Нови век 3/3

У двадесет првом веку гледамо филмове и серије са LGBTQ+ ликовима где су они, за разлику од великог дела претходног века, приказани као нормални грађани и грађанке који се боре за права која остатак друштва већ поседује.

Овај текст је трећи део троделног серијала о историјату LGBTQ+ ликова на филму.

У ту новију генерацију филмова и серија спадају „Плава је најтоплија боја“ (2013), „Гли“ (2009-2015), „Деца су у реду“ (2011), „Сенсе8“ (2015-), „Странац на реци“ (2013), „Дечко упознаје цуру“ (2015), „Слободна љубав“ (2015), „Керол“ (2015)… Многе серије попут „Црног сирочета“ (2013-), „Америчке хорор приче“ (2011-), „Два метра испод“ (2001-2005), „Црно више није у моди“ (2013-), „Како се извући са убиством?“ (2014-) имају ЛГБТQ+ ликове,  и то све чешће међу главном глумачком поставом. Ствари се крећу у добром правцу, али је цензура филмског сарджаја још увек присутна у неким државама.

Иако данас има много више LGBTQ+ ликова него раније, многи су ту само да би испунили очекивања, те нема праве представљености. Ликови ће често бити ту само да би покренули неки наратив у серији и неретко бити приказани стереотипно. Раније су серије гетоизовале LGBТQ+ заједнице („Женски свет“, „Квир људи“), али данас има много више слободе и распрострањености и поред предрасуда каквих још увек има у друштву.

Многи се и даље плаше „наметања хомосексуалности“, јер је хетеросексуалност „норма по којој се живи“, иако не схватају да је и она на неки начин наметнута, деценијама уназад у случају филмова, а вековима уназад уопште. Код филмова о трансродним особама, веома често се уместо трансродних особа бирају цисродни глумци и глумице, што представља проблем, јер само трансродне особе могу пренети своје емоције и искуства. Критички успешни филмови са цисродним особама у трансродним улогама су: „Данкиња“ (2015), „Дечаци не плачу“ (1999), „Трансамерика“ (2005), „Хедвиг и бесни инч“ (2001) и серија „Транспарент“ (2014-). Филмови са трансродним глумцима и глумицама су ретки: „Дечко упознаје цуру“ (2015), „Мандарина“ (2015) те веб-серија „Њена прича“ (2015-). Занимљив је податак да има чак шест пута више филмова о трансродним женама него о трансродним мушкарцима. Данас су улоге ликова који се убрајају у LGBTQ+ често номиноване и за Оскара, мада их често играју стрејт глумци и глумице. Хилари Свонк, Том Хенкс и Шон Пен су освојили ову престижну награду за своје улоге транс мушкарца у „Дечаци не плачу“ (1999), односно геј мушкараца у „Филаделфији“ (1994) и „Милку“ (2008).

Још један проблем је у томе што су већина LGBTQ+ ликова у серијама и филмовима белци и белкиње. Према истраживању из 2014. године, само пет одсто LGBTQ+ ликова на телевизији су људи азијске, а по једанаест одсто латино и црне расе, те се виде углавном само искуства белаца, која, иако тешка, нису ни приближно тешка као искуства, на пример, црних хомосексуалних особа. Једна од ретких примера који одступа од овог тренда је серија „Фостерови“ (2013-) која прати живот једног лезбејског пара, припаднице беле и црне расе, које одгајају усвојену децу различитих етничких група. Од 1990. додељује се награда коју додељује „GLAAD“ (Геј и лезбејски савез против угрожавања) за позитивно представљање LGBTQ+ ликова на телевизији. Све у свему, серије које се емитују на кабловским каналима или стримују преко „Нетфликса“ и „Амазона“ много боље приказују LGBTQ+ ликове, јер немају толико ограничења као серије на обичној телевизији.

Цртани филмови такође су забележили тренд раста појављивања LGBTQ+ ликова. Ту су „Симпсонови“ (1989-) са мноштвом LGBTQ+ ликова (Вејлон Смитерс, Пети Бувије, Дјуи Ларго), „Аватар: Легенда о Кори“ (2012-2014) са врло имплицитним крајем последње епизоде, која је приказана само на интернету; затим „Стивенов универзум“ (2013-) и овогодишња „Гласна кућа“, која је приказала чак и истополни пар у браку. Међу серијама са LGBTQ+ ликовима су и „Саут парк“ (1997-), „Арчер“ (2010-), „Рик и Морти“ (2013-), „Изабран“ (2014-). Наметнута хетеронормативност полако се руши, мада је код нас много другачија слика. Као и већина балканских и источноевропских земаља, Србија и даље не признаје брак између истополних партнера. Према прошлогодишњем истраживању Националог демократског института из САД, само десетина наших грађана подржава такав брак, те делимо четврто место са осталим бившим државама Југославије. Већа нетрпељивост је једино код бивших република Совјетског Савеза.

ВАШЕ ПРАВО ДА НЕ ЗНАТЕ СВЕ

Ако појављивање на филму осликава прихваћеност LGBTQ+ заједнице у одређеном друштву, није ни чудо што код је код нас било врло мало филмова који су се бавили овом тематиком. Када су се филмови југословенске кинематографије и бавили таквим особама, било је то са подсмехом. Слична ситуација је била и са филмовима западне кинематографије пре Стоунволске побуне 1969. године. Првим домаћим филмом такве тематике сматрају се „Вране“ (1969), које причају причу о геј балетану. „Вране“ припадају такозваном „црном таласу“. Тако су називани филмови које је власт оценила као неподобне.

У филму је врло имплицитно приказана његова оријентација и тада је важило да исфеминизираност значи хомосексуалност. Ту је и „Бубашинтер“ (1971), филм о одрастању у којем тетка упозорава главног јунака да не постане геј мушкарац као што је његов теча. Симке у филму „Национална класа“ (1979), кога тумачи Ирфан Менсур, геј је мушкарац који није исфеминизиран ни исмеван. Тада је разбијена и предрасуда да су мачо хетеро мушкарци нетолерантни према хомосексуалцима.

LGBTQ+  ликови су врло ретки у нашем филму, те су готово увек су били приказани стереотипно или негативно. Ту су „Већ виђено“ (1987), „Како је пропао рокенрол“ (1989), затим „Лепота порока“ (1986), у којем је један од ликова хомосексуалац и бави се врло стереотипним послом ‒ рад у текстилном погону, затим „Ћао, инспекторе“ (1985), пародија на шпијунске филмове, у којој су чак двојица ликова (које играју Никола Симић и Љуба Мољац) бацила око на главног јунака, кога игра Бата Живојиновић. Ту је и Јосиф Татић у „Тесној кожи 2“ (1987) у улози турског бизнисмена.

Квир ликови су углавном гурнути у други план и добили су епизодне улоге попут наставника ликовног у филму „Мајстори мајстори“ (1980) и билдера из „Није лако с мушкарцима“ (1985). Неки филмови попут „Велике фрке“ (1992) приказују прихваћеност, а „Милош Бранковић“ (2008) гађење, јер је хомосексуалност сврстана као зло у Београду, тик уз некрофилију и дилере дроге. Као и у многим комедијама и акционим комедијама на западу осамдесетих година прошлог века, и код нас је постојала навика вређања речју „педер“. И заиста, такве ситуације могу се наћи у скоро свакој домаћој комедији. Хомосексуалност се сматрала настраношћу, девијантношћу и перверзијом, те је тако најчешће и приказана у филмовима. LGBTQ+  ликови су још ређи у домаћим серијама и обично имају врло мале улоге. Такве роле су Паскаљевићева улога власуљара који воли и да носи перике у „Срећним људима“ (1993-1996) и Луткићева улога трансвестита у затвору у „Породичном благу“ (1988-2002).

Устав Републике Хрватске; Небојша Глоговац у улози хрватског националисте хомосексуалца (фото: Саша Хузјак)
САВРЕМЕНИ ДОМАЋИ ФИЛМОВИ

Неки од новијих остварења је хрватски филм „Фине мртве девојке“ (2002), који се бави неприхватањем друштва две лезбејке које су се доселиле у комшилук, затим српска драмедија „Парада“ (2011), која се бави организовањем Параде поноса у Београду и прихватањем, као и бошњачки ратни филм „Иди на запад“ (2005). Вреди споменути и филм „Диши дубоко“ (2005), који је рекламиран као „први српски LGBT филм“.

Што се тиче транс ликова, ту су филмови „Шпијун на штиклама“ (1988) па чак и „Давитељ против давитеља“ (1984), испирисан Хичкоковом „Психом“, као и „Сиви камион црвене боје“ (2004) са епизодним улогама две транс проститутке. Једна од највећих транс звезда наших простора била је Мерлинка, која се прославила у филму Желимира Жилника ‒ „Дупе од мрамора“ (1995). Од 2009. године по њој је назван међународни фестивал квир филма на којем се приказују документарни и кратки играни филмови из света са LGBTQ+ темама.

Филмови су још један начин ширења видљивости. Раније су приче о геј мушкарцима, лезбејкама, бисексуалним и трансродним особама на екрану служиле за исмевање, жаљење и антагонизовање, али је данас ситуација знатно другачија. Имамо позитивно представљене чланове LGBTQ+ заједнице, парове и самце, на различитим положајима у друштву, различитих професија, живе као део друштва који није гетоизован већ део целине и, што је врло важно, налазе се иза камера у режисерским столицама или испред компјутера, пишући сценарије и, наравно, испред камере, јер свет заслужује да чује сваку причу, јер је свака прича подједнако важна. Све су то неиспричане приче о људима који су увек били присутни, али потиснути и никада приказани. Филмови о LGBTQ+ особама су врло важни за разумевање. А како је то рекао мудри Албус Дамблдор, лик за којег је његова креаторка Џ.К. Роулинг рекла да је геј: „Разумевање је први корак ка прихватању“.