Скупштинске игре без граница

Ако се по јутру дан познаје, како ће се заседати могло се закључити још на конститутивној седници Народне скупштине. Од 3. јуна, када је одржана, увреде и расправе преузимају примат, док се достојанство о коме говори Закон не назире. На дневном реду конститутивне седнице су биле процедуралне ствари ‒ потврђивање мандата, избор председника и потпредседника, именовање генералног секретара и избор чланова радних тела Народне скупштине, али је седница прекинута због бројних дигресија и увреда. Као да се губи свест о томе која је улога Скупштине, као и да су посланици заступници грађана, вербални сукоби воде се на релацији власт‒опозиција, све у циљу мобилисања бирача, а конструктивне расправе о законима су само апстрактни појам. Ако закон не поштују они који га доносе, како очекивати да ће га поштовати грађани?

Народни посланик дужан је да у вршењу посланичке дужности и својим укупним понашањем чува углед, поштује достојанство и ред на седници Народне скупштине, одбора и посланичких група; обраћа се другим народним посланицима са уважавањем, без увредљивих израза и изношења чињеница и оцена које се односе на приватни живот других лица. (из Члана 45 Закона о Народној скупштини).
Искључите насиље

Заседање Народне скупштине 16. новембра прекинуто је услед немогућности председавајуће Маје Гојковић да одржи ред и прекине расправу између посланика, и то, парадоксално, баш на Светски дан толеранције.

Првобитна тема били су амандмани на предлог Закона о спречавању насиља у породици. Покушавајући да буквално илуструје како то опозициони политичари дискриминишу жене, посланик владајуће већине Маријан Ристичевић посланицима је показивао фотографије са прославе правосудних органа. Прославу су, како је навео, организовали представници некадашње власти, а храна је служена на нагим „охлађеним женама да се храна не би кварила”. Посланица покрета Доста је било Татјана Мацура жустро је одреаговала, мада се о томе више може посведочити на основу гестикулације, пошто јој председавајућа није дала реч нити укључила микрофон. Следи њено искључење са седнице, а искључен је и посланик Демократске странке Балша Божовић, због, како се наводи, „урлања” на Мају Гојковић и називања посланика Српске напредне странке Александра Мартиновића „магарцем”. Оба посланика негирала су ове оптужбе, а из Доста је било најављено је подношење уставне жалбе и пријава против Маје Гојковић и неких посланика СНС због вређања.

При крају дугог заседања о борби против насиља ни на видику, а расправе, увреде и понашање ових (не)зрелих људи чине да Скупштина више не наликује ни циркусу, како је често погрдно називају.

Окршај се из скупштинске сале накратко пребацује на интернет, премда актери остају исти. Маријан Ристичевић на Твитеру оптужује ДС како користи болест детета једног од посланика за страначку промоцију. Иако не наводи о коме је реч, посланици оптужене странке реагују, а Дејан Николић, отац детета за чију се операцију скупљао новац, најавио је и тужбу против Ристичевића. Он се накнадно извинио ако су, како каже, „делови његове изјаве извучени из контекста”. Опозиција затим најављује бојкотовање Ристичевића, транспарентима „искључи насиље, искључи Ристичевића”, окретањем леђа и изласком са седнице у моментима када он говори.

Сукоб Ристичевића и опозције таблоидизиран је, па и када је усвојен Закон о спречавању насиља у породици, почетна тачка ових сукоба, он је остао у сенци медијског праћења вербалних окршаја посланика. Уместо хармоније због закона који ће потенцијално помоћи решавање битног проблема, дан усвајања Закона обележио је још један сукоб посланика ‒ овог пута посланичког клуба Српске радикалне странке и покрета Двери око тога „ко је већи Србин”.


Колико кошта „тешка” реч?

Почетком новембра, административни одбор Скупштине Србије изрекао је новчане казне посланицима Зорану Живковићу (Нова странка), Горану Ћирићу (ДС), Марку Ђуришићу (СДС) и Милораду Мирчићу (СРС) због ометања рада седнице парламента. Посланици су у складу са пословником кажњени са десет одсто од примања, тачније 6 829 динара, а новац се уплаћује у скупштински Фонд солидарности.

Према Члану 114 Пословника Народне скупштине, минимална новчана казна је 10 одсто од плате, а посланицима највише може бити одузето 50 одсто плате, у случају да су удаљени са седнице. Новчане казне одузимају само од нето зараде, али не и месечног паушала, који је пре мера штедње износио 30 354 динара. Иако су висине новчаних казни јасно дефинисане, оно што пословник не прецизира је критеријум по којима се оне успостављају. Приликом недавног изрицања казни, посланици опозиције негодовали су због, како кажу, непринципијелности и кажњавања искључиво посланика опозиције.


Било, (не) поновило се

Вишестраначје са собом доноси и плурализам мишљења, а како је страначким актерима често мањкало политичке, а и основне културе, јасно је да сукобе у Скупштини није изнедрио актуелни сазив. Док се овај, барем за сада, задржава на вербалним сукобима, некадашњи парламентарци нису се либили ни да примене силу.

Лидер радикала Војислав Шешељ 2001. године полио је водом тадашњег председника Скупштине Драгана Маршићанина, чупао каблове са говорнице, и често бивао удаљен са седница. Тада већ као представник СНС-а, актуелни председник Томислав Николић у јеку расправе на седници 2008. године повукао је за косу бившег партијског саборца из радикалског табора Србољуба Живановића. Живановић је наредне године физички насрнуо на представника напредњака Игора Бечића, такође бившег члана СРС.

Да вербалним и физичким сукобима не прибегавају само мушкарци показује и случај посланице СРС-а Наташе Јовановић, која је за време своје дуге парламентарне каријере чупала каблове, полила водом тадашњу председницу парламента Наташу Мићић и шутнула у цеваницу посланика Г17+ Милољуба Албијанића, док је представница истог посланичког клуба Гордана Поп Лазић ципелом гађала тадашњу председавајућу Гордану Чомић.

Неретко се дешавало да за сукобе нису одговорни актуелни и некадашњи радикали, већ и странке које у свом називу и програму реферишу ка демократији. Седницу на којој је смењен бивши министар одбране Братислав Гашић посланици владајуће коалиције напустили су због твита председника ДС-а Драгана Шутановца, који је на овој друштвеној мрежи написао „Вучић о пристојности, Маја о поштењу, Марјан о култури… #realitySkupstina”. Шутановац је након бурних реакција рекао како није исправно схваћен, и није покушавао да увреди горепоменуту Мају Гојковић. Председник Нове странке Зоран Живковић назвао је већ поменутог Бечића „стоком”, поредио скупштину са „пијаном крчмом”. Председник Лиге социјалдемократа Војводине Ненад Чанак опсовао је Ристичевића у Народној скупштини, а како је признао, у Скупштину је понео и пиштољ на воду како би „спрао” некадашњег лидера Демократске странке Србије Војислава Коштуницу, и ово су само неки од примера.

Како бирају они које ми бирамо?

Важнија тема од међустраначких сукоба у скупштини јесу, или би барем требало да буду, закони и амандмани за које се гласа на седницама. Иако део одређене политичке партије, посланици су представници грађана који су их бирали и самим тим дужни да њихове интересе и бране. Ипак, приметан је шаблон по ком се махом гласа „по групама”, тачније, посланици гласају за оне законе које предложи њихова партија. Председник Српског покрета Двери Бошко Обрадовић недавно је приликом заседања Скупштине изнео тврдњу како посланици владајуће већине гласају „на звонце”. Он је навео да председавајућа звоном, које је иначе намењено за одржавање мира на седницама, даје сигнал посланицима да гласају потврдно.

Потпредседник Скупштине Верољуб Арсић рекао је тада да су ови наводи чиста случајност. „Галама је таква од стране колега посланика да ја вас једва чујем шта говорите, тако да повремено користимо то звоно да би колеге посланике сконцентрисали на оно што раде”, рекао је Арсић тада. Ипак, портал Истиномер анализирао је Прву седницу другог редовног заседања Народне скупштине и утврдио да има основа за ове тврдње. Наиме, од укупно 83 гласања, звоно је зазвонило 14 пута и свих 14 пута већина је гласала – ЗА.

Ове тврдње износио је и бивши скупштински посланик и члан посланичког клуба демократа Душан Милисављевић. Он је у децембру 2014. године на дневни ред предложио „Зојин закон“, који би деци оболелим од ретких болести омогућио успостављање дијагнозе у иностранству о трошку државе. Милисављевић је пред гласање нагласио да није реч о политичком закону. И поред тога, од 183 посланика, само 26 је гласало за, а чак њих 157 било је уздржано. Узрок овог понашања је пракса у парламенту да се гласа само ако се огласи звоно, рекао је Милисављевић тад.

„То је уврежена пракса и тамо људи не размишљају својом главом… Свако ко је добронамеран, а ја не желим да верујем да у Скупштини Србије има недобронамерних људи, рећи ће вам, када прочита закон, да је добар… Али, док га не прочита и не „чује звоно“ он неће гласати за то – е то је проблем”, рекао је он за Б92.

Након јавне осуде посланика који су били уздржани, Зојин закон је усвојен месец дана касније.

Таблоидизација стварности

Различите су „технике” којима посланици прибегавају о окршајима, али су лица давно позната. Егзистенцијални проблеми пак не дозвољавају грађанима луксуз да од политичара захтевају поштовање основних политичких принципа и културе. У мору вербалних и физичких окршаја парламентараца, повишени тон више ни не завређује пажњу јавности, нити се гледа као непоштовање оних који су те политичаре бирали.

Подаци изнети на дебати „Какав је одговор на насиље“ у просторијама београдског ЕУ инфо центра поводом обележавања Међународног дана борбе против насиља над женама су поражавајући ‒ у претходних десет година у Србији је убијено 327 жена у случајевима родног насиља, а само 2015. године пријављено је скоро 19 000 случајева насиља над женама, иако се тај број дуплира сваке године. Када је на дневном реду била расправа о закону који би узрочнике ове поразне статистике, између осталог, могао изменити, посланици су ипак сматрали пречим да у фокус ставе своје личне и партијске несуласице и одрже континуитет свакодневне таблоидизације седница. И поред различитих ставова о евроинтеграцијама, економској политици, Косову, Америци или Русији, сигурно је да постоји консезунс међу свим грађанима да би људи који ће бранити њихов глас у овом врховном законодавном телу требало да наликују културним и принципијелним људима, тако да свако од њих и месецима након избора сигурно може да стане иза свог гласа. Посланици актуелног сазива Скупштине нису, барем до сад, оправдали добијено поверење грађана.