Напуљска тетралогија

Премда су псеудоними коришћени од када је и књижевности, готово да не постоји текст о „феномену Феранте“ који не почиње питањем њеног идентитета. Захваљујући извесном новинару Клаудију Гатију, који се првенствено бави темама из економије и привреде, свет је коначно завршио свој лов на вештицу. Можда. Но, то „таблоидно клозет – новинарство“ како га је назвао Миљенко Јерговић небитно је у односу на оно што је у читавој потери постало секундарно – само дело.

Оцена: 10/10
Оцена: 10/10

Мада је „Напуљској тетралогији“ претходило још неколико књига у периоду од двадесет година, пре свега „Дани заборава“, роман који прати тек остављену Олгу, која, као и јунакиње тетралогије, мора да изгради свој идентитет унутар патријархалне нормативности, свакако су књиге о пријатељицама Лену и Лила привукле највише читалачке публике.

Недавно преведена прва књига циклуса „Моја генијална пријатељица“ је прича о две пријатељице из детињства, приповедана из сећања једне од њих, док читалац у Прологу сазнаје да је друга нестала. Елена и Рафаела су рођене четрдесетих година у Напуљу и већ у првом разреду оне постају најбоље другарице, а њихово дружење пуно је надметања, крахова, али и коначне свести о међусобној неопходности.

Послератна стварност напуљских предграђа ломи се у перспективи нараторке Елене Греко. У првом делу циклуса она се враћа у најраније детињство, када је упознала обућареву ћерку Рафаелу Черуло. Сецирајући пријатељство од његовог почетка, које је замрачено фигуром страшног дон Акилеа, нараторка истовремено даје панораму италијанског друштва од педесетих година до сада.

2

Нарација је двослојна и заснива се интроспекцији приповедачице чија је перспектива, будући да прати њено одрастање и сазревање, помало магловита, чиме се ствара утисак да се ради о реалистичној приповести заснованој на лабилним сећањима, те на бруталним сменама догађаја, који имплицирају друштвено – политичке односе.

Док се карактеризација ликова врши углавном посредно, преко Елениног доживљаја ликова, и међусобни разговори доприносе креирању представе о јунацима, а сви они заједно чине да се у роману као засебан лик јави и историјски лик Напуља, који се, заједно са јунацима, мења и развија. Током читања не треба изгубити из вида да је Напуљ током Другог светског рата претрпео више од стотину бомбардовања, те да су се последице тога највише осетила на леђима нижих слојева, и ситне буржоазије која је капитал стицала на црном тржишту, које је после рата цветало.

Корупција, фашизам, феминизам, дрога, културна сцена Италије и Европе, насиље, политичка заточеништва и других проблеми виђени су кроз турбулентан однос две пријатељице.

То пријатељство засновано је пре свега на неизбежним околностима – Лену и Лила су комшинице, иду заједно у школу и обе су обећавајуће ученице. Њихово дружење формира се у школи и у дворишту, али истовремено се формира на окосници њиховог сиромаштва, од ког ће покушавати да побегну читавог живота. У тој жељи оне изнова једна другој читају књигу „Мале жене“ ауторке Луизе Меј Алкот и инспирисане једном од јунакиња овог романа, верују да би им писање донело новац.

Водећи се том идејом, девојчице марљиво раде, све до периода средње школе, када Лену добија прилику да настави да се школује, док Лила не, јер је женско (шта ће женско у школи?), радна снага која мора да помаже у кући.

Девојке одрастају и Лила постаје та која привлачи сву пажњу. Она је паметна, арогантна и лепа. Лену, са друге стране, постаје (према сопственом виђењу) Лилина сенка, те наставља грчевито да се бори да оде из свог комшилука. Она ће својом застрашујућом марљивошћу и рутином у учењу успети временом да оде. Тада ће се створити понор између Лиле и Лену који можда најсликовитије сведочи о променама у њиховом класном статусу – Лила ће, без обзира на своју интелигенцију, увек говорити дијалектом, док ће се Елена служити књижевним италијанским.

1

Лилино и Еленино пријатељство је испрекидано и мучно, али неопходно за изградњу оба идентитета. Док Елена без Лилиног утицаја не може да напредује, Лила полаже сав свој суспрегнут потенцијал у Елену. У једној сцени циклуса, Лила ће присиљавати Лену да учи у њеној кући, затварајући је у посебну собу. Мада се у чини да је генијална пријатељица Лила, јер се читаво приповедање базира на Еленином доживљају ње, ипак ће Лила бити та која ће своју пријатељицу назвати генијалном. Њихова преплетеност је и у самом придеву генијална који означава оно на шта се подсећа у тексту „Сви смо ми радници“ Маше Грдешић, отпор траћењу женске интелигенције.

Једна од последњих сцена „Моје генијалне пријатељице“ представља свадбу Лиле и Стефана Карачија, сина омраженог дон Акилеа. Девојке имају шеснаест година и док Елена своју борбу наставља кроз школу, Лила доноси одлуку да своју породицу издржава исплативим браком.

Свадба је такође и тренутак када Елена постаје свесна свог порекла: „У том тренутку знала сам шта је плебс, много јасније него тада, када ме је, годинама раније питала. Плебс смо били ми. Плебс је била та борба за храну и вино, свађа око тога ко треба да буде послужен први и боље, тај прљави под по ком су конобари клопарали напред – назад, те све вулгарније здравице. Плебс је била моја мајка, која се напила вина и сад се наслањала на очево раме, који се, збиља, смејао, отворених уста, на сексуалне алузије продавца метала. Сви су се смејали, чак и Лила, са изразом лица онога ко има своју улогу и играће је до крајности.“

Елена са својих шеснаест година постаје свесна улога које она и њена пријатељица морају да играју да би преживеле у окрутном и корумпираном патријархату, а истовремено и Лила постаје болно свесна своје позиције, која ће бити елаборирана у наставцима.

Читати Елену Феранте значи потпуно се предати стотинама страница, халапљиво их прелазити, занемарујући све остало. Приповедна техника не допушта дуге паузе у читању, па они који желе да прочитају „Моју генијалну пријатељицу“ и остатак циклуса, треба да буду спремни на неколико непроспаваних ноћи и нервозно ишчекивање нових превода.