Спин-оф узвраћа ударац

Када се приступа гледању оваквог дела, јако је важно оставити своје предрасуде испред биоскопа па их покупити при одласку, а о индикацијама, мерама опреза и нежељеним реакцијама на филм, посаветујте се са локалним фанатиком.

Rogue One представља први спин-оф у Star Wars универзуму. Када је објављено да ће уништитељ култне Годзиле Герет Едвардс бити на челу овог пројекта, доста људи је било скептично још од самог почетка снимања. Постављана су бројна питања и стрепње су биле велике, као што то обично и бива са филмовима ове врсте. Међутим, он је успео да се снађе и одради релативно добар посао. У потпуности је разумео шта то чини један добар филм серијала Звезданих ратова. Пре свега разумљив и квалитетан сценарио, а у овом случају и уклопљен у већ постојећу причу. Након тога и специјални ефекти, фантастични кадрови које не заборавите одмах при изласку из биоскопа, одређена доза хумора и помало дрвених дијалога који красе целу франшизу. Да ли је Едвардс испунио овај задатак? Па, можемо рећи да јесте.

На самом почетку приметите да нема карактеристичних жутих слова која се спуштају и дају нам кратак брифинг о тренутним дешавањима у свемиру, а ни чувене музичке теме која прати клизећи текст. То је знак да редитељ јасно одваја ово дело од „епизода“ и да је покушао да направи нешто мало другачије. Уосталом, сама чињеница да је Rogue One садржан у прва два параграфа жутих слова Нове наде и да је од тога настао цео овај филм – мора бити вредно пажње.

Филм: Rogue One: A Star Wars Story

Режисер: Герет Едвардс

Улоге: Фелисити Џоунс, Диего Луна, Бен Менделсон, Дони Јен…

Ово није Епизода осам, али јесте један храбар и веродостојан потез да се серијал прошири и обрадује армија фанова. Мало мрачнија тема која је свакако унела свежину и поновљени рецепт са женским ликом у центру збивања показали су се као добра комбинација. Сјајна прича о моралу, вредностима, доброј и лошој страни, натераће вас да помно пратите дешавања и муњевито их повезујете са главном причом описаном кроз епизоде.

Прича филма се гради око породице Ерсо, првенствено ћерке и оца. Гален Ерсо, кога глуми Мадс Микелсен – вероватно највећа фаца у екипи, творац је чувене Звезде смрти. Он на почетку филма бива заробљен од стране Империје, натеран да заврши своје архитектонско чудо и стави га на располагање „мрачној страни силе“. Његова ћерка, главни лик овог филма, Џин Ерсо (Фелисити Џоунс) сплетом околности долази до базе Побуњеника где је ангажована да помогне свом оцу, а касније и да украде планове Звезде смрти. Иако је мало незахвално састављати причу за филм, која је до сад постојала само у виду баш тих поменутих жутих слова на почетку једне од епизода, мора се одати признање екипи на маштовитости и начину на који су ово повезали.


деКонструкција
припремио: Иван Чолић

Редитељ Герет Едвардс у „Одметнику – 1” успева да дочара епохалне размере упечатљивије него досадашњи филмови из серијала „Ратова звезда”. Приказати свемирску станицу „Звезду смрти” и гигантске свемирске бродове није лако када се ради о универзуму чија правила су нам страна – не знамо колики су градови у којима се живи, колике су насељене планете и како да проценимо величину свемирске летелице у празнини космоса.

Кључна ствар код величине је референт. Без нечега у односу на шта се мери, величина је бесмислена, а редитељ нас у „Одметнику – 1” неопажено али ефектно уводи у размере овог универзума. При почетку филма видимо како се „Star Destroyer”  помаља из сенке. У следећем кадру видимо да је то сенка „Звезде смрти”, наспрам које свемирски брод делује као трунчица.

Овиме се добија однос свемирске станице и брода. Међутим, још увек не знамо колико су велики ни једно ни друго (осим међусобно). Неколико сцена касније протагонисти долазе до града на планети Џеда, чију величину можемо да наслутимо по мањим свемирским летелицама које га надлећу. Исте те летелице раније су поређене са људском фигуром. Човек као нешто чију величину знамо почетна је карика у ланцу, који се затвара када видимо „Звезданог разбијача” како се надвија над градом.

 

Тако добијемо низ размера: човек-летелица-град-Star Destroyer-Death Star, што је први пут да се у “Ратовима звезда” на овако пластичан и визуелно пријемчив начин прикаже стваран гигантски опсег ових тела. Успостављање односа величина не служи само јасноћи. У кадру где летелица лебди над градом Џеде видимо „Империјалну потпетицу на гркљану ове планете”, како каже Џереми Јанс, филмски Јутјуб критичар.

Величину као израз супериорности Едвардс користи у више наврата. Неки од примера су „Звезда смрти” која, надвијајући се над планету, изазива помрачење сунца, или први пут када видимо Дарт Вејдера у филму, а његова сенка на зиду гута појаву директора који му је подређен рангом.


Дакле, радња филма се одвија након Епизоде три и непосредно пре Епизоде четири, која је практично наставак ове приче. Без озбира што је познато да ће планови на крају завршити код Побуњеника, преокрети у филму не изостају. Иако нема светлосних сабљи и џедаја, не осећамо се превареним када напустимо биоскопску салу. Шмек који ова франшиза има и препознатљиви елементи су и даље ту. Тако имамо мало мрачнију верзију C-3PO-а у виду империјског дроида K-2S0 који је апсолутни хит. Цинични дроид који изговара оно што му падне на памет је унео тачно довољну дозу хумора и чини се, највише од свих побрао симпатије публике. Не изостају ни аутентични изгледи планета – Џеда, Еиду и Скариф су фантастичне. Градови и атмосфера су такође фин детаљ који уз мноштво акције доприноси квалитету овог дела. Ово значи да ћете након пар кадрова измишљених галактичких градова имати неописиву жељу да се прошетате истим и прозборите коју са народом Кареана или обарате руку са неким Вукијем, што само даје на квалитету и уверљивости начина снимања овог дела.

Вредан помена је и феномен силе у овом остварењу. Иако је ово филм који се бави Побуњеницима, а не џедајима, јер је временски опсег у којем је сниман онај после година џедаја, сила има занимљиву улогу. Негде на почетку на планети Џеда видимо срушену статуу џедаја. Једно од бројних „ускршњих јаја” које нам показује урушену наду Побуњеника која је нестала током година. Верује се да је кип један од делова древнох Храма џедаја на Џеди, првог те врсте, и да је управо то разлог зашто они који дан данас верују у силу долазе на ту планету и моле се. Сила је њихова религија. Они су са силом и сила је са њима. Овде вреди споменути ролу слепог ратника коју је одиграо Дони Јен. Овај мајстор кунг фуа ће нам дати поглед на силу из сасвим друге перспективе и помоћи да је мало боље схватимо, обогаћујући цео тај универзум.

На тропској планети Скариф, где се одиграва финална битка, долазе до изражаја и специјални ефекти. Свемирска битка, различите верзије стормтрупера и понеко изненађење ће утицати на то да се са носталгијом присећате снежне битке за Хот и славних дана ове вишедеценијске приче. Овде се јасно види циљање на нашу сентименталност и коришћење неких класичних филмских цака, специфичних за франшизе са дугом историјом, попут оних где се играју са судбинама најпопуларнијих ликова на сличан начин као и у претходним деловима филма.

Оно што је такође присутно су холивудски излизани клишеи којима ће аутор покушавати да стекне вашу емпатију према главним ликовима или пак оним за које није имао довољно времена. Због тога имамо неке помало љигаве моменте на које ћете зажмурити на једно око и наставити да уживате у путовању кроз галаксије. Без озбира на то што ће неки поступци или дијалози изгледати као да ту не припадају, будите без бриге јер је све под контролом. Осим можда џабахатоликог створења који извлачи истину из људи методом Мисирац из Отписаних, то је тотално ван контроле, такорећи – потпуно непотребно.

Очекујте и пар изненађења. Мале ствари, односно детаљи, су јако битан фактор овог серијала. Након последње сцене у филму, заправо, једина озбиљнија критика коју ћете смети да упутите овом филму је што траје свега нешто више од два сата. Едвардс је успео да од два параграфа из ’77 направи један узбудљив и садржајан филм који добија титулу изгбуљеног дела пузле без којег цела слагалица не би била потпуна.

Овај филм се дефинитивно гледа више пута, чак иако вам се није свидео, јер ако ништа друго, онда макар због хиљаду и једног „ускршњег јајета” које се крије у филму. Rogue представља одличну увертиру за епизоде, а нарочито спин-офове који нас тек очекују. Можда на крају крајева проширивање франшизе са филмовима који нису „епизоде” и није тако лоша идеја.