Рељеф са ликом Дантеа

Једна од најобразованијих Српкиња, песникиња, преводилац, есејиста и филолошкиња Аница Савић Ребац, рођена је четвртог октобра у Новом Саду 1892. године. Отац јој је био Милан Савић, преводилац и писац, једно време уредник Летописа Матице српске, а мајка Јулијана, домаћица, пореклом Гркиња. Аница је имала прилику да још у детињству проводи време са великанима српске културне сцене тог доба – Јованом Јовановићем Змајем, Урошем Предићем, Лазом Костићем и Симом Матавуљем, те узимајући то  у обзир, можда и не изненађује чињеница да је Аница са непуних тринаест година, 1905. године превела Бајронов драмски спев „Манфред“, који је потом био објављен у Бранковом колу.Наредне године преводи Шелија, а Емила Верхарна прва преводи на српски језик и тако га чини познатим у српским књижевним круговима.

До четрнаесте године чита на енглеском, немачком, француском, латинском и грчком језику, а њено интересовање за класичне језике и књижевност не јењава, већ након завршене гимназије, као једина девојка на класи, 1910. године уписује класичну филологију на Универзитету у Бечу. Цела породица се сели у Беч зарад Аничиног образовања, али се у току своје апсолвентске године Аница враћау Београд, где након завршетка Првог светског рата и дипломира. Родитељи су били у потпуности посвећени њеном образовању и развитку њене личности, па је Аница често путовала са њима, али не у обиласке великих европских градова, већ чешће по малим планинским местима и морским обалама за које су веровали да ће више допринети њеном одрастању.

СТВАРАЛАШТВО

Милош Црњански био је одушевљен Аницом пре него што се удала за Хасана,удварао јој се и слао писма, од којих једно постоји и данас и чува се у архивској збирци Одељења за реткости библиотеке „Светозар Марковић“. Посветио јој је и једну песму под називом „Рељеф са ликом Дантеа“, из своје збирке песама „Лирика Итаке“. Она пак није била заинтересована за њега у том смислу, те је, када је први пут покушала да објави своју збирку песама „Вечери на мору“, Црњански послао писмо издавачу у ком наводи како Аница свакако јесте песничка душа, али да збирку не вреди објављивати.

Аница се 1921. године удала за Хасана Репца, Србина муслиманске вероисповести који је на Сорбони дипломирао оријенталне језике. Хасан је учествовао у балканским ратовима као добровољац, и заједно са српском војском прелазио је Албанију. Ипак, и поред овога, њихов брак није наилазио на одобравање у средини каква је Србија тог доба била, чак ни у великим градовима попут Београда и Новог Сада. Хасан је радио у Министарству вера тадашње Краљевине, а Аница у Трећој женској гимназији као професорка латинског језика.

Заједно са групом београдских интелектуалки, Аница 1927. године оснива Југословенску грану интернационалне федерације универзитетски образованих жена, ради одбране њихових професионалних интереса. Удружење пак није много помогло Аници у наставку каријере, током које је више пута била дискриминисана јер је једноставно женског пола, али његов настанак свакако представља једанод првих пупољака феминизма на овим просторима.

Објављивала је есеје, преводе и студије о античкој књижевности, о стваралаштву Томаса Мана, Алексе Шантића и још многих, али се највише бавила Његошевим стваралаштвом.  Његов текст „Луче микрокозме“ превела је на енглески и немачки језик, и сматрала га највишим достигнућем југословенске књижевне културе. Међутим, 1930. године Хасана пребацују да ради у Скопље и Аница одлази са њим. Тамо се запошљава као професорка у Женској гимназији, након што су одбили да је приме на Филолошки факултет у Скопљу и поред задивљујућих научних достигнућа у области филологије.

НОВЕ ПРЕПРЕКЕ

Након Другог светског рата, током ког су Аница и Хасан били на страни антифашистичког левичарског покрета, али се притом и клонили оружаних борби, Аница коначно добија место на Филозофском факултету у Београду као ванредна професорка историје римске књижевности и латинског језика. Међутим, и поред тога што јој се указала прилика коју је толико чекала, на факултету није примљена најтоплијом добродошлицом од стране колега који су спекулисали да је место добила преко политичких веза. Да ће оваква судбина да прати Аницу кроз живот, приметио је још у њеном детињству Урош Предић и свестан друштва тог времена, њеном оцу је рекао да се на женску памет и таленат увек гледа са предостожношћу, као и да се плаши да постоји могућност да се Аничина генијалност заправо окрене против ње и наштети јој. Разумљиво је, свакако, да проблем није био у генијалном духу ове песникиње, већ у људима тог времена којима је било непојмљиво да жена буде равна са њима у професионалним областима. Истовремено са професорским послом, радила је и на Институту за Књижевност САНУ и у Удружењу књижевника.

Након што се Хасан разболео и недуго затим умро, Аница је покушала да се убије. Пререзала је вене, али је пре тога узела морфијум што је успорило крварење, те су ипак успели да је спасу. Потом је за свој рођендан направила прославу и позвала све пријатеље, била весела и раздрагана, да би је сутрадан нашли мртву са раном од метка у грудима – пуцала је себи у срце. Савић Ребац је веровала да је љубав највеће животно достигнуће и живот без највољеније особе није вредан живљења.Уопроштајном писму написала је како је то једина одредница њене животне концепције, и да то што се убила не значи да не воли живот, већ да не жели да живи беду од живота која ће бити прожета чежњом за оним што никада не може бити.