Како цртаћи мењају свет

УПОЗОРЕЊЕ: У тексту се излажу синопсиси неколико анимација који могу, у блажој мери, да вам покваре доживљај гледања филма. Читајте с предострожношћу.

Последњих година анимирани филмови као да су изашли из старих клишеа и почели да се баве савременим темама. Принцезице више не чекају да их принчеви спасу, зликовци добијају прилику да буду протагонисти, а границе између „доброг” и „лошег” често се доводе у питање. Неретко ови изласци из познатих формула нису сам предмет радње, већ више позадинска поставка света (сетинг), нешто што се, из угла филма, подразумева. У томе је лепота овог приступа наративима и паковању поруке за посматрача. Уместо да се публика ставља отворено пред дилеме за које (можда) није спремна, на задња врата се убацује бубица нечег другачијег. Последњих година поготово на мејнстрим сцену (предвођену Дизни и Пиксар анимацијама) излазе многи „друштвено освешћени“ филмови, који успевају своју поруку да прогурају, не замарајући нас наравоученијима. Следи листа од неколико анимација издвојених по томе што се – мање или више упадљиво – осврћу на друштвену ситуацију и позивају на промену.

Wall-е  (2008)

На Земљи која је толико загађена да су је људи напустили налазимо Волија, роботића – чистача који неуморно сређује ђубре у коцкице, ређајући их у градове од отпада. Сплетом околности Воли заврши на људском свемирском броду где су бивши земљани постали технолошки инвалиди, ослањајући се на машине да раде све за њих. Мада не даје императив „чувајте околину” нити отворено осуђује зависност од технологије под коју смо пали, филм на дирљив начин успева да нам скрене пажњу куда идемо.

Wreck-it Ralph  (2012)

У свету видео игара, Ралфу је додељена улога негативца. Док играч води хероја Поправљача Феликса кроз игрицу, грдосија „Разбијач Ралф” супротставља му се као главни зликовац кога треба победити. Мада он сања о томе да и сам буде јунак а не непријатељ, друштво му не даје прилику да се покаже. На први поглед – прича о ненаданом хероју који се бори за остварење својих снова. Иза ове једноставне премисе крије се приказ друштва које маргинализује одређене групе, и приказује колико је тешко изаћи из задатих улога.

The Lego movie  (2014)

Емет је најобичнији радник у свету који подсећа на Лего верзију романа „1984”. Сви гледају исте серије, пију исту кафу и слушају исту музику. Група бораца који себе називају „градитељи” супротставља се систему и залаже се за креативност и јединственост. Стицајем околности они поверују да је Емет одабран  „Посебни” и почну у њега да полажу наде да ће Лего универзум спасити од злог тиранина. Временом схвате да је Емет најобичнији точкић у систему, али такође и да промена може доћи управо од „обичних” маса, а не од „одабране” елите.

Finding Dory  (2016)

Дори је рибица са поремећајем памћења, што приморава остале да је третирају као појединца са посебним потребама (или са ограниченим могућностима, или који год је данас друштвено прихватљив назив за то… на крају крајева, ради се о рибици, па се ваљда нико неће наћи увређен). Тражећи родитеље којих се сећа из детињства, она завршава у резервату за морске животиње, где људи брину о „посебним” јединкама. На прво гледање можда делује као забавна авантура која приказује све начине на које једна рибица може да се снађе на копну, али филм дотиче начин на који се односимо према „посебним рибицама” и како их друштво често ограничава не дајући им за право да могу да успеју на своју руку.

Zootopia  (2016)

Џуди Хопс је зечица која је одувек сањала да постане полицајка. Снови јој се коначно остваре и она одлази у Зоотопију – метрополу у којој све животиње живе у складу – да би јој сурови град убрзо разбио заблуде. У граду где „свако може да буде шта год пожели” она види колико је тешко бити ишта друго до онога што јој животињско царство зацрта да буде. Филм неодољиво подсећа на старе полицајске трилере, у који је лукаво упакована прича о стереотипима и предрасудама. Од лисице се очекује да је лукава, од слона да добро памти, а лав је наравно краљ градоначелник. Духовите сцене нам показују колико су животињски стереотипи нетачни, а филм нам на басновит начин приказује како предрасуде утичу на оне који су жртве карактеризација.

Sausage party (2016)

Бренда је земичка. Френк је виршла. Оно што највише желе јесте да буду једно у другом, али обичај налаже да храна не сме да изађе из омота пре него што оде купцу. Сваки производ у супермаркету има своја веровања о томе шта се деси након што изађу из продавнице, али кад протагонисти сазнају истину (да Напоље не доноси вечну срећу него унакажавање хране) морају да убеде остатак производа да напусте своја пређашња уверења и раде заједно. Хумор се креће од религијских стереотипа до наглашено перверзних шала (дотле да је назив филма Кобасицијада, иако је протагониста виршла, што је по признању аутора урађено због игре речима). Како ова комедија за одрасле одмиче, назире се порука о религијској толеранцији, поручујући да се до слоге не долази рационализованим побијањем туђих уверења, него разумевањем.