(R)еволуција звука

Протеклих година, домаћа музичка сцена изнедрила је неколико промена. Музичарима је све теже да се ограниче једном речју, односно једним жанром, а као резултат тога јављају се хибридне комбинације – од скромног Горибора који се објашњава као трип-хоп блуз, до амбициозног Сеншија који комбинује метал, рагамафин и традиционалну јапанску музику.

Управо се та „борба против жанрова“ може сматрати заједничком карактеристиком готово свих бендова који активно свирају последњих неколико година у Србији, а најгласнији у тој борби несумњиво је Irie FM. На самом почетку музичке каријере, Вукашину Марковићу, а самим тим и његовом бенду, прилепљена је реге етикета. Међутим, овај састав својим најсвежијим песмама покушава да поручи управо да границе те врсте у музици не би требало да постоје.

IrieFM

„Једном смо били жртве жанра и више никад. Реге свет нас суштински није прихватио, јер је очекивао још један белачки бенд који покушава да звучи црно. Рекли смо томе не, поздравили се са својим идолима и запалили одатле“, рекао је Вукашин недавно у интервјуу за „Nocturne“.

Највише пажње посвећује се визуелном идентитету

Још једна новина коју овај и други млади бендови успешно примењују јесте да се, уместо албума, одлучују за сингл праћен спотом, коме се зато посвећује много више пажње. То, како се показало, публика много боље прихвата, а песме имају већи успех када се пласирају појединачно. Ову промену за Журналист је прокоментарисао Михајло Ђоровић, студент аудио инжењеринга и неко ко годинама уназад активно прати дешавања на домаћој сцени. Тренутно је гитариста панк бенда Technicolor Lies и редовно избацује downtempo/hip hop битове под именом Summer Deaths. Такође је и део новонасталог Panda Jessus labela/колектива, који се бави промоцијом бит електронике и објављивањем домаћих издања на касетама.

„Дефинитивно је да систем објављивања сингла за синглом итекако функционише, што је сасвим логично, јер људи постају презасићени количином музике која им се бесплатно нуди онлајн и лењи су да одслушају цела издања ако претходно немају некакав увид. Може се запазити и да бендови који певају на нашем језику успевају знатно више, поготово ако су „рокенрол“ и рифовски оријентисани, са кратким али звучним стиховима – нешто што је Дисциплина кичме одавно зацртала.“

Пошто је неписано правило да, ако је спот добар, биће и песма, могу се уочити два екстрема. На једном крају су спотови који укључују брза кола и оскудно одевене девојке. Ову опцију изабрао је Irie FM за своју најновију песму „Путеви“, као и млади београдски дуо Маркус Павлов, чији дебитантски спот одише оваквом атмосфером. С друге стране екстрема, налазе се професионално режирани или анимирани спотови, за које се редовно одлучују Stray Dogg, About Lorna, Репетитор и други.

НИЈЕ НАПРЕДАК ТЕХНИКЕ НЕГО ШПИЈУНИРАЊЕ
Домаћа сцена се, разумљиво, угледа и каска за светском , где је тренутни тренд налажење инспирације у (најчешће) осамдесетим годинама. Ради се о дословном копирању стихова и надограђивању основних мелодија могућностима које пружа нови миленијум. Пример за ово је Weeknd, који „краде“ од Џефа Баклија или Бруно Марс који је присвојио заоставштину осамдесетих – електрофанк. Судећи по овоме, могуће је предвидети да ће и овдашњи музичари завирити у прашњаве плоче Доброг исака и направити неколико добрих ствари.

Овакве тенденције већ се примећују код неких западњачки оријентисаних бендова, као што је Ensh из Београда, који је наступао у Торонту и Ирској. Поред обрада за које су се одлучили, попут „Крокодили долазe“ од Електричног оргазма или „There’s a light that never goes out“ од Смитса – обе из осамдесетих – и ауторске песме звуче као да су их, уз помоћ времеплова, донели у 2017, обрисали прашину и доказали зашто су те године неисцрпан извор инспирације.

„Угледање“ се може посматрати и кроз призму трибјут бендова, а један од најпознатијих је Стерео дефицит. Овај састав свира песме Арктик Манкиза и најзаслужнији је за њихову комерцијализацију у Србији, нарочито песама са последњег албума. Привукли су много пажње од момента када су се појавили и задржали је редовним ажурирањем репертоара. И даље распродају карте за сваки наступ који закажу, а редовни су гости и у Загребу.

Међутим, што је успех већи, то је и тежња ка ауторском раду видљивија. Чланови Стерео дефицита за Журналист кажу да то није нужно судбина трибјут бендова, али да љубав према музици обично резултира жељом да се остави лични печат. „У нашем бенду је три четврине чланова породично повезано, што значи да смо заједно одрастали, стасавали у музичком смислу и одувек смо планирали да се остваримо као ауторски бенд. Активно радимо на EP-у и надамо се да ће се допасти макар делу публике коју смо стекли као АМ трибјут.“

ШТА СЦЕНА НУДИ
Не причам о стилу, не причам о ритму, не причам о стиху никако о стиху
ја само желим ово да те питам: да ли ти знаш за неки други ритам?

У последње време често се дешава да нови бендови, у моменту када се појаве, привуку много пажње, али пошто изнова избацују песме које личе једна на другу и зато што нема прогреса, врло брзо их прогута мрак. Један од њих је Артан Лили, који је ваљда мислио да је довољно да ставе троугао на омот албума и да више не морају да се труде.

Као неко ко је наступао на многим мањим и већим бинама у Србији, Михајло је упоредио београдску и новосадску сцену, али и прокоментарисао стање у унутрашњости. „Мали број такозваних „гитарских“ бендова је успео да се уздигне, заправо, осим Артан Лилија готово ништа није експлодирало на сцени. Њу и даље држе бендови као што су Репетитор и Straight Mickey and the Boys. У Београду су се недавно учланили и Црви са првим албумом, а велики број људи повукла је Квака 22 и бендови попут Dogs in Kavala, Молоа, Степа, Клотљуди или About Lorna. Панк сцена се у Београду изузетно добро држи, а у Новом Саду је можда још јача, иако је то и даље тврд андерграунд и DIY estetika. То су бендови попут Young Husbands, Fast As We Go Far, Technicolor Lies, Against The Odds, Between Two Sides, радост-страдање, eaglehaslanded, Johnnygotagun и тако даље.“

По његовом мишљењу, унутрашњост је та која рађа јединствене алтернативне бендове, управо зато што их је мање и што их не вуче сцена. Нарочито се издваја Ниш и бендови као што су Paydo Komma, There, Plastic Sunday, Бохемија и многи други који бивају потпуно запостављени на мапи квалитетних бендова Србије.

ДА ЛИ ПУБЛИКА ВОЛИ СРЕЋАН КРАЈ?
Када су у питању текстови песама, уочљиво је да је еротика доминантан елемент, а чулна задовољства нешто што је један од приоритета младе особе. Широко распрострањени тренд из поп музике, јасно певање о томе ко-шта-коме ради, још увек се није уселио у поетику бендова. Они о томе говоре на мало друкчији начин и, противно досадашњим ставовима, најчешће повезују љубав и чулне насладе, наговештавајући тиме да је могуће пронаћи оба на истом месту, односно у истој особи.

Грешка бендова које је „прогутао мрак“ вероватно се састоји у томе што су, у љубавним песмама, певали о пожељним особинама или физичким предиспозицијама, те су текстови личили један на други, пошто се те преференце не могу драстично променити унутар истог бенда. Насупрот њима, фокус бендова који су опстали више није само вољена особа, него и особа која воли, те се текстом не глорификују људи већ однос међу њима. А, како је свака веза између двоје људи друкчија, тако се и текстови међусобно разликују.  Узимају се фрагменти тих односа, аутентични моменти или, пак, свакодневне ситуације које су тај однос обликовале, и не говори се о сувишним детаљима већ о осећајима које су ти фрагменти изазвали. Оваквим приступом обезбеђује се тајанственост, таман толика да буде привлачна, те је типична реакција онога ко слуша – осмех затворених очију. Овим песмама се изнова слави љубав, али и поштује приватност, како аутора тако и слушаоца.

Бојана Вунтуришевић

Бројчана превага је на страни неузвраћене или недоречене љубави, али мали изузетак и сушту супротност представља нови албум Бојане Вунтуришевић, „Даљине“. Она попут детета, наивно и чисто, пева о „ветру у коси у возу за море“ и тврди да „публика воли хепи енд“. „Док сам, заједно са својом екипом, радила на албуму, јако сам желела да љубав о којој све време певам, причам, пишем има хепи енд.  Растерећени од било каквих очекивања, похвала или критике, стварали смо музику и писали стихове за албум, тако да та публика која воли хепи енд сам ја“, каже Бојана за Журналист.

Након мало размишљања, додаје: „Не знам шта публика воли. У ствари, знам, али када бих се водила укусом већинске публике, ти и ја вероватно не бисмо разговарале“. Управо је та доследност још једна, крајња тачка у којој се стваралаштво свих успешних музичара сусреће. На крају, није ни важно да ли је тужан или срећан крај, јер оно што публика воли јесте када онај ко прави музику воли и верује у то што ради. Када се не труди да личи на друге који су успели, већ негује индивидуалност. Када се не плаши промене, чак иако то значи ризик од губљења дела публике. Када се не ограничава, већ изнова учи и ствара. Када „све види први пут“.