У Сплит на „Дота пит“

Нагли напредак технологије у протеклим деценијама видно је променио наш начин живота, комуницирања и путовања. Са овом револуцијом дошло је и до развитка нових врсти спортских такмичења – она која укључују видео-игрице добиле су колективан назив еСпорт, а једно од највећих, у игри „Дота 2“, се овог јануара, по пети пут, одржавало у Сплиту.

Попут конвенционалних, еспортови се развијају у зависноси од популарности одређене дисциплине, тачније броја људи који их игра и прати. Неки од тих спортиста су постали и прави професионалци признати као спортисти који зарађујући од својег играња и више него неки кошаркаши или тенисери. Конкретно, играчи „Дота2“ су се на прошлогодишњем светском турниру борили за награду од преко девет милиона долара.  Сплитски „Дота пит“ је протеклих година успевао да доведе најбоље светске екипе и привуче пажњу обожаватеља те игре из целог света. Из тог разлога сам и одлучио да се тамо упутим.

Планирано је да се турнир одржи у неколико фаза, од 20. до 22. јануара у сплитској „Спаладиум“ арени. Из Новог Сада се кретало дан раније, јер је такмичење почињало ујутру, а на пут је кренуло нас једанаест. Рута је ишла кроз Хрватску, Босну, па опет Хрватску, а неугодност полудневног путовања олакшала је чињеница да се у комбију налазило друштво које веже страст према видео игрицама, а нарочито према оној која ће се сутрадан играти у Сплиту. Из Ср(иј)емских равница у Босну – температура је падала са великим надморским висинама. Тмурно време које је наступило уклопило се у призоре мецима и гранатама разорених кућа, незаобилазним духовима протеклог рата. Преласком границе са Хрватском температура је постала пријатнија и ми смо уморни стигли у Сплит.

Сутрадан нас лепо време подсећа да смо у приморском граду и крећемо пут „Спаладиума“. Велика црна спортска арена на ободима града још увек чека свој завршетак. Одлагање радова је, како од Сплићана чујемо, последица политичких малверзација – што нас подсећа да смо још увек на Балкану. Испред арене, обожаватељи из свих делова планете са нама чекају да турнир отпочне. Након краћег одлагања, капије се отварају и посетиоци добијају прилику да открију унутрашњост ове велике зграде, а потом и сазнају ко је најбољи на свету у „Дота 2“.

Столови за водитеље, штандови са храном и пићем, спонзорски штандови – у средишту арене велика бине са подијумом који изгледом подсећа на терен у самој игрици. На централном делу трофеј и два сепареа за играче сукобљених тимова. Спектакл је пропраћен музиком и сценским ефектима које праве крупни рефлектори. Упијајући атмосферу налазимо своја места. Због тога што је један тим састављен од играча из Србије и Хрватске имамо посебно штампане мајице за навијање. Њих пак током мечева нисмо имали прилике много да показујемо, јер је у самој арени било прилично хладно (вероватно као последица њене недовршености). „Наш“ тим нажалост завршава такмичарски део већ првог дана, па смо приморани да бирамо друге фаворите за победу.

Због тога што су мечеви почињали од десет ујутру, а завршавали се након поноћи, смештај смо користили само као место где ћемо преспавати. Оближњи маркет је у паузама служио за доручак, ручак и вечеру. Поред планираних турнирских дешавања, у арени су се могле играти видео-игре уз помоћ наочара које симуирају реалност, као и испробавати другу гемјерску опрему спонзора турнира. Прилично исцрпљујућ темпо, додуше надомешћен адреналином који смо осећали и који нас је држао буднима.

Један по један, тимови бивају елиминисани из такмичења. Сваки следећи окршај је сукоб фаворита, нешто што сви чекамо, па тензија у арени расте. На турниру гостују и ветерани „Дота 2“ игрице, широко познати гејмерској јавности, али и неки који су однедавно почели да играју као професионалци. Невероватне вештине које и једни и други приказиују на централном подијуму праћени су жестоким навијањем публике. Овај луди низ узбудљивих мечева, небројене испијење шољица кафе, очекивани и неочекивани обрти и хватање играча у паузама да бисмо се са њима фотографисали чине наш дан на „Дота пит“ турниру.

Због такве поставке турнира, другог дана сам схватио да времена за планирано разгледање прелепог Сплита нема, јер је полазак за Нови Сад заказан одмах након завршетка турнира. Није ми било потребно много размишљања за одлуку да пропустим део турнира и запутим се у центар. С обзиром да нико из екипе није изразио жељу за упознавањем града – кренуо сам сâм.

Дестинација, стари центар града и чувена сплитска рива. Начин доласка до тамо – пешачење. Прва ствар који видим након арене је Хајдуков стадион „Пољуд“. Иза њега, пут води до обале и неколико, услед лепог времена, препуних ресторана. Малим заобилажењем и коришћењем интуиције успевам да залутам у стамбене блокове. Срећом, уз помоћ гугла и савета љубазних локалаца успевам да се извучем. Настављам и успут не пропуштам да купим локалне новине, добијајући кратак пресек дешавања у Хрватској. Иза масе зграда саграђених у овом или прошлом веку назире се Диоклецијанова палата – масиван комплекс старих зграда са уским улицама, испуњеним кинеским туристима. Претпостављајући да имају туристичког водича или бар брошуре, одлучујем да их пратим, што ме доводи до високог звоника. Убрзо схватам да он припада сплитској Катедрали светог Дује из седмог века, најстаријој катедрали на свету која је сачувала оригиналан изглед.

За незнатну своту новца купујем карту која ми омогућава да се попнем на звоник и уживам у погледу. Пењући се веома уским степеницама кроз ходнике звоника стижем на врх. Висина од жездесетак метара пружа поглед на цео град, јер у околини нема ниједне толико високе зграде. Сунчано време додаје на утиску и боји панораму – од риве са бродовима који упловљавају и испловљавају, преко старог града, до обода и стамбених блокова – Сплит ми се налазио на длану.

Поглед са звоника само је повећао жељу за шетањем свим тим лепим деловима града. Улице у старом делу подсећају на уске ходнике из звоника, а на тренутке се човек осећа као да је у лавиринту. По изласку из њега долази се до риве, поплочаном огромним бетонским квадратима, са белим клупама и палмама тик уз обалу, на коју стижу први овогодишњи топли сунчеви зраци и призора који одузима дах.

Било је време да се вратим у арену јер су следили финални окршаји турнира. Пошто је обилазак града потрајао више него што сам планирао, морао сам да користим градски превоз. Питам две старије Сплићанке за савет како да дођем до Спаладиума.
„Не знамо ми, сине, стварно. Од када смо у мировини само шетамо и не пратимо аутобусе.“Срећом, прави савет ми дају локалци у близини и хватам „седамнаестицу“.

У међувремену арена бива још испуњенија, јер се одржавају последњи мечеви турнира. Уз помпезну најаву и наградне игре, све је спремно за велико финале. Очекивани фаворити су у њему. Након краја првог сусрета два тима наступа пауза. Европски сервери су пали. Двосатна пауза нас приморава да размишљамо о повратку у Србију, јер померање краја турнира значи и померање нашег плана за полазак. Док је наша дебата трајала, сервери се подижу, а финале наставља. Дуга пауза утиче и на остале посетиоце, па се арена празни. Опет разматрамо могућност одласка, овога пута се сви слажу (умор је учинио своје) и напуштамо турнир пре његовог формалног завршетка.

Остављајући турнир, са жалом што га нисмо до краја уживо погледали, рекапитулирали смо дане проведене на турниру. У паузама на бензинским пумпама хватамо интернет како бисмо испратили ток финала. Дани проведени у Сплиту дозволилиа су нам да уживо гледамо и упознамо се са некима од најбољих „Дота 2“ играча на свету, које већ годинама пратимо преко интернета. Додатно, ова авантура послужила нам је и да изађемо из своје зоне комфора, путујући далеко због видео-игре која је део наших живота још од тинејџерских дана. Неизоставно је, наравно, и искуство које долази са упознавањем људи који разумеју и деле љубав према истој страсти.

фотографије турнира уступила Нина Миљуш
фотографије града: Ђорђе Ивановић