Ко гаси њихове пожаре?

Крајем године појавила се вест о великом штрајку ватрогасаца у Паризу, блокирању улица и неизлажењу на интервенције, чак ни у случају да гори зграда. Човек би се, вођен логиком, запитао – ако је њима у Француској тако лоше, како ли је тек српским ватрогасцима?

Имајући у виду европске стандарде који налажу да на сваких хиљаду становника долази један ватрогасац, у Србији би требало да их има седам хиљада. Ситуација је, међутим, другачија – на територији читаве државе има укупно око три хиљаде професионалних ватрогасаца-спасилаца, који делају унутар Министарства унутрашњих послова (МУП) и Сектора за ванредне ситуације. Они, дакле, чине три од четрдесет две хиљаде запослених у МУП-у и, пошто њихова делатност није препозната као засебна, тако се и њихови захтеви у укупном збиру проблема третирају као занемарљива мањина.

Како се поменути париски штрајк дешавао у време празничне еуфорије, на јавном сервису РТС једино се могао видети прилог од неколико секунди о томе како ватрогасци „скромно славе и збијају шале“ у својим ватрогасним домовима. Међутим, где јавни сервис скрива дим – ту мора да је огроман пожар. Пожар који, испоставиће се, нема ко да угаси.

Четврти текст серијала „Како поправити Србију.?!“
написали су Марија Стојадиновић и Милован Николић

БИЋЕ БОЉЕ КАД БУДЕ ПАРА У КАСИ
Док на Западу ватрогасни синдикати штите интересе запослених већсто година, у Србији је то право установљено тек 2009. Иако млад, Синдикат ватрогасаца Србије (СВС) окупља око хиљаду професионалаца из шеснаест округа, а његов основни циљ јесте остваривање права и слобода запослених.

„Ми смо покушали да комуницирамо с МУП-ом, али заиста не знамо како да им се приближимо. То је као да ходаш по жици. Имаш онај штап и трудиш се да балансираш.“

То чини тако што скреће пажњу на проблеме који постоје већ неколико година, а који досад нису решени зато што, како им је речено, изискују финансијска средства. Поменути проблеми тичу се недостатка опреме, заштитних одела и алата, застарелих или нерегистрованих возила, запуштених ватрогасних домова, малих плата и – једино за шта оправдање не може бити то што нема пара у државној каси – непризнавање репрезентативности Синдиката.

„Ми се суочавамо са баналним стварима које не смеју да се дешавају. Могу, ако хоћете, да вам дам новине од пре неколико година које су писале о нашим проблемима, ништа се није променило. Увек нам кажу – биће, биће. И никако да буде“, каже председник СВС-а, Душко Нинков, угостивши нас у скромном ватрогасном дому.

„Наши домови су стари и запуштени, ниједан није изграђен од деведесете. Овај објекат је направљен када је Нови Сад био три пута мањи, и сада нам представља огроман проблем то што се налази у центру. Требало би, као што се у свету и практикује, да имамо три-четири испоставе и то би много скратило време доласка“, каже Нинков и додаје да постоје јединице попут Прокупља које немају гаражу, па возило мора да стоји напољу.

Просечна старост ватрогасних возила у Србији је 28 година, а у неким местима, попут Новог Сада или Бачког Петровца,у употреби је и ФАП из осамдесетих. Представници Синдиката покушавају да укажу на то колики је ризик користити непоуздана возила иако она технички можда јесу исправна. Решење овог проблема виде у формирању наменског фонда за опремање јединица за заштиту и спасавање, тако да на почетку сваке године знају са колико средстава располажу.

У саопштењу Сектора МУП-а наводи се да је у 2015. „набављено више возила и пратеће опреме него претходних година, што је значајно допринело унапређењу рада ове службе“,додаје се и да се „сва возила у Сектору редовно одржавају и и искључена је свака могућност угрожавања запослених током обављања редовних активности, као и грађана.“ Демантовали су наводе Синдиката рекавши да је „у последњих пет година набављено више од хиљаду комада униформи“ и да је „нетачна информација о нередовности у плаћању, јер сви запослени редовно добијају личне дохотке, а редовно се исплаћују и остали трошкови.“

Јавна реакција Синдиката на ово саопштење је изостала, јер, како кажу, нису желели да заоштравају односе са МУП-ом. „Ми смо покушали да комуницирамо с њима, али заиста не знамо како да им се приближимо. То је као да ходаш по жици. Имаш онај штап и трудиш се да балансираш.“

ЈЕДИНИЦЕ У ВРЕМЕ ИНТЕРВЕНЦИЈА ОСТАЈУ ПРАЗНЕ
Формирањем Сектора за заштиту и спасавање 2006. године, ватрогасци су преузели и спасилачке активности. Цивилна заштита, управљање ризицима, ванредне ситуације – све је то сада њихов посао, без повећања броја запослених и са истом опремом. Из овог разлога, многе јединице у време интервенција остају празне.

Ватрогасна делатност није исто што и полицијска, те тако треба и да се третира. Апсурдно је да се на обе службе примењује исти закон – Закон о полицији

„Са малим бројем људи не може се очекивати да се пружи квалитетна услуга. Ми радимо по сменама, и у Новом Саду нас тренутно има осамнаест. Кад би се у овом моменту десио пожар, цела смена би отишла на лице места, што значи да би јединица остала без иједног ватрогасца. И ако дође до још једне интервенције, а велика је вероватноћа да хоће, намеће се питање – шта ће се десити, ко ће отићи“, питају се у Синдикату.

Мањак запослених надомешћује се издавањем такозваног налога за приправност. То значи да су запослени у обавези да дванаест сати пре почетка смене буду спремни да дођу у јединицу, а за прековремени рад ове врсте добијају новчану накнаду у износу од двадесет динара по сату. Чак је и тих двадесет динара било укинуто током 2015. због „мера штедње“.

Ватрогасци морају бити у приправности нарочито  у ово доба године због учесталих пожара на отвореном који захватају огромну површину и самим тимзахтевају велики број спасилаца.Командант ватрогасне бригаде у Новом Саду, Стојан Миловац, навео је податак да су 22. фебруара имали укупно 43 интервенције у Јужнобачком округу, што им је иначе недељни просек.

По речима државног секретара МУП-а, Милосава Миличковића, Влада је почетком године потврдила пријем одређеног броја људи, али тиме није предвиђено запошљавање нових ватрогасаца. Међутим – након што су му представници Синдиката скренули пажњу да се многе јединице налазе испод границе функционалности и да, ако се овако настави, неће имати ко да интервенише – Миличковић је, након консултације са надлежнима из Сектора за људске ресурсе, ипак одлучио да ће „ у 2017. бити запослено најмање 100 нових ватрогасаца“.


ДОБРОВОЉНО ВАТРОГАСТВО
Најављени Закон о ватрогаству на чијем нацрту ради Синдикат требало би да, поред професионалних, регулише и добровољна ватрогасна друштва (ДВД). То су заправо удружења грађана која се финасирају на нивоу локалне самоуправе и најчешће су превентивна, али, ако добију дојаву професионалне јединице са којом сарађују, прелазе у оперативна.

Једно од најактивнијих је ДВД „Звездара“, основано 1947, а његова практична делатност огледа се у посебним обукама за полагање стручних испита из области заштите од пожара и обезбеђивању највећих културних и спортских дешавања у престоници. Тренутно броји 64 стручно оспособљена члана, а један од њих је бивши ватрогасни официр Славко Чупић, који је за Журналист шаљиво прокоментарисао услове у којима раде: „Док се не опечеш, не знаш шта ти је чинити.“


„НАШ ШТРАЈК СЕ ОВДЕ НЕ БИ ВИДЕО“
Ватрогасцима је право на штрајк укинуто новим Законом о раду који налаже да морају „поштовати минимум процеса рада“. С друге стране, дозвољено им је да протестују, али и то има своје „минимуме“ – за време протеста не смеју носити униформе и шлемове, а обавезни су да излазе на све интервенције.

У Синдикату сматрају датакав протест не би имао смисла, и да у тако нешто не желе да улазе ако ће изгубити у старту. „У Британији су, по Закону, ватрогасци двапут штрајковали, и то тако да не излазе ни ако гори зграда. За разлику од њих који имају Синдикат сто година, нас има сувише мало и наш штрајк се не би видео“, рекао нам је Нинков и додао да је одсуство подршке јавности оно што Србију пресудно разликује од Запада.

О могућностима унапређења ватрогаства представници СВС-а разговарали су са начелником Сектора за ванредне ситуације, Предрагом Марићем, и државним секретаром МУП-а, Милосавом Миличковићем. Позивајући се на то да је њихова делатност другачија од полицијске, те да тако и треба да се третира, Синдикат жели да буде регистрован на основу члана 219. Закона о раду и да добије репрезентативност.

На састанку одржаном шестог фебруара,  представници Синдиката скренули су пажњу да рад ватрогасне службе није довољно дефинисан Законом о полицији и предложили да он буде измењен, на шта је Миличковић рекао да „статус ватрогасаца у новој систематизацији ни на који начин неће бити умањен“, те да ће они имати статус полицијских службеника, односно „лица на посебним дужностима која обављају друге унутрашње послове“.

Међутим, ако ико покуша да дешифрује комплексан административни говор Министарства унутрашњих послова, приметиће да обећање Миличковића није ништа друго до status quo. У прилог томе иду иобрасци понашања који се понављају годинама уназад сваки пут кад се намирише побуна ватрогасаца: уважити њихове аргументе, разумети незадовољство, саосећати, прихватити предложена правна акта, не применити их и напослетку – сасвим уклонити, као да се нису ни десила. До следећег покушаја побуне.

То је био случај са Правилником који је иницирао СВС и који је, убрзо по усвајању, уклоњен. О доношењу тренутног Правилника о платама запослених у МУП-у Синдикат није био обавештен, нити зна његову садржину. Такође, прошле године је покренута прича о посебној Дирекцији за ванредне ситуације која би омогућила да се ватрогасци изместе из МУП-а, али се од ње врло брзо одустало из непознатих разлога.

Једино што је одмах ступило на снагу било је укидање старосне границе при запошљавању у МУП, са чиме се ватрогасци начелно нису слагали. Наиме, до 2011. постојало је ограничење да на прво радно место ватрогасца не могу доћи старији од 27 година, између осталог и зато што они са 55 иду у пензију. Међутим, посао су добијали и старији од 45 година, без икаквог претходног искуства у овој области.

У Синдикату се верујуда им је у овом периоду нането много штете: „И то мало људи што је примљено боље да није, јер не доживљавају тај посао како треба, а управо је то оно што нас карактерише. Има толико младих и заинтересованих људи који су квалификованији, а доказ за то су и многобројна добровољна друштва“, каже председник овог Синдиката. Иста старосна граница враћена је по новом Закону о заштити од пожара.

Тренутни договор је да СВС достави све предлоге и сугестије везане за рад ватрогасне службе, а једна од њих могла би бити идеја о „реалистичком тренинг-центру“. Наиме, сваки нови ватрогасац прво мора да прође обуку у трајању од четири месеца, а једине две јединице које имају услове за тако нешто налазе се у Београду и Панчеву. Ипак, њихове обуке састоје се од претежно теоријског знања, што није довољно да би млади ватрогасац могао да оде на интервенцију без страха. Из тог разлога, Синдикат сматра да је овакав центар више него неопходан.


ЕДУКАЦИЈА СТАНОВНИШТВА
У редовне задатке ватрогасаца у Србији спада и одржавање јавних показних вежби и едукација становништва о начинима реаговања у случају пожара. Командант Ватрогасног дома у Новом Саду Стојан Миловац за Журналист каже да су они обавезни да одрже осам јавних вежби годишње, али и да се прихватају све позиве да одрже тренинге из безбедности који им пристижу из основних и средњих школа и других организација. „Само у току прошле године кроз разне видове обука прошло је преко 5000 грађана”, рекао је Миловац, истакавши да је дизање свести становништва о безбедности и реаговању у случају пожара јако битна, јер њихов посао чини много лакшим.

Још један вид едукације јесте и друштвена игра „Не љути се, играј се ватрогасаца” коју је Ватрогасни савез Новог Сада креирао у сарадњи са Добровољним ватрогасним друштвом Петроварадин крајем прошле године. Они су на овај начин желели да развију свест малишана о основама заштите од пожара.



ДОНАЦИЈЕ И АДМИНИСТРАТИВНЕ ЗАЧКОЉИЦЕ
Зграду ватрогасног дома у Новом Саду обично око ће тешко приметити. Она се налази у улици Јована Суботића, уској и пешаку, а не ватрогасном возилу. Оку не пријају ни пожутели зидови Дома, а архаичном изгледу доприносе и експонати ватрогасних возила са почетка прошлог века који се налазе на крову. Сваким погледом ка згради и дворишту, расте утисак дотрајалости и неопходности за још једним ватрогасним домом.

У гаражи су паркирани сви камиони, стари и нови, подједнако чисти и, на први поглед, сасвим функционални. Истина је, међутим, да нека од њих излазе на терен само да доставе још воде у случају великих или истовремених интервенција. Другу групу возила чине донације, и та возила иако потпуно нова, нису у употреби зато што не могу бити регистрована. Њих чине службена возила Дома, али и један руски камион.

У ћошку гараже налази се МВФ5, возило на даљинско управљање, поклон од Русије, које је намењено гашењу опасних пожара и које, такође, није функционално. Ватрогасац који нас је водио кроз станицу каже да то возило никад није напустило двориште Дома. „Тај робот је само једном провозан, и тада је гусеница помоћу које се он креће подигла асфалт у дворишту. Не постоји начин да то возило икако спроведемо на место несреће и да га заправо користимо“, рекао је наш водич.

Иако ситуација у Новом Саду изгледа лоше, речено нам је да се јужније и у мањим срединама крију још већи проблеми. Без обзира на услове у којима раде, ватрогасци на територији читаве државе заиста се труде да одржавају опрему коју имају, јер знају да ће нову тешко добити. Начин на који се они суочавају са тим проблемима јесте за похвалу, али то су ствари које не смеју да се дешавају, нарочито у професији од које зависи безбедност грађана.