Када кажем – револуција

Зато што нисам расположен за крвопролиће. Зато што не желим успоставити било какву диктатуру. Зато што превише волим живот макар и у оваквом свијету. /…/ Зато што је ово логор. Зато што је једино што можемо смислити друга врста логора. Зато што ћемо тамо стрпати некога тко нам је могао бити пријатељ. Зато што ћемо тамо мучити некога тко нам је могао постати љубавник.“ Овако у својој песми „Зашто нисам револуционар“ говори хрватски песник Марко Томаш.

Слобода, једнакост и братство био је мото Француске револуције. Мање је познато да је ова револуција изнедрила и владавину терора, када је један од лидера револуције Максимилијан Робеспјер са јакобинцима наредио убиство више од хиљаду људи због оптужби за контра-револуционарне активности, а овај период у француској историји и данас је један од често спомињаних примера страховладе. Да ли су промене могуће без револуције и крвопролића, и на шта мислимо када говоримо о променама?

Иако се као прво решење намећу корените политичке промене, оне „мање“, које чине наше непосредно окружење бољим местом за живот значајне су, мада се о њима далеко мање говори. На овим просторима најзначајнији је низ активности који је кулминирао рушењем режима Слободана Милошевића 5. октобра 2000. године. Незадовољни грађани придружили су се покрету „Отпор“, а његов симбол, стиснута песница, убрзо је преко графита и налепница била видљива у готово сваком делу Београда и осталим градовима Србије. Ипак, активности овог друштвеног покрета не могу се свести само на демонстрације и уличне протесте.

Друштвени активиста и некадашњи вођа Отпора Срђа Поповић у својој књизи „Мустра за револуцију“ говори о ненасилним техинкама које су активисти широм света, између осталог и чланови Отпора, користили у својим борбама, односно како да „уз помоћ сутлијаша, лего коцкица и осталих ненасилних техника покренеш заједницу, срушиш диктатора, или просто промениш свет“. У књизи се говори и о томе како се ови режими хране страхом: страхом од комшија, страхом од присмотре, страхом од полиције, страхом од свега, и хумор је неопходан начин борбе. Као један од примера спомињу се и активисти Отпора из Крагујевца, који су закачили пластичне беле цветове на главе ћурки (Мира Марковић је увек носила цвет у коси) и пустили животиње да иду по градском тргу. Да полиција није реаговала, то би био знак да се непослушност активиста толерише, али је ситуација у којој полицајци по граду вијају животиње са заденутим цвећем ослабила страх грађана, и низ таквих акција је имало исту улогу, наводи се у књизи.

Иницијатива „Не да(ви)мо Београд“  одговор је на потписивање уговора о „Београду на води“, мада су протести далеко масовнији након рушења у Савамали. На последњем симболично су „сахрањени“ јавни интерес, правда и одговорност. Из Иницијативе кажу да они овако указују на одговорност. „Указали смо на то да тужилаштво својим саучесничким ћутањем и пружањем заштите одговорнима за рушење објеката и лишавање слободе грађана у Савамали представља гробље ових вредности које би требало да штити и да својим радом подржава. Перформанси, односно мале уличне акције и реаговања, заједно са организованим протествовањем представљају саставне делове наше борбе, као што је и нуђење програмских алтернатива“, рекао је Роберт Козма из Иницијативе.

Срђа Поповић, један од лидера покрета Отпора и оснивач Центра за примењену ненасилну акцију и стратегије (CANVAS),за Журналист говори како сматра како су друштвени покрети обележили прошли век, борећи се за расна права, права ЛГБТ популације, жена или права на демократију и слободу, као и да улазимо у век када ће они бити кључни за очување основних друштвених вредности.

„Политичке елите очигледно не испуњавају више своју функцију у одговору на захтеве људи и велико је питање да ли ће позитивни друштвени покрети или популистички десни друштвени покрети победити, тако да мислим да они имају једну другу, веома важну улогу. Што се тиче ситуације у Србији, свака демократија је добра онолико колико су људи спремни да је бране и чувају. Свака власт је онолико корумпирана колико јој људи дају и мислим да је то простор где треба тражити друштвени активизам данас− сматра Поповић.

(КОНТРА)МИТИНЗИ
Да ли друштвени покрети морају да се залажу само за корените промене комплетне политичке сцене на власти како би њихови захтеви били испуњени, а да ли се успех оваквих акција мери само конкретним резултатима, или је свака мања промена, па и она која утиче на свест грађана, значајна?

О променама на РТВ-у писали смо у јунском Журналисту: „Смена покрајинске власти након ванредних парламентарних избора крајем априла требало је, водећи се праксом из претходних година, стидљиво да најави и смене при самом врху у јавним покрајинским институцијама. То не би било ништа ново, нити чудно у очима резигниране јавности, да ове тихе покрајинске промене, захваљујући изнадној ‘сечи’ која се десила у покрајинском јавном сервису – Радио телевизији Војводине, нису прерасле у гласне грађанске протесте.“

 

Протести су настављени и након објављивања јунског броја, а акцији су се придружили новинари, студенти, грађани Новог Сада и доста бендова који су на наступима носили мајице с натписом „Подржи РТВ“. Поред протеста, организоване су дебате, трибине и свирке, а реакција „оптужених“ је остала иста: ћутња и игнорисање, уз изузетак контрамитинга, који је организован од стране новог руководства и Кабинета градоначелника Новог Сада Милоша Вучевића. О томе да ли су захтеви покрета игнорисани зато што за своје циљеве покушали да се изборе мирним путем, и који су њихови даљи планови, разговарали смо са некадашњом новинарком РТВ-а и једном од лидерки покрета „Подржи РТВ“ Сањом Кљајић.

„Не мислим да су ненасилне револуције унапред осуђене на пропаст. Нама идеја није била да заузмемо зграду јавног сервиса и демонстрирамо моћ. То би било кратког даха. Велика ствар коју смо успели да урадимо јесте да грађанке и грађане едукујемо о томе шта је јавни сервис у ствари. Потпуно сам сигурна у то да су они препознали квалитет програма, али поента је била објаснити који је механизам да се програм сачува, објаснити им да је то припадало искључиво њима, а ово чему присуствујемо је узурпација нашег заједничког власништва. То је први корак у дугорочној борби да РТВ и РТС заиста постану јавни сервиси. За такве институције мора да се бори цело друштво. Можда на улицама можемо да се изборимо за оставке и враћање ствари у оквире закона, али онда се отвара читав сет нових питања – управљања, финансија, регулације – на којима би се морало темељно радити.“

Новосадска новинарска школа од 1. фебруара започела је свакодневни мониторинг централних информативних емисија јавних сервиса РТС-a и РТВ-a, TV Pink и N1, а резултати прве недеље мониторинга показују да владајућа Српска напредна странка добија највише простора управо на покрајинском јавном сервису: 84 одсто „Дневника“. Прва недеља показује и да су најмање шансе да ћете од понуђених медија глас опозиције чути на РТВ-у: само 4 одсто. Овај пресек показао је да су упозорења новинара и активиста покрета „Подржи РТВ“ оправдана, што (још увек) није довољно за веће промене.

Без обзира на то која је циљна група неког покрета, његови домети ће бити ограничени уколико се не захвати и изван те групе, објашњава Срђа Поповић и додаје да су покрети против нечега, а не покрети за нешто осуђени на пропаст. „Тако је пропао Occupy Wall Street у Америци. Без обзира на ширину циљева, на чињеницу да је социјална неравноправност тамо довољна да изведе страшно велики број људи, без обзира на број… тај покрет није имао одговор на питање шта је алтернатива. Ниједан покрет који је био само покрет урбаних, паметних, лепих којима мирише из уста никада није успео. Ми смо то пробали ’92 са антиратним покретом у Србији, остали смо мало острво здравог разума. Када смо схватили да су бројеви људи негде другде и да морамо да сиђемо на терен и да разговарамо са људима који су подржавали Милошевића, тада смо почели да побеђујемо“, закључује Поповић.



ТИШИНОМ НЕЗАИНТЕРЕСОВАНИМА
За разлику од покрета Подржи РТВ који је основан као реакција на смене у овој медијској кући, у Новом Саду већ две године делује (за сада) нефромална група грађана „Два минута тишине”. Сваке недеље у 15 часова се окупљају на новосадском тргу и тишином указују на локалне или оне веће проблеме који су скрајнути. Кажу, ово је била реакција пријатеља који нису желели да игноришу све оно што се у нашем окружењу дешава, оних који су свесни да термин грађанин подразумева права, али и обавезе, и да морамо „мењати свест да бисмо мењали свет“. Оно што их такође издваја је и то да се не обраћају надлежнима и институцијама, већ покушавају да утичу у оном пољу које сматрају кључним – тишином покушавају да алармирају апатичне грађане.

„Трудимо се да испратимо актуелности, али и да подсетимо људе на битне теме. Поплаве из маја 2014. године биле су значајна тема о којој се заиста и говорило, али је ова тема била значајна и годину дана касније, када је требало сумирати штету и видети колико се радило на санацији и превенцији, али се о овоме није говорило. Друштво у Србији је урушавано толико дуго да корените промене нису могуће за две године. Ми покушавамо да утичемо на свест грађана, да схвате да и они морају контролисати овакве ствари, зато што за велике промене је потребно друштво. Нисмо ми једини којима ове ствари сметају, нити смо само ми погођени“, рекао је Владимир Вава Јовановић испред „Два минута тишине”.

Активисти ове групе су се залагали за усвајање Алексиног и Тијаниног закона, за Вукашина Симића (још једну жртву вршњачког насиља), противили су се коришћењу петарди и реаговали због угрожене безбедности свих Новосађана. Јовановић додаје и да све ове активности дугорочно праве разлику и креирају боље друштво.


РАДИКАЛИЗАЦИЈА: СВАКОДНЕВНО НЕПРИСТАЈАЊЕ НА ЛАЖИ
Иницијатива „Не да(ви)мо Београд“ на Сретење поново је окупила велики број грађана на улицама престонице, захтевајући одговорност за случај Савамала. Ипак, годишњица овог догађаја који симболизује пропаст владавине права се ближи, а узимајући у обзир пасивност тужилаштва, чини се да ће пред судом једино одговарати новинари НИН-а. Да ли онда говоримо о „острвима здравог разума“ ограничених домета, или корените промене изискују време?

„Више од десетине хиљада грађана је на сваком протесту јасно демонстрирало против узурпације јавних ресурса и простора и њиховог поклањања (скирвеној) политичко-економској елити, као и за одбрану људског достојанства и правне сигурности. Нужно, потребна је радикализација, али то подразумева да се свакодневно не пристаје на лажи власти и да дела са циљем да се њихове обмане разоткрију и да за њих кривично одговарају“, сматра Роберт Козма.

У држави која је годинама девастирана ратовима, унутарполитичким сукобима и немаштином, друштвена свест о неједнакостима, корупцији или угрожености појединаца не може бити развијена тек тако. Друштвени активизам не своди се само на протесте (мада су они најочигледнији показатељ бунта), а симболични 6. октобар показао је да демократски изабрана власт (која то „демократски“ често има и у имену партије) не гарантује и дословно поштовање права. Основни постулат друштвених покрета је континуитет, и када се једном, у некој утопији, приближимо стању у ком ће Устав бити више од слова на папиру, чак ни то неће гарантовати хармонију, већ се за права мора борити сваког дана. Један од очигледнијих примера је и то што је након протеста бивши министар одбране Братислав Гашић смењен, али, иронично, парола „Новинари не клече“ свела се само на формалност, некад због сервилности медија, некада због нелојалне конкуренције или апострофирања критичких настројених медија као страних плаћеника.