац. Његов „господар“ га често туче и тера да пева кад год он то пожели. Упркос свему, представа је била врло популарна, те су многи други глумци преузели овај концепт. Почетком 19. века представе са кловновима обојених лица биле су врло популарне.

Ускоро су неки глумци, попут Џорџа Вашингтона Диксона, почели да граде каријере од играња улоге са обојеним лицем. Можда је најзаслужнији за ову појаву Томас Рајс, који је, када је правио турнеје по Сједињеним Америчким Државама, наступао под именом „Џим Кроу“, преузетим из старе песме о робовима. Рајс се прославио овом улогом у САД-у и Европи. Закони о расној сегрегацији су касније названи по њему. Многи други глумци из позоришних трупа су глумили стереотипно. Све представе су биле комичног карактера, а честе су биле плесне и певачке нумере. Такве представе су имале великог утицаја на стварање предрасуда о афроамериканцима. Белци су на неки начин могли да искажу своје негативно мишљење о њима на друштвено прихватљив начин.

Паралелно са растом популарности таквих представа и афроамериканци су почели да наступају са лицима офарбаним у црно. Већина извођача је сматрала белачке представе расистичким и увредом. Многи извођачи су се прославили, али само унутар своје заједнице. Њихове представе су им дозвољавале да вежбају играње и свирање инструмената, нешто за шта већина њихових сународника није имала прилику, јер је радила на плантажама. Њихова музика је такође дошла до шире публике и ушла у мејнстрим. У представама су се исмевали стереотипи који су створили белци. Један од првих афроамеричких глумаца који се прославио био је Берт Вилијамс. У Великој Британији је од 1723. до 1823. бојење лица у црно било кажњиво смртном казном, те су такви наступи постали популарнији много касније.

Један од првих филмова са белцем обојеним у црно је био „Џез певач“ (1927), који је уједно и први дугометражни звучни филм. Критикован је био и Рудолф Валентино који је играо Арапина у филму „Шеик“ (1921). Стара представа је условила да Отела у адаптацији из 1965. године игра Лоренс Оливије. Осим што је сâм whitewashing расистички, на тај начин се одузимају улоге глумцима и глумицама те расе.

Историја глумаца беле коже који су играли ликове азијског порекла је нешто краћа, јер је започета почетком 20. века. Један од првих филмова је „Добра земља“ (1937), у којем је скоро цела глумачка постава састављена од белаца и белкиња направљених да изгледају „азијски“. Можда најпознатији пример је Мики Руни у филму „Доручак код Тифанија“ (1961). За улогу господина Јуниошија, Руни је носио протезу која му је увећала зубе. У доба приказивања филма, ретко ко се бунио, а критичари „Њујорк Тајмса“ су његову глуму оценили као „егзотичну“,али су касније протести и негативне критике сличних филмова посталали све чешћи. Неких већих промена ни данас нема. Филм „21“ (2008) је базиран на књизи о шест азијских студената-превараната. Само је двоје глумаца азијског порекла, док су остали белци. „Дух у оклопу“, филм који нас очекује ове године, већ је добио негативан публицитет због одабира Скарлет Јохансон за главну улогу. Овај филм је базиран на истоименој манги.

За филм „Лоренс од Арабије“ (1932) човек би помислио да ће бити арапских глумаца, али су поново у питању глумци беле коже. Џон Вејн у филму „Освајач“ (1956) игра Џингис Кана, познатог монголског цара, а Берт Ланкастер у „Апачу“ (1954) игра Индијанца. Ако неки филм и убаци глумце неке друге расе, углавном ће то бити у споредним улогама, као што је Хети Мекденијел у филму „Прохујало са вихором“ (1939), која је постала прва афроамериканка која је добила Оскара.

ШТО СЕ ВИШЕ МЕЊАЈУ
Такође су честе промене у филму у односу на роман на којем су засновани. У роману „Марсовац“ Минди Парк је корејског порекла, док је у филму игра белкиња. Том Круз поново (погрешно) јаше у филму „На рубу времена“ (2014), јер опет игра улогу намењену Азијатима као и у „Последњем самурају“.

Најчешћи разлог whitewashing-а у филмовима је зарада. Продуценти се воде идејом да ће белац или белкиња донети много више новца, чак иако та одлука можда неће бити политички коректна. Кристијан Бејл и Џоел Еџертон су привукли гледаоце са потамљеном кожом у улогама египатског фараона Рамзеса и Мојсија у филму „Егзодус: Богови и краљеви“. Недавно је Тилда Свинтон у филму „Доктор Стрејнџ“ (2016) играла улогу намењеној глумицама азијског порекла. Радња филма „Кућа чудних душа“ (1993) се одвија у Чилеу, а и поред тога већина глумаца су беле коже. Главне улоге тумаче Мерил Стрип, Џереми Ајронс, Глен Клоуз и Винона Рајдер, док је једини латино глумац међу главном поставом Антонио Бандерас. У филму „Лице са ожиљком“ (1983) Ал Паћино игра Кубанца Тонија Монтану. Иако Кубанци чине већину ликова у филму, све их играју белци. Џејк Јиленхол игра Персијанца у филму „Принц Персије“ (2010). Још један од новијих примера је филм „Алоха“ (2015), који је лоше прошао код публике и критике. Лик Еме Стоун је требало да буде четвртину азијског, а четвртину хавајског порекла. Режисер Камерон Кроу се касније извинио због оваквог одабира, док је Стоунова рекла да није требало да прихвату ову улогу, јер зна колики проблем whitewashing представља у Холивуду.

Треба нагласити да whitewashing не мора нужно да утиче на квалитет филма. Многи филмови су били успешно упркос тој појави. Нечија глума је чак била награђена Оскаром. Међу њима су Луиза Рејнер за улогу азијаткиње у филму „Добра земља“ (1937), Хју Грифит за улогу шеика у „Бену Хуру“ (1959) и Грк Георг Чакирис за улогу Порториканца у мјузиклу „Прича са западне стране“ (1961).

Иако су се филм и друштво развили те су чешћи случајеви да глумци и глумице играју у „својој боји коже“, whitewashing je још увек присутан. У филму „Велики кинески зид“ (2016) Мет Дејмон одлази у Кину да би се борио против чудовишта која се налазе у зиду. Овај филм се зато може сврстати у оне са „белцем спасиоцем“. Холивуд никако да научи. Радије ће ставити звезде у центар филма, које ће донети новац, него покушати да афирмише глумце друге боје коже.