Инертност не води ничему

Бранислав Трифуновић (Крушевац, 1978), позоришни и филмски глумац и редитељ, са којим смо овај пут разговарали о политици. Један је од потписника Апела100 – јавних личности које су подржале кандидатуру Саше Јанковића. За Журналист је говорио о председничким изборима у Србији који су се догодили пре месец дана, али и о протестима који су уследили одмах након избора.

фотографије уступио Срђан Срђанов

1. Волела бих да кренемо од самих резултата председничких избора. Колико је реална та убедљива победа од преко 55 одсто гласова већ у првом кругу?

Нереална је. Чини ми се да је темпирано месецима раније да то буде баш 55 одсто. Темпирали су да то буде лагодна и убедљива победа да би други круг био избачен из мисли сваког човека у земљи. Тај човек свакако има већину, али не верујем да је имао баш 55 одсто, реално је имао нешто испод 50. Ово остало је плаћено што брашном, што хлебом, што детерџентом.

2. У РИК-у је изборе контролисало 12 чланова СНС-а од 17 чланова укупно. На појединим бирачким местима је било више гласачких листића него регистрованих бирача. Колико можемо говорити о фер изборима?

Не можемо. Имали смо пре свега једну нереалну и неравноправну трку. Имали смо господина премијера и председника свакодневно на свакој телевизији коју он контролише, а контролише готово све телевизије. Од јавних сервиса, до свих телевизија које имају националну фреквенцију. Није било реално у таквој трци ни почињати изборе, али кад смо већ пристали на то, то им даје мало већу регуларност. Људи су некако зажмурили на то. Ми нисмо имали мисију ОЕБС-а, која је надгледала изборе овде, први пут после не знам колико година. Очигледно је то све рађено у неком договору да тај човек добије још један мандат, да та власт остане још колико треба да остане, да заврши све послове које треба да заврши.

3. Свесни смо ситуације у којој се нашао лист Данас, Министарство културе и информисања припрема сет нових медијских закона који би могли да онемогуће рад телевизије N1. Шта убудуће можемо очекивати?

То је та диктатура где свако ко говори другачије мора да се ућутка. Свака новина и телевизија која мисли дугачије и која преноси ствари које се њима не допадају ће бити угушена. Цела та стратегија води ка томе да постоји само једна глава из које иду све мисли. Ко друкчије каже, клевеће и лаже ‒ што би рекла једна стара комунистичка песма. Та парола постала перјаница и крилатица за будућа времена. Надам се да то неће моћи да изведу тако једноставно. Вероватно је то са N1 неки пробни баланс, да би видели како и да ли могу то да изведу. Верујем да им је N1 трн у оку, али верујем и да ће, ако то покушају да угуше, настати друга врста побуне која неће бити добра.

4. С озбиром на то да смо се нашли у ситуацији да нам је иста особа премијер и председник, шта мислите зашто је Вучићу толико битно да и ту функцију председника присвоји?

Због апсолутне власти. Господин Вучић не жели да има председника који му звоца, тачније, не жели да има икога ко говори нешто против њега у власти. Он ће са своје председничке функције моћи лако контролише Владу, јер су тамо његови послушници који ће на његов миг урадити све што треба. Тако је зацементирао своју власт још пре 5 година на оба фронта. Занима ме да ли ће се кандидовати за градоначелника Београда. Вероватно ће и то морати да уради следеће године.

5. Одмах након избора су почели масовни протести. Сада је интересовање мало опало, али је у почетку био велик број људи. Како је могуће да није било тог другог круга, када у сваком граду толики број грађана на улицама изражава своје незадовољство?

Тај други круг је украден од свих нас. Од старта је био забрањен од стране човека који већ 5 година не жели да изађе никоме на дуел и човека који не жели да разговара јавно ни са ким ко мисли другачије. Тај човек се плаши другог круга, и колико год он одавао слику неког храброг човека који се бори са свима – врло се кукавички понаша. Други круг нисмо добили управо из страха Александра Вучића да изгуби власт. Његов страх је озбиљан господар.

6. Како је могуће да је излазност на председничким изборима била мања него на ванредним парламентарним прошле године?

Питање је да ли су сви ти људи који су сад на улици изашли на изборе. Чињеница је да тај бирачки списак није добар, да одавно није ажуриран и да имамо огромне разлике између Републичког завода за статистику са бројем пунолетних особа и овог бирачког списка. То је број од неких 8000 људи и то није нормално. Ту постоји огроман простор за манипулацију и чини ми се да и овој власти, као вероватно и оној прошлој, одговара тај неки нереални списак људи. Не верујем да ће ова власт имати храбрости да среди тај списак, а тек кад га буду средили можемо да говоримо о реалној излазности. Чињеница је и да је многим људима политике преко главе и да уопште не желе да гласају, јер им се чини да немају за кога.

7. Телевизија Пинк је студенте који организују протесте назвала пијаним хулиганима. Такође, многи тврде да протесте организују поједине опозиционе странке. Како то коментаришете?

Мислим да је коментарисање телевизије Пинк једна бесмислена ствар и да се на то не треба освртати. Гласилима попут Пинка и Информера само не треба давати на значају, јер сви знамо шта и за кога они раде.

8. Горан Марковић је пре 20 година снимио филм „Полудели људи“ о демонстрацијама против изборне крађе 96/97. године. Две деценије имамо исту ситуацију. Да ли су на улици полудела деца?

Нису, наравно, то су деца којима је дозлогрдило. Али, жалосно је то што се то већ некако распарчало. То што сада шета око 150-200 људи, то власт не забрињава. Забрињавало је у почетку када је то било 30-40 хиљада. Са 150-200 људи они немају никакав проблем. Та интерност је мени задивљујућа и мислим да не води ничему.

9. Апелациони суд је донео одлуку да НИН због текста „Главни фантом из Савамале“ није крив и да Небојша Стефановић мора да плати казну. Мислите ли да ће се све завршити само на овој казни или ће се са овим процесом ићи даље?

Господин Стефановић се довољно избламирао. Мени је занимљива била та брза реакција Тужилаштва, које је за мало више од месец дана од поднете кривичне пријаве осудило НИН, па је то сад дошло до Апелационог суда. Занимљиво ми је и то што је адвокат господина Фантома најавио жалбу суду у Стразбуру, а биће ми још занимљивије ако то ураде – мада мислим да неће и да само прете. Али не знам, мислим да ће се ту завршити и да ће се, као и на све у овој земљи, брзо заборавити, као што се заборавило на лажне докторате, рушење у центру града, везе неких министара са мафијом. Ми све врло брзо заборављамо и у овој земљи се све брзо спинује.

10. С обзиром на то да сте били на протестима, како бисте описали атмосферу која влада на њима, и шта је то што нам остаје после протеста?

На почетку је све било дивно и подсећало је мало на оне протесте које смо ми сви прошли 96/97, али ми делује да се та енергија, која је била дивна, јако брзо угасила чим су почели празници и мало кише. Нама се то 96/97. није догодило, и наша жеља да истрајемо је била мало јача.Морамо да научимо да користимо дисциплину побуне још од малих ногу. Ако имамо став који се коси са ставом већине, морамо да реагујемо. Само тако може да се направи друштво које има смисла и друштво у коме ће моћи да се цени свачије мишљење.