Грац 101

Пут до Граца, административног центра покрајине Штајерске и популарне дестинације за викенд-туризам, шесточасовна је и незанимљива вожња аутопутем, коју радознали путник може учинити угоднијом посетом Марибору, педесетак километара удаљеном од наше дестинације. Периферија града, као и свака друга, пуна је неугледних зграда, шопинг центара, затвора и других периферних потрепштина.

Смештен на реци Мури, око две стотине километара удаљен од Беча, Грац је у својој историји одиграо важну улогу, како за Аустријанце, тако и за Словенце, који су му и дали то име (градец је хипокористик за „мали замак“, а и данас се на неким таблама поред немачког Graz дописује и Градец). Велика црна књига „850 година Граца“ у првом је плану једне од многобројних прашњавих антикварница, које поред књига обично нуде и хабзбуршке меморабилије.

Прекопута те антикварнице је Градски парк, огроман и испресецан путем, са неколико алеја, од којих је у јесен најлепша Дубровачка, која води до Опере. Парковски инвентар је стандардан: клупе, зеленило, стазе, деца, родитељи, велика китњаста фонтана, статуе, радници градског зеленила који пажљиво обликују велике комаде жбуња, а поред њих су, на и око клупа, бескућници са својим псима, улични свирачи и неколицина ситних дилера.

Напуштам парк и мој следећи задатак је да се попнем на Schloßberg, најпознатију знаменитост Граца преко дана, а ноћу место за изласке, јер је кроз брдо пробијен тунел у коме се налазе подземни клубови. Мада постоји опција коришћења возића, уколико се одлучите на авантуру пењања, знајте да то није лак задатак, нарочито ако сте, попут мене, посвећени корисник новосадског ГСП-а.  Савладавши препреку, налазим се на најбољој локацији за посматрање града. По тврђави углавном одјекују гласови туриста из Хрватске, Босне и Србије. Занимљивост Schloßberg-а је сат Uhrturm који дели особину са оним петроварадинским – велике казаљке показују сате, а мале минуте.

Тамо, десно од Муре, тамне и увек ужурбане реке, из мора сличних, пастелних зграда, израња Kunsthaus, срцолики музеј савремене уметности, „дружељубиви ванземаљац“, како га мештани називају.

Назад ка тргу, већ видим Adventmärkte – дрвене кућице пуне украса, колачића, пунча, куваног вина и свега неопходног за прави божићни угођај. Градска кућа осветљена је посебно дизајнираним светлима, а управо она је повод да се поново присетимо почетне локације, Новог Сада, будући да је новосадска Кућа рађена 1895. године као копија оне у Грацу, у неоренесансном стилу, по пројекту Ђерђа Молнара.

Око мене све је мање-више познато: ред Заре, ред Х&М-а, ред Бенетона. Зато, скрећем у први пасаж и налећем на мурал најпознатијег Малтежанина. А када смо већ код Корта Малтезеа и његовог творца Хуга Прата, Италијана, требало би се осврнути око себе у тим пасажима и открити мноштво остатака италијанске ренесансе.

У 16. веку, италијански ренесансни мајстори држали су неку врсту монопола над архитектуром Граца. Један од најпознатијих примера за то је Landhaus,  дело Доменика дел’Аља, иначе заслужног и за обнављање чувеног вараждинског Старог града. На Landhaus ћете вероватно сасвим случајно набасати, а ако се то деси, задржите се мало пред изузетно очуваним остацима шеснаестог столећа.

И даље смо у 16. веку, али овога пута у кругу кампуса, испред зграде ректората универзитета пуног назива Karl-Franzens-Universität Graz. Основао га је 1585. године Карл  II Штајерски, а потом је преживео бурну историју под командом Католичке цркве и Јозефа  II, да би га 1827. године поново институционализовао Франц II (сада име Karl-Franzens има смисла). Та велелепна зграда седиште је једног од неколико универзитета овде, међутим, оно што је чини битном јесу њени студенти, и то не толико они садашњи, редовни студенти који чекају у реду за кебаб у оближњем киоску, већ они мало старији, међу којима су Никола Тесла, Иво Андрић и Ервин Шредингер.

Време је за предавања и ред је да студенте пустимо на миру. Прелазим преко једног од петнаест мостова и дођем до најживописнијег дела града Gries-a који одише потпуно другачијом атмосфером. Арома цимета и божићних колача нестаје, а њу замењују мириси из низа источњачких продавница које су пуне свих могућих неопходности за дошљаке – нар, анананас, авокадо, ирански чајеви, персијски слаткиши, наргиле, џезве, а и ако вам баш затреба, паштете и Плазма. „Refugees welcome“, исписано је на фасадама и имигранти из најразличитијих делова света миле кроз прометну улицу Annenstraße, говорећи на својим чудним језицима – дијалектима арапског, турском,  румунском, неправилном немачком и оном који називамо наш.

Између афричких културних центара, тајландског ресторана, смештеног међу рафове продавнице мешовите робе, и руске продавнице, налази се кафана CuntRa la Cultra. Ништа, ући ћу, свакако је време за чај.

И ту настаје класичан проблем.

„Hallo!“

„Hello, umm…“ покушавам да се искобељам, проклињући дан када сам одустала од часова немачког, јер сам била сувише лења да бубам чланове и изузетке. Па онда грабим карту пића, показујем на њу одокативно, спетљам се и коначно уместо чаја наручим кратки еспресо без млека, али није ни важно.

„Woher kommst du?“

У реду, толико знам. Промрљам: „Србија.“

„А, па онда можемо и на нашем.“

Конобарица, иначе тета Тања, испричаће ми, у неколико наредних сеанси поподневног чаја од нане (Pfefferminztee!), о томе како је дошла у Аустрију током деведестих („Нисмо хтели да бирамо страну“), али и о културном андерграунду Граца (на пример сквот Roter Keil, мада они, каже ми Тања, „раде кад им се ћефне“).

Њен кафић је, између осталог, и хостел за уметнике, место за свирке, нарочито понедељком, и клуб у који долазе студенти са Факултета уметности, највише џез музичари којих овде има пуно, будући да је Грац један од најпрестижнијих европских градова за студенте музике, те слободни уметници, музичари који се лако препознају са свескама у рукама над којима тихо мумлају потенцијалне мелодије. Недавно је ту одржан и филмски фестивал Kinokabaret Graz, интернационални фестивал за неафирмисане ауторе чији су се филмови, снимљени у току недељу дана радионица, приказивали у оближњем биоскопу.

Иначе је биоскопа у Грацу прегршт. У готово сваком делу града налази се бар један, а ближе центру и по неколико биоскопа. Међу њима има и оних у којима се пуштају филмови на оригиналним језицима, али махом су синхронизовани. Поред тога, биоскопи нуде разне атракције, попут недељног доручка уз филм, дозвољеног алкохола у филмској дворани, плаката и филмских часописа.

Тања ми прича о Murinsel-u, вештачком острву на реци, пројекту Вита Акончија, поводом титуле града Граца за европску престоницу културе 2003. године. Ускоро би тај пројекат требало да одржава она, а пред одлазак ми најављује и своју потенцијалну кандидатуру на предстојећим изборима. На путу од кафића ка центру наилазим на неколико побацаних плаката политичара и графите: „Graz ist tot“ и антифашистичке пароле.

Ни Тесла, ни Андрић, ни Шредингер у Грацу се нису предуго задржавали. Њега је лако прерасти, обићи га уздуж и попреко превише пута, али ако се залутали путник нађе већ у Штајерској, требало би да заобиђе вреву центра и мирисе медењака, околне дворце и музеје оружја и скрене у пасаже и уличице. Грац, као у уосталом и сваки мали град, своју магичност крије у најзавученијим ћошковима, далеко од нашминканих фасада зграда банака и ланаца продавница гардеробе.

(фото: Markus Hill & Gavin Lyons)