Права која се не конзумирају као и да не постоје

ЗАТО што се супротставља најмоћнијима, онима који желе да јавни посао обављају у дубокој тајности. Оптуживали су га да подрива националну безбедност, да је државни непријатељ, а он је на то одмахивао руком, брижљиво тумачећи законе и надлежности. Храбро се бори и са законима скројеним тако да му отежају, а не олакшају рад.

Ово је једно од „10 неоспоривих зато“ којима се образлаже додела годишње награде Добар пример Новог оптимизма Поверенику за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Родољубу Шабићу.

Шабић је као истакнути правник, један од оснивача CESID-а и некадашњи активни учесник политичког живота, релевантан коментатор и оних области које нису уско повезане са заштитом података о личности. За јануарски „Журналист“ разговарали смо са њим о томе како перципира своју функцију данас, а како однос са актуелном влашћу. Родољуб Шабић је и личност године нашег листа.

Интервју са Повереником радиле Теодора Ћурчић и Дуња Фундук

Посланици владајуће коалиције су у оквиру расправе о буџету поднели амандман за смањење ваше плате, а председница Скупштине Маја Гојковић изнела је нетачне податке о висини исте. Да ли мислите да су овим дискредитовали ваш рад?

Мислим да је то било потпуно контрапродуктивно, не улазећи у то колико је било принципијелно. Плату Повереника не одређује он сам, него Скупштина. Чему та цика и вриска? Ако желе да је смање, могу. Зашто је нису смањили? Ако је проблем, и не шалим се, у томе што не знају да напишу амандман, пошто је овај заиста био написан потпуно дилетантски, написаћу им ја. Поново вам кажем, ово је чиста демагогија. Плата Повереника је утврђена законом, она је једнака плати великог броја функционера и мања од значајног броја функционера, али небитно, ако је превелика, хајде да је смањимо. Битно је јавности објаснити зашто су они желели да смање плату Повереника за приступ информација, а не Повереника за равноправност, неког од судија Врховног суда или директорке Агенције за борбу против корупције, ове плате су исте, зашто баш та плата?

Мислите ли да се тако скреће пажња са важнијих тема?

Па наравно. Оно што је најштетније заправо је што је та расправа с дневног реда склонила једно изузетно важно питање. Примера ради, да ли знате када истиче мандат деветорици судија Уставног суда?

У децембру.

Тако је, 12. децембра. Дакле, ако не буду изабрани до тада и положе заклетву, ми ћемо остати без Уставног суда. Предлози за судије постоје, али људи не знају готово ништа о тим кандидатима. Наравно, имаће много веће плате од Повереника, али нећемо сад о платама. Ред би био да јавност зна нешто о њима. Та изузетно битна тема остала је потпуно незапажена.

Како видите стање из области којом руководите у протеклој години?

Нажалост, не видим помак набоље. Што се тиче података о личности, ово је потпуно протраћен труд. Разговарао сам и са премијером Вучићем, рекао како је потребно да се ураде основне ствари и учинило ми се да имамо договор. Он је рекао да ће Влада урадити у најкраћем року то што треба да уради, међутим то није урађено. То је само гашење пожара, не може Повереник да уради оно што не раде Влада, министарства и Народна скупштина. Активности државе своде се на активности Повереника, колико год да су те активности вишеструко увећане.

Графикон из прошлогодишњег извештаја показао је како је број примљених предмета у канцеларију Повереника у 2015. години био већи 18,5 пута у односу на 2005. годину, прву годину рада. Да ли је у питању лошије стање у овој области, или грађани развијају поверење у институцију повереника?

Мислим да су оба фактора утицала. Од прве године када је Повереник добио надлежност са 80 предмета у тој години, дошли смо до 2500 предмета у 2015. години. Расте поверење грађана у институције, то није спорно, али расте и нешто што је по мени боље, расте свест грађана о својим правима. Ја стално говорим, права која се не конзумирају као и да не постоје. На моје велико задовољство, свест грађана расте и они све чешће покрећу поступке, супротстављају се законима које не препознају као логичне и оправдане и то је јако добро, али би то ипак требало радити много систематскије, на једном озбиљном и осмишљеном државном нивоу где би та едукација била део спровођења Стратегије.

Стратегија заштите приватности и података о личности о којој говорите је, како сте изјавили, и шест година након усвајања само „мртво слово на папиру“. Да ли је било неких помака? Колико је усвајање закона или стратегија без њихове стварне примене делотворно?

Њу је Влада усвојила пре више од шест година на иницијативу Повереника. Акциони план је требала да донесе у року од деведесет дана. Шест година касније, то се није десило. Није било никаквог помака. Само доношење Закона, а одсуство поштовања у пракси нема поенту, то значи да власт не поштује те законе или институције. Та прича о томе да показујете неке лепе законе посматрачима из Европске уније, али ништа не постижете, постаје крајње контрапродуктивна. Уљуљкивати се у то да имате леп закон од кога грађани немају ништа и који не производи никакве ефекте је бесмислено.

Постоји једна згодна сентенца из римског права:
„Држава која не казни злочин, призива нови.“

Како оцењујете учинковитост државе са становишта заштите права и рада на затварања поглавља 23 за приступање Европској унији?

Не постоји шанса да се поглавље 23 затвори. Само када бих вам рекао Савамала, то би било довољно, а далеко од тога да нам је Савамала једини проблем. Ово је пример, на плану заштите података стање је катастрофално, на плану слободе и приступу информација, читавих других области… Са хаотичним стањем у тужилаштву и правосуђу, поглавље 23 ће по свој прилици бити последње затворено, а када, то ћемо видети.

Фантоми из Савамале, упркос свему, још увек нису познати. Који је кључ за решавање овог случаја?

У нормалној земљи кључ је познат. Постоје органи чији је то посао. Ово сигурно спада у ред догађаја који не смеју да се десе, а ако се ипак десе, онда се не сме доћи у ситуацију да изостане брза, ригорозна, енергична интервенција државе. Нама се прво десило ово што није смело да се деси, а оно што је морало да се деси, реакција државе, је изостало. Сада се расправља о те три бараке, о томе какве су оне… Тамо је почињено шест-седам кривичних дела, укључујући нестанак три цеви, ватреног оружја. У нека друга времена само то би дало повод за брзу реакцију. Постоји једна згодна сентенца из римског права „држава која не казни злочин, призива нови“.

Више од десет пута сте тужени због решења које сте као Повереник донели. Недавно је одбачена тужба ЈП Аеродром Ниш, али је пажња јавности ипак преусмерена с почетне теме. Да ли је ово јавно предузеће доставило тражене податке након одбацивања тужбе?

Дилетантска тужба коју они упорно подносе, троше паре, плаћају адвокате… Дакле, они не могу да поднесу тужбу против Повереника. Ни у једном управном поступку првостепени орган не може тужити другостепени орган. Оно што могу је да траже од државног тужиоца да она нападне мој акт ако сматра да је угрожен јавни интерес. Морам вам рећи, у последње време се Државни тужилац јако интересује за активности Повереника, поднео је у овој години више тужби него у претходних једанаест. Они ће те податке морати да обезбеде, не знам да ли су то сад урадили.

Према подацима које сте изнели, Влада Србије је од 2012. године до октобра 2016. године одбила 110 пута да поступи по захтевима Повереника, Телеком Србије 18 пута, а Air Serbia 21 пут ове године. Може ли ова институција функционисати без сарадње за надлежним органима и јавним предузећима?

Од када сам Повереник, мењале су се Владе, и био сам политикован и као непријатељ, и као неко ко угрожава систем, банкарски, економски, политички, безбедност земље. Ове године Повереник је 61 пут на захтев странака подносиоца жалби тражио да Влада издејствује решење, она то ниједном није урадила. Други механизам је под контролом Министарства за државну управу, а то је кажњавање прекршиоца закона. Прошле године, извештај Повереника у Скупштини није разматран. Зар расправа о буџету није одлична прилика да расправимо да ли он ради добро или лоше? Откад постоји институција Повереника, по први пут ове године десиће се да, чак ни матични Одбор за културу и информисање, којим стицајем околности такође председава госпођа Гојковић, неће разматрати извештај Повереника. Не знам како ви процењујете то.

Наше странке док су у опозицији јако воле независне институције,
људска права, инсистирају на транспарентности
– када пређу у власт, то се радикално мења.

Какав је однос опозиције према независним институцијама?

Откад постоје независна тела, а ја то добро знам, пошто сам доајен, имате један препознатљив образац, пре свега извршне власти. И овде је присутан један феномен, који је тужан, али карактеристичан за српску политичку сцену. Наше странке док су у опозицији јако воле независне институције, људска права, инсистирају на транспарентности – када пређу у власт, то се радикално мења. Све политичке партије су се жалиле Поверенику, али занимљив је податак да је рекордер у маси поднетих жалби, али и броју решења донетих у њихову корист управо Српска напредна странка. Ипак, овај рекорд је забележен у време када су били у опозицији, а сада је тај рекорд заборављен. Сад видите критике, постављају питања „а где су били тај Шабић и Јанковић до 2012. године, нису се чули”. Заборавили су тај свој рекорд који су пре 2012. године успоставили, а који и данас држе. Ове године поднели су само једну жалбу, и то из општине у којој нису на власти. Али то је та врста хипокризије. Где сам био до 2012. године? Попут овог дивног признања, до 2012. године био сам два пута личност године у избору мисије ОЕБС-с у борби за слободу медија, добио сам специјалну повељу УНС-а, звање Витеза позива. Да не набрајам, да не будем хвалисав, али ту сам био, само су господа заборавила.

Новинари  „озбиљних медија кажу да имају сјајну сарадњу са вама. Друге државне институције не могу да се похвале тиме. Колико су медији заправо битна карика између власти и грађана?

Недавно се десило да моју опсервацију, упозорење, није пренео нико из медија. Дакле, ни са веб-сајта, ни преко новинске агенције, будући да ја свим агенцијама шаљем саопштења. Онда сам на Твитеру написао како ми се за десет година као Повереника није десило да ниједан медиј не пренесе саопштење. За кратко време било је пуно фејвова и ретвитова, а за сат времена била је на осам медија. Иначе имам добру сарадњу са медијима. Повереник је дужан да део подршке коју не добија од оних чија је то дужност потражи преко медија. Понекад помислим да сам превише у јавности, али нема другог начина. Механизми који су у рукама Владе, а то је да принуди (није ствар добре воље, него уписано закон) остваривање решења Повереника не функционишу уопште. Нормално је да онај ко крши закон и вуче државу за нос и не поштује наша права за то и одговара, јер то је законом предвиђено. Ово такође функционише козметички, спорадично.