Насиље као исплатив ријалити

Тукао је рукама и ногама по глави и телу, где смо били присутни мој брат и ја, а после тога је наставио да бије мајку, затим је покушао да је силује преда мном, а и мене је покушао да задави − то је све што имам да изјавим.“ Овај цитат извучен је из судског транскрипта сведочења детета бившег репрезентативца и фудбалера Партизана Алберта Нађа, а јавности је постао доступан у емисији „Живот прича“ Татјане Војтеховски. Ова емисија је један од све бројнијих телевизијских формата у којима се говори о насиљу, а чији је циљ, како наводе аутори, да се подигне свест јавности. У поменутој емисији Војтеховска је закључила и да „грађани треба да се баве спровођењем судских одлука у дело“ због његове неефикасности. Да ли је судским транскриптима приватних лица место на малим екранима и да ли је таблоидизација једини начин да се јавности скрене пажња на мањкавости и пропусте система у овој области?

Текст писале Дуња Фундук и Теодора Ћурчић

Јелена Нађ, бивша жена Алберта Нађа, рекла је за Журналист да је њен исказ у емисији „Живот прича“ покренуо лавину јавних наступа жртава насиља, да није рекла све, али да јесте довољно да се у одређеној мери дигне свест жена. „Када нисам имала другу опцију, тада сам јавно иступила и надам се, помогла многим женама. Није ме срамота. Ни мене, ни моју децу која су била сведоци иживљавања њиховог оца над мајком. Надам се да је моје сведочење имало бар мало удела у доношењу новог Закона о насиљу у породици“, рекла је она и додала да жене које проговоре о насиљу буду окарактерисане као лоше мајке и прељубнице, што је велики друштвени проблем.

Неопходност подизања свести грађана, уз поразну статистику, није упитна. Оно што јесте је начин на који се о овим темама говори. Детаљи из приватног живота, опширни описи чина насиља, крупан кадар жртве која плаче, судски преписи, пресуде… Ово су неке од окосница емисије. Да ли се говори о сензационализму и таблоидизацији насиља или је систем више пута изневерио грађане, па се овим методама мора прибегнути како би се скренула пажња јавности?

Петиција за усвајање „Алексиног закона“ који би радио на сузбијању вршњачког насиља потекла је након емисије „Живот прича“ у којој су гостовали родитељи Алексе Јанковића, дечака из Ниша који је извршио самоубиство након вишемесечног злостављања коме је био изложен у школи. Водитељка ове емисије Татјана Војтеховски пристала је да одговори на наша питања, међутим, након што смо их послали, није даље одговорала на поруке.

Медијска аналитичарка Маја Вукадиновић каже да се о насиљу у породици данас говори много више него раније, што је с једне стране добро, док смо с друге стране сведоци таблоидизације насиља. „Насиље у породици приказује се као што се донедавно приказивао ријалити или неки сличан програм, где се до детаља приказују чињенице везане за насиље и врло често се жртве, њихова приватност и интима не поштују, што је јако лоше. Лично сматрам да су медији део проблема, зато што су они огледало друштвене и политичке ситуације и стварности“, сматра Вукадиновићева и додаје да медији не могу сами да промовишу насиље, али могу знатно да помогну да се оно толерише и да се на другачији начин посматра.


Поразна статистика

Иако је потпредседница Владе и председница Координационог тела за родну равноправност Зорана Михајловић 2016. годину најавила као годину борбе против насиља над женама, на измаку године поново нас је дочекала поразна статистика.

За последњих десет година у породичном насиљу убијено је 328 жена. У 2015. години пријављено је 18 746 случајева насиља, и махом се ради о партнерском насиљу.

У последњих шест година, полиција је против насилника поднела 28 000 кривичних пријава, док је у истом периоду евидентирано 30 000 жртава. Сигурне куће у Србији готово су увек пуне, само од почетка 2016. године у њих је примљено 90 жена и 82 деце. Статистика несумњиво показује да је породично насиље, као и насиље над женама, једна од примарних тема које треба уврстити у медијску агенду. Ипак, таблоидизацијом насиља могуће је остварити управо супротан ефекат.


ЦРНА ХРОНИКА
Готово у исто време, са серијалом „Живот прича“ , на телевизији Пинк у ударном термину почела је да се емитује емисија „Црна хроника специјал“. Ова емисија почела је да се емитује као својеврстан одговор фудбалера Алберта Нађа на причу своје бивше супруге. Битно је напоменути да Нађ није желео да говори са новинарима емисије „Живот прича“, али се, чини се, врло радо одазвао позиву Жељка Митровића, коме се у програму и захвалио на прилици да исприча „своју страну приче“. Због велике гледаности, самим тим и могућности остваривања профита, серијал се наставио, бавећи се све бизарнијим случајевима насиља у породици, али и уопште. Саговорници су у неким приликама била и деца, као директне или индиректне жртве насиља.

Након емитовања „Црне хронике“ 16. октобра 2016. године, Независно удружење новинара Србије (НУНС) поднело је пријаву против телевизије Пинк Регулаторном телу за електронске медије (РЕМ), због, како се наводи, кршења Закона о јавном информисању и медијима, као и Правилника о заштити права малолетника у области пружања медијских услуга.

У емисији говори тринаестогодишња девојчица коју је завео педофил, као и њена мајка. Овим је прекршен Члан 82, став 2, Закона о јавном информисању и медијима, који каже да приликом изношења информација из приватног живота, малолетник не сме да се учини препознатљивим у информацији која може да повреди његово право и интерес. Такође, прекршен је и члан 27 Правилника о заштити права малолетника у области пружања медијских услуга којим је прописано да је пружалац медијске услуге дужан да заштити идентитет малолетника, ако постоје индиције да је он учинилац, сведок или жртва насиља, кривичног дела или другог недозвољеног понашања, или ако је покушао самоубиство.

др Слободан Рељић и Маја Вукадиновић

Некадашњи уредник НИН-а, социолог др Слободан Рељић сматра да је смисао настајања медија данас потпуно поништен. „Истина и поимање су роба. И само роба. Као и ципеле, отров за мишеве, лавабо, муниција за ловачку пушку. Шта год. И зато су данашње расправе о телевизији и насиљу наивне и бесплодне. И циничне. А и лицемерне. Не можете очекивати да вода постане вино“, рекао је Рељић и додао да је потреба постојања оваквих садржаја стање, и да се не можемо чудити што медији „воле“ насиље, секс, бруталност.

А да насиље, секс и бруталност не воле само медији, већ и гледаоци, доказала је ТВ Пинк својим серијалом „Црна хроника специјал”. Наиме, после исповести Алберта Нађа, све теже и теже приче и све црњи и црњи примери породичног насиља ређали су се у кадровима ружичасте телевизије.

Исповест Марије Феризовић коју је невенчани супруг данима физички злостављао „шокирала је Србију”. На шокантности је порадила и сама емисија, која је крупним кадровима снимала свеже модице и опекотине док је несрећна девојка причала своју причу.

Уследиле су приче Биљане Чавић коју је бивши муж десет година тукао и малтретирао. „Значи стављао ми је паприку у нос, бургијао ме је бушилицом по телу, палио ми је очи феном, разбијао ми је главу о плочице, вукао ме по дворишту голу…” само су детаљи разговора. Овим сценама био је изложен и син Биљане Чавић са којим новинарка разговара. Дечаково лице је замућено, а његова прича подстакнута питањима новинарке „Ко је плесао го?”, „Терали су је да плеше око шипке?”. Дечак сматра да све то прича како би спасао своју мајку, а на питање да ли би опростио свом оцу говори: „Никад, у животу никад. То није за питање. То је криминалац, психопата, он треба да иде у болницу на лечење. То више није мој отац. Он је мојој мами допринео зло. Он је један смрад.” Новинарка дете у том тренутку ословљава именом и, иако је лице немогуће препознати, открива његов идентитет. Ово су само неки од примера насиља којима се ова емисија из недеље у недељу бави, а о принципима по којима бирају теме и начину на који се њима баве, Журналист од Младена Мијатовића, водитеља емисије, није успео да сазна.

Координаторка Саветовалишта против насиља у породици Весна Станојевић сматра да ове емисије нису пример таблоидизације тема о насиљу, као и да жене након њих не буду угроженије. „Напротив, што више медијске промоције ове теме подиже свест о томе да је насиље велики проблем о коме не треба да се ћути. Још више емисија, трибина и више приче о насиљу у друштву уопштено требало би временом да смање насиље у Србији.“

Да телевизија може и да директно промовише насиље показује пример мароканске телевизије Канал 2М. Симболично, два дана након обележавања Међународног дана борбе против насиља над женама, гошћа емисије делила је савете гледатељкама како да шминком прекрију модрице на лицу. На крају, додала је и да се нада да ће им ови савети „помоћи да наставе са својим свакодневним животом“.


Закони који се крше

Члан 140 Закона о јавном информисању и медијима

Новчаном казном од 50.000 динара до 150.000 динара казниће се за прекршај одговорни уредник медија: Ако садржај медија који може угрозити развој малолетника није јасно и видно означен, односно ако је малолетник учињен препознатљивим у објављеној информацији која је подесна
да повреди његово право или интерес (члан 78. став 2. и члан 80. став 2)

Члан 79 Закона о јавном информисању и медијима

Приказом или описом сцене насиља у  медију или медијском садржају не сме се повредити достојанство жртве насиља.

Члан 27 Правилника о заштити права малолетника у области пружања медијских услуга

Пружалац медијске услуге је дужан да заштити идентитет малолетника, ако постоје индиције да је он учинилац, сведок или жртва насиља, кривичног дела или другог недозвољеног понашања или ако је покушао самоубиство.

Ако постоји оправдан интерес јавности да се објави аудио, односно аудио-визуелни запис извршења насиља, кривичног дела или другог недозвољеног понашања у коме је учествовао малолетник, пружалац медијске услуге може објавити такав запис уз поштовање обавезе
из става 1. овог члана.

пружалац медијске услуге је дужан да се уздржи од објављивања података којима се непосредно открива идентитет малолетника.

Пружалац медијске услуге је дужан да заштити идентитет малолетника и када то није учинио орган јавне власти или друго лице, укључујући и другог издавача медија, чије саопштење или изјаву објављује или преноси


ЕДУКАЦИЈОМ ДО ПРОФЕСИОНАЛНОГ ПРИСТУПА
Медијска аналитичарка Маја Вукадиновић сматра да се пре свега треба радити на едукацији новинара и представника медија, како би на другачији начин приступали оваквим темама.

„Овакав вид непрофесионалности може имати лоше последице, да спусти ниво толеранције, и на неки начин створи предуслове за само насиље, а на публику утиче тако што је навикава на насиље и јесте могуће да публика у неком тренутку престане да доживљава насиље као нешто лоше, већ као нешто што је сасвим уобичајено, нормално, што се свакодневно догађа и да не буде реакције примерене у таквој ситуацији. Приказивање бруталних сцена је опасно и може имати дугорочне последице, поготово на децу и младе који би могли бити и инспирисани медијском пажњом која се придаје насилницима.”

Аутономни женски центар објавио је брошуру „Водич за новинаре/ке о насиљу у породици” који препоручује десет правила за извештавање о насиљу у породици. Неке од одредница говоре и да је важно избегавати коментаре који би могли да упућују на то да је насиље у породици уобичајено или учесталије понашање у одређеним етничким групама, смањити употребу стереотипних објашњења за насилно понашање, односно навођење алкохолизма, сиромаштва, љубоморе и слично као узрока насиља. Приручник даље наводи да описивање насиља као туче, сукоба, свађе, препирке, брачне неслоге, нерашчишћених породичних односа, свирепог убиства чији је разлог свађа око деце, релативизира (искључиву) одговорност насилника.

У последњој одредници приручника пише: Коначно, да би медијско извештавање заиста утицало на друштвене промене, нужно је да се оно не ослања искључиво на „приче” жртве, чланова породице и сведока. Прибављање информација од релевантних институција од кључне су важности за јавни притисак на одговорне државне органе и службе за успостављање ефикасног и делотворног система превенције и заштите. У том смислу важно је пратити причу до краја и представити „примере добре праксе”. Овакве брошуре су само један од могућих видова едукације новинара о овој теми, али би требало да буду обавезна литература приликом медијског извештавања о темама насиља.


Ко је заказао?

Таблоидизација насиља присутна је и у штампи, пре свега таблоидним листовима Информер, Блиц, Ало и Курир. Будући да су ово дневни листови, па временско ограничење не оставља превише простора за дуже аналитичке садржаје, о насиљу се махом говори у контексту актуелности− објављују се нове информације и детаљи о конкретним случајевима. Ово су можда и очигледнији примери кршења етичких и професионалних стандарда− текстови су пропраћени непримереним фотографијама, непровереним изјавама, и неизоставним епитетом „језиво“. Аутори оваквих садржаја згрожавају се и осуђују насилнике, ипак, не либе се да изнесу детаље како би привукли публику, па се могло читати о „крвавој породичној драми“, „кољачу из Обреновца“, исповести жене којој је муж „палио очи феном“. Информер, првенац по броју прекршених етичких норми новинарства (763 пута за шест месеци, како је навео Савет за штампу) објавио је и фотографије двадесетједногодишње Марије Феризовић, на којима се виде очигледни трагови насиља и опекотине на лицу.

Блиц и Курир покренули су и акције „стоп насиљу“, чији је циљ био да мобилише жртве насиља да случај пријаве полицији, као и да „подигне свест грађана“. Уместо тога, објављиване су потресне исповести и откривани идентитети жртава. У Курирову акцију укључиле су се и познате личности које су у монтираним видео клиповима „сведочиле“ о насиљу и позивале све да пријаве насилнике. Тако је један од наслова текста у Куриру био и „овако изгледа ПРЕТУЧЕНА Сека Алексић“, рачунајући да ће ово привући пажњу читаоца. Обе акције, како наводе ови таблоиди, уродиле су плодом и „држава је реаговала“, иако ове тврдње нису потврдили ни надлежни, а ни статистика, која не указује на смањење случајева насиља. Њихове акције су, како су навели, послале јасну поруку. „Да је држава добро радила свој посао, ових 12 жена не би било мучки убијено“, писао је Блиц и додао да је „држава заказала“, испуштајући прилику да спомене како држава није једина која није радила свој посао. Улога медија је да критичким промишљањем, као и одговорним и истинитим извештавањем обавесте јавност, укажу на пукотине у систему и буду огледало друштва. Морализаторске поруке у оваквим садржајима свеле су се на формалност, а таблоидни наслови и садржаји показали су да је профит примаран.


Социолог Слободан Рељић сматра и да ће насиља и баналности бити све више у медијским садржајима. „Лично бих волео да је ово стање такво да може да се поправи приватизацијама, позивањем на добре узоре „слободних медија“ из историје или изјавама државних секретара и чиновника ОЕБС-а, а да се рупе у етичком понашању новинара могу закрпити. Али чини ми се да сад већ сви знамо да то није могуће. Ријалитији, пинк-вести, информер-аналитичност, курир-истраживања су законита деца медијске индустрије.”

Неопходност извештавања о насиљу је неупитна. Ипак, мишљења о приступу овој теми су подељена. Како су све приче о насиљу различите, нема ни универзалног начина за њихово медијско покривање, али се закони, као и етички и морални кодекси морају поштовати, неовисно од тога колики би профит сензационалистичко извештавање о насиљу донело.