Како се бира председник САД

Грађани Сједињених Америчких Држава не бирају свог председника, бар не директно. Председника најмоћније државе света бира Изборни колеџ (Electoral College), односно 538 електора додељених савезним државама (и федералном дистрикту Колумбија) у зависности од броја становника које оне имају. Овај систем, креиран крајем 18. века, у комбинацији са већинским изборним системом (first-past-the-post) више од две стотине година касније наставља да буде извор бројних контрадикторности у америчким председничким изборима. Гласови грађана не рачунају се једнако, око четири милиона Американаца нема право гласа, а у три наврата систем Изборног колеџа доводио је до тога да председник САД не буде особа која је на изборима добила највише гласова.

„Сједињене Државе су једина земља која бира политички јаког председника путем Изборног колеџа и једина у којој је могуће постати председник без освајања највећег броја гласова у јединој или последњој рунди гласања.“ — Џорџ Едвардс, водећи амерички политиколог

РЕЛИКВИЈЕ ПРОШЛОСТИ
Свој настанак Изборни колеџ дугује технолошким ограничењима са краја 18. века и олигархијској природи тада младе америчке демократије. Како железнице није било, а поморски саобраћај није био сигуран, нити приступачан, кутије са гласачким листићима се нису могле слати на пребројавање у Вашингтон. Уместо тога, сваки округ би у новембру бирао електора који је уживао највеће поверење, не да ће нужно гласати како грађани тог округа желе, већ да ће умети да донесе најбољу одлуку када се пред њега у Вашингтону, у децембру, стави избор кандидата за наредног председника.

Демократичност овог процеса упитна је у очима 21. века. У младим Сједињеним Државама политичко одлучивање било је концентрисано међу великопоседницима, на владавину масa (mob rule), Оснивачи (Founding Fathers) гледали су са страхом. Александар Хамилтон, један од Оснивача и оних који су дали законски оквир оваквом систему, сматрао је да електори, који се заветују да ће гласати по жељи грађана од којих су изабрани, крше„дух Устава“ и да су такви електори спречени да изврше своју дужност, односно да након „анализе“ донесу „промишљену“ одлуку о избору председника.

Изборни колеџ мењао се временом. Доналд Трамп или Хилари Клинтон биће изабрани (или су већ изабрани—у зависности од тога када читате овај текст) на следећи начин: Првог уторка након првог понедељка у новембру Американци ће изаћи на своја бирачка места у својим савезним државама и „откачити“ имена „кандидатског тима“ (председнички и потпредседнички кандидати, партија). Када се гласови унутар савезне државе саберу, кандидату са највећим бројем гласова биће додељени сви гласови које та држава има у Изборном колеџу (Тексас, на пример, има 38, Северна Каролина 15, Делавер 3 гласа).

Након што један од кандидата достигне апсолутну већину, или 270 од 538 гласова, амерички медији прогласиће победника избора. Ипак, пре него што изабрани кандидат преузме дужност 20. јануара наредне године (21. ако је 20. недеља), он или она ће морати да буде изгласан у Изборном колеџу. Електори ће се првог понедељка након друге среде децембра окупити у главним градовима својих савезних држава и изгласати наредног председника САД.

glasovi

ВАШИНГТОНЕ, ИМАМО ПРОБЛЕМ
На први поглед, поред свих својих замршености, систем бирања путем Изборног колеџа делује као фер начин за бирање најважнијег државног службеника. Да бисмо разумели проблеме које његово постојање (може да) ствара, морамо да зађемо мало дубље у целокупан процес.

Гласови грађана САД немају једнаку вредност. Тако на пример један глас становника малог Вајоминга вреди четири гласа једног становника велике Калифорније. Према правилима свака савезна држава, без обзира на број људи који у њој живе, мора имати најмање три гласа. Ово решење резултат је давно направљеног компромиса између „великих“ и „малих“ држава, како би се омогућило да ове друге не изгубе своју релевантност, а да се истовремено одржи разлика у значају гласова које оне имају (нпр. гласови државе Њујорк од 20 милиона становника насупрот гласова Род Ајленда који има милион).

Како је број електора у Изборном колеџу ограничен на 538 (број који одговара збиру од 100 сенатора, 435 представника доњег дома и 3 представника федералног дистрикта), савезне државе које би у потпуно пропорционалном систему имале по један глас, у Изборни колеџ „улазе“ са три. Да би им се доделили додатни гласови, одузимају се они од неколицине највећих држава, попут Калифорније (10 одузетих гласова), Тексаса (6 одузетих гласова)… Оваква расподела доводи до тога да се гласови Американаца вреднују у зависности од тога у којој савезној држави живе.

Директна, можда и најдраматичнија, последица ове непропорционалности јесте то што кандидат може постати председник чак и у случају да освоји мање гласова грађана на изборима. Да ово није само теоријска могућност показало се три пута — 1876, 1888 и 2000. године. На изборима из 2000. је тако Џорџ В. Буш победио демократу Ала Гора, иако је Гор од америчких грађана добио преко пола милиона гласова више. Невероватан податак је и то да је на Флориди, од чијих је гласова у Изборном колеџу зависио исход целокупних председничких избора, Буш победио са само 537 гласова разлике.


Комбинација Изборног колеџа и first-past-the-post система (где је кандидату довољан један глас предности како би освојио све гласове савезне државе) у теорији омогућава освајање председништва уз помоћ само 22 одсто гласова.
The Trouble with the Electoral College — CGP Grey 4:16

АРГУМЕНТИ ПРОТИВ И ПРОТИВ
Аргументи за задржавање Изборног колеџа, упркос свему, постоје. Заговорници очувања постојећег стања тврде да поменута додела гласова мањим државама приморава председничке кандидате да на њих обрате више пажње током кампање. Подаци из стварног света дају једну другачију слику.


Рука која маше = једна посета председничких и потпредседничких кандидата

Последњих пет недеља председничке кампање 2004. године.

$ знак = милион долара утрошених у председнику кампању

Мапа: Fair Votes Report


На председничким изборима 2004. године председнички кандидати током кампање посетили су мање од половине савезних држава, од којих тек неколицина припада категорији „малих“ држава за које се пропоненти Изборног колеџа толико боре. Њихов аргумент још више губи на снази уколико се посматрају посете кандидата у последња два месеца пред изборе (а када права трка заправо и почиње). Тако је на прошлим изборима 2012. године у том периоду посећено само 18 од 50 савезних држава, од којих једино Њу Хемпшир и Мејн потпадају под категорију малих.


959px-faithless_elector_states-svg

Државе које нису обележене црвеном бојом немају законе који кажњавају електоре који у Изборном колеџу гласају супротно изборној вољи грађана савезне државе коју представљају.


Пејзаж америчке двопартијске политике даље доприноси нерепрезентативности избора у земљи. Демократске, односно Републиканске базе су толико јаке у појединим државама, да се победник у њима зна далеко унапред. Од 50 савезних држава, по једном изборном циклусу, резултати су неизвесни у само 4 до 7 држава које носе колективно име „Swing states“. Ово значи да је пажња кандидата скоро искључиво усмерена на њих, занемарујући велику већину становништва. Колико је политичко бојно поље утврђено показује и то што су од 1960. године кандидати који су побеђивали у држави Охајо на крају постајали председници Сједињених Држава.

Двадесет једна савезна држава нема законе који би казнили електоре који на Изборном колеџу не гласају у сагласности са изборном вољом грађана из држава које представљају. Забележено је скоро 200 оваквих случаја током историје САД. Иако је ова појава данас реткост, простор који се оставља за њу иде у прилог одређења америчких председничких избора као недовољно демократичних.

Противници укидања Изборног колеџа истичу да би то довело до концентрације пажње председничких кандидата на велике градове попут Њујорка, Чикага и Лос Анђелеса. Чињенице опет не иду у њихову корист, јер популација десет највећих градова Америке заједно износи мање од 8 процената укупног становништва.

Последња велика нелогичност тиче се тога што 4 милиона америчких држављана нема право гласа. Становници америчких територија попут Порторика и Америчке Самоеи поред поседовања америчког држављанства немају ово право, као ни представнике у Конгресу. Становници федералног дистрикта (град Вашингтон) право гласа на председничким изборима добили су тек 1964. године, након усвајања 23. амандмана Устава САД.


screen_shot_2016_11_07_at_1

National Popular Vote Interstate Compact (NPVIC)
Десет савезних држава и федерални дистрикт донели су законе према којима би њихови гласови у Изборном колеџу аутоматски одлазили председничком кандидату који је добио највише гласова свих грађана Америке. Ови закони би ступили на снагу када број гласова које у Изборном колеџу имају државе потписнице пређе број од 270 колико је потребно да би председник био изабран. Тај број је у овом тренутку 165, а закони су на разматрању у још две државе које заједно имају 36 гласова. Државе које су до сада потписале овај „споразум“ сматрају се изразито јаким упориштима Демократске партије.


Све више је заговорника укидања Изборног колеџа, нарочито након контроверзних избора из 2000. године. Они сматрају да би његово укидање, поред отклањања очигледних контрадикторности, значајно повећало укљученост и интересовање грађана за избор председника. Директан начин бирања омогућио би  да се по први пут у историји САД-а глас сваког грађана рачуна, и то подједнако. Демократе из тврдокорно републиканског Канзаса или републиканци из чврсто демократског Масачусетса тако би имали много више разлога да изађу на своја бирачка места и учине да се њихов глас чује. И док је комплексност политичког уређења Сједињених Држава чињенична и нешто што се мора уважити, досадашњи начин бирања председника прикладнији је времену пре открића телеграфа, него ономе у којем се овакви текстови читају уз помоћ Wi-Fi интернет конекције.