Идеолошке клацкалице

Јачање десне реторике на љевици и центрирање деснице под новим водством обиљежило је предизборну кампању након пропасти Сабора који је издржао мање од годину дана. Након неуспјелог експеримента постизборне коалиције ХДЗ-а (Хрватска демократска заједница) и МОСТ-а (Мост независних листа) посљедично изборима у новембру 2015. године, уз многе афере и проблеме, Република Хрватска остала је без премијера Тихомира Орешковића, након парламентарног изгласавања неповјерења истоме, Влада је добила префикс ‘техничка’, те се цијела прича врло неславно урушила.

Андреј Пленковић, ХДЗ
Андреј Пленковић, ХДЗ

Тако су убрзо објављени и нови избори, заказани за 11. септембар, те је кренула лаганија кампања од оне претходне. Догодиле су се неке промјене, тако је на чело ХДЗ-а дошао хрватски заступник у ЕУ парламенту, Андреј Пленковић, с јасном поруком центрирања странке, за разлику од његовог претходника Томислава Карамарка, који је пријатељевањем с екстремном десницом странку одвео од њихове примарне улоге демокршћана и еуропских пучана. На другој страни, након унутарстраначких избора, на челу СДП-а (Социјалдемократска партија) остао је Зоран Милановић, с горким окусом пораза постизборног договарања након избора 2015. МОСТ, који је након тих избора имао неочекивану и врло важну улогу преговарача, у посљедњих се годину дана измијенио у виду састава, али све је више-мање остало исто.

ПРЕДИЗБОРНО ДЕСНИЧАРЕЊЕ ЉЕВИЦЕ
Када након четири године (до 2015) владања лијевог центра који се уз вођење државе бави рјешавањем заостатака учињених од прошле владе ХДЗ-а, на изборима за ЕУ парламент, локалним, предсједничким и парламентарним већину однесе десни центар и десница, разлика није превелика, чисто из разлога што су двије највеће хрватске странке, без обзира на предзнак лијевих и десних, врло сличне. Тако се може говорити о томе да је још увијек значајан број моћника у тим странкама друштво које је некад обнашало функције у Комунистичкој партији Хрватске, осим што се данас не куну у Југославију и Партију, него у Хрватску и ЕУ. Уз то, њихове су политике, било да су на власти или у опорби, врло сличне; СДП капиталистички је у оној мјери у којој је ХДЗ социјалан и обрнуто. Наравно, ХДЗ је, барем декларативно и по схваћању националиста у хрватском друштву, ипак већи патриот у виду националног поноса, док је СДП онај који ту поставку не ставља на прво мјесто. До недавно. Тада је Зоран Милановић, загребачки правник и СДП-овац, градско дијете које воли своју земљу али не мрзи друге, политичар који ће бити friendly и према Босни и Херцеговини и према Србији, без обзира на деведесете, почео ићи у супротном смјеру од ове слике коју о њему има већина. Очигледно је да је бивши премијер схватио да је лијево бирачко тијело инертније, но, пут којим је кренуо да би придобио љевицу али и десницу, обио му се о главу.

Зоран Милановић, некадашњи премијер Хрватске
Зоран Милановић, некадашњи премијер Хрватске

Пуних 555 дана неслагања са хрватским бранитељима превладана су на састанку Милановића са њиховим представницима у августу (иза затворених врата, али уз диктафоне), на којем је изјавио да је БиХ земља без реда и поретка, а Србија „београдска чаршија“.Наиме, својим изјавама како у споменутом разговору, тако и у ТВ дебати; кад је споменуо да му је дјед био усташа, хтио је привући десне бираче. С једне стране то је немогућа мисија, јер већина десних бирача који су националисти никад неће гласати за социјалдемократску странку, а с друге стране, уз то што није добио десницу, изгубио је дио својих разочараних бирача. Тако је Милановић доживио и други пораз у годину дана, те се као и Орешковић и Карамарко повлачи у заборав. На његово мјесто постоји неколико претендената те ће вријеме и унутарстраначки избори показати пут којим ће нови СДП кренути. Кандидати су високо позиционирани чланови странке, али и заступник у ЕУ парламенту, Тонино Пицула, а у случају његове побједе, обје највеће хрватске странке на челу би имале проеуропске политичаре и особе с праксом у дипломацији. Можда би се тада отворила нова етапа у хрватској политици и дипломацији, као земљи ЕУ и Балкана.

ЕУРОПСКИ ПУТ ХДЗ-А
Након поигравања с маргиналцима хрватске деснице под водством Томислава Карамарка, бившег предсједника ХДЗ-а и потпредсједника Владе, за које је на рачун Хрватске дошло много осуда из цијелог свијета, по питању усташтва и фашизма, таквој је политици највеће странке у РХ, како се чини, дошао крај. Као што је већ споменуто, нови предсједник и побједник на изборима Андреј Пленковић изричито је дао до знања да иза њега стоје многи важни политичари из Еуропске уније и ЕУ парламента, да је ХДЗ демокршћанска странка, странка десног центра и дио Еуропске пучке странке, те да скретања с пута више неће бити. Остаје за видјети како ће завршити преговори с МОСТ-ом, који поновно има одлучујућу улогу, јер без њихових мандата, чак нити ХДЗ не може оформити Владу.

img_0550

ПОЛИТИЧКЕ БИТКЕ ПРЕКО ОБРАЗОВАЊА
Првог јуна ове године, у градовима Хрватске на просвједу подршке Цјеловитој курикуларној реформи окупило се 50.000 људи, а само на Тргу бана Јелачића 25.000. Радило се о подршци дуготрајном и комплексном пројекту експертне радне скупине школске реформе, због забринутости могућим (и већ покушаваним) заустављањем реформе због политичких притисака. Укратко, курикуларна реформа једна је од најважнијих и првих модела и мјера којом се реализира Стратегија образовања, знаности и технологије, а за коју су задужени многи стручњаци и радне скупине. Проблем се догодио у оном моменту у којем се политика почела изравно мијешати у рад експертне радне скупине (ЕРС), односно у тренутку кад је Саборски одбор за образовање тражио да се ЕРС прошири за неколико људи. Тиме се жељело дословно угурати особе другачијег свјетоназора, које би бринуле за оно до чега је њима стало. Од тад је све кренуло низбрдо, предсједник радне скупине, Борис Јокић, тражио је немијешање политике у нешто што је заједнички интерес, а министар образовања само је декларативно био на страни реформе, без икаквих потеза. Тада је ЕРС тражила да их се распусти јер неће радити у увјетима у којима се нетко петља у њихов рад, те је услиједио просвјед подршке. Ипак, ЕРС се распустила, а сада већ технички министар знаности, образовања и спорта основао је иначицу радне скупине, о чијем раду јавност, због резигнације, и није упозната.

Протести на Тргу бана Јелачића првог јуна фото: nacional.hr
Протести на Тргу бана Јелачића првог јуна
фото: nacional.hr

Од почетка љета на Филозофском факултету главна је тема приједлог сурадње Католичко-богословног факултета и Филозофског факултета, за што је уговоре припремао садашњи ректор свеучилишта, Дамир Борас, док је још био декан ФФЗГ. Прије неколико мјесеци та се прича поновно актуализирала, те је почела отворена битка студената Филозофског факултета с ректором Борасом и деканом Превишићем. На неколико пленума факултета, студенти су изгласали противљење уговорима, а декан је користио све могуће механизме за останак на својој функцији. Укратко, ради се о плану сурадње двају факултета, која иначе не би представљала проблем (Филозофски факултет има велики број потписаних сурадњи) али ради се о томе да уз претпоставку потписивања уговора, студенти с КБФ-а бирају један смјер на свом факултету (катехетика и педагогија) и имају право бирати између десетака смјерова на филозофском факултету, док студенти филозофског уз један смјер на свом, имају право на одабир само једног смјера на КБФ-у, катехетике и педагогије. Тако, како објашњавају студенти, може се догодити да нетко тко ради као вјероучитељ у школи (завршио је КБФ) те га плаћа Црква, може добити и посао примјерице предавача хрватског језика, те на тај начин долази до дискриминације. Сљедећи пленум заказан је за 3. октобар, а уколико декан одступи, неће се ићи у блокаду која је била једна од опција.

Цијела прича везана и за курикуларну реформу и за Филозофски факултет је посљедица доласка на власт експеримента Карамарко-Петров, јер и прије њиховог доласка на власт почиње конзервативизација друштва, а доласком на власт и отворено. Тако су на удару били непрофитни медији, али и медији генерално, а процеси попут курикуларне реформе који су требали донијети нешто добро гуше се наразне начине, као и покушај наметања нечега попут сурадње двају факултета, потпуно опречних свјетоназора.