Среда је индиго плава

Синестеткиња из Канзаса Мелиса Мекракен слика музику коју чује и својим радовима узбуркала је друштвене мреже, почев од „BoredPanda”, па до позива који су уследили од MTV и Опре. Широм интернета могли сте прочитати коментаре одушевљења, док су неки параноично гуглали: „Шта је, побогу, синестезија?”

Видиш ли боје у звуку, словима или бројевима?

Иако дели корен са речју анестезија – без осећаја, синестезија значи уједињење чула и представља неуропсихолошки феномен који уједињује два или више чула код четири одсто популације. Тачније, то је спонтана субјективна асоцијација коју изазива један надражај и, уместо да активира само једно чуло, као што је случај код већине људи, активира неколико разнородних чула. То значи да синестете неће само чути нечији глас, већ ће га видети, осетити његов укус или га перципирати као физички додир. Дакле, ради се о интензивнијем начину на који мозак обрађује информације и не може се сматрати поремећајем зато што су синестете ментално здраве и јасно разликују „стварно” од онога што долази из њихове главе.

Постоји много различитих типова синестезије, али најчешћи је такозвана графема-боја, када једно слово увек видите као неку боју; рецимо, за већину синестета слово А је црвено, а број пет зелене боје. Тип који се такође врло често јавља је и звук-боја, што значи да вас звук – од песме до кијања – асоцира на неку боју. Синестете често нису свесне способности коју имају зато што мисле да и други људи тако перципирају ствари. Мелиса, која има звук-боја синестезију, каже да је до петнаесте године веровала да и други људи виде боје. „Када сам коначно питала брата које боје је слово C, схватила сам да то можда и није нормално као што сам мислила”, каже Мелиса.

Мелиса Мекракен

Мелиса каже да је почела да слика зато што је људима тешко речима објаснити синестезију. Док слика, мора да слуша песму како би знала коју боју да употреби. Слика чак и музику која јој се не допада зато што јој се свиђа како изгледа на платну. „Поп музика је розе, љубичаста, светла и забавна, али саме песме нису толико добре”, каже Мелиса. По њеном мишљењу, најлепши музички жанр за цртање је дефинитвно џез, јер има много плаве, златне и бисерне боје, а слика производи светло и топло осећање. С друге стране, кантри је за њу прљаво жут и наранџаст, и сматра да зато не воли овај жанр музике. У разговору са другим људима који имају звук-боја синестезију, схватила је да не виде сви идентично исту песму, али се готово увек слажу око боја.

 

Откако је Мелиса представила своје радове у јавности речима „Ја сам синестета и ја сликам музику коју чујем”, присуство уметника који имају синестезију се повећало, макар на интернету. Неки од њих су Дилон Џејмс и Кристина Ив, који су, како кажу, добили позиве из неколико галерија, као што је „Century 21”, а људи који су видели њихове радове на интернету такође су изразили жељу да их купе. Дилон каже да синестезија вози његову уметност и, с обзиром на то да предмет диктира слику, никада не зна какав ће бити крајњи резултат.

ОПТЕРЕЋЕЊЕ ИЛИ ДАР

Данас се научници широм света баве овом темом и на тај начин утичу на традиционално мишљење о функционисању мозга. Ипак, ситуација није одувек била овако сјајна. Један читалац Вечерњих новости је, испод текста који се односио на синестезију, написао да је први пут чуо да неко његову бољку назива даром. Човек који се представио као Пера Перић рекао је да одмалена има осећај да речи види као боје, као и да је одувек са лакоћом решавао математичке формуле. Једини проблем који је у детињству имао због синестезије било је што није могао да спава због светла које је видео склопљених очију. Каже да је често будио родитеље да искључе светло у његовој соби које је већ било угашено, на шта су му они одговарали да ућути и да никоме не говори о томе. Његов отац, који је такође био синестета, тукао га је због овога, а мајка је веровала да је у питању нека магија или проклетство.

Научник захваљујући којем је синестезија постала прихваћена је Ричард Ситовиц, који се овим феноменом бави од осамдесетих. Ситовиц је двадесет година покушавао да увери колеге да је синестезија нешто што стварно постоји и што треба проучавати, док су они тврдили да ће то истраживање уништити његову каријеру зато што је превише чудно и „new age”.

Пошто је синестезија представљала контрадикцију постојећих теорија и самим тим наилазила на отпор у научном свету, Ситовиц је, заједно са неурологом Дејвидом Иглманом, објавио књигу „Среда је индиго плава”, чији је поговор написао Димитри Набоков, син прослављеног писца Владимира, тврдећи да су и он и његов отац синестете. У овој књизи, Ситовиц и Иглман детаљно су објаснили савремено поимање синестезије као аутоматског начина перцепције код неких људи, поткрепљујући је аргументима из неурологије и генетике. По њиховом мишљењу, у питању је ген који појачава уобичајена повезивања између различитих подручја у мозгу. „Запањујуће је да промена само једног нуклеотида у нечијем ДНК мења перцепцију”, истиче Ситовиц.

David Bowie – Life on Mars? / Мелиса Мекракен

Ако претпоставимо да је тај ген код неког утицао на подручја невезана за чула, он би имао способност да повеже наизглед неповезане ствари, што је дефиниција метафоре – гледати слично на различито. Из овог разлога, не изненађује што је синестезија учесталија код уметника који су веома добри у коришћењу метафора, као што су Шарл Бодлер, Артур Рембо, Пол Верлен и други. Примећујете, ради се о симболистима, као и о опште прихваћеној синестезији у поезији. Сам Бодлер је у својој песми „Везе” савршено песнички описао синестезију, рекавши: „Боје, мириси и звуци разговоре воде”. Због помало узнемирујућег призвука њихових стихова, савременици-несинестете су уз њихово звање песника додали епитет „ уклети“.

Све додатне везе синстетама додељују супериорну меморију, а један од таквих људи је Марко Николић, студент психологије на Филозофском факултету у Новом Саду. Марко каже да он бројеве види као боје, као и да га је то у почетку нервирало, јер није могао да разуме о чему се ради. Касније је схватио да у питању није мана; напротив, то је управо оно што га чини посебним. За њега деценије и векови имају своју боју, и то му много олакшава да памти датуме. Рецимо, четрдесете су тамно плаве, педесете плаве, шездесете браон и тако сврстава људе који су живели у то време. „Јуче сам се баш на тај начин сетио да је песма „Вино и гитаре” од Габи Новак из ’67. године зато што ми је песма била браон боје”, каже Марко.

Али, зашто ми који нисмо синестете разумемо метафоре као што су „слатка особа”? Зато што су – како је Ситовиц објаснио – вид, звук и покрет већ уцртани толико близу на мапи да нас, рецимо, филмови без икаквог труда могу убедити да звук долази из уста глумаца, а не из околних звучника.  То би значило да смо, на неки начин, сви синестете, споља несвесни опажајних спојница које се дешавају истовремено. „Међуповезивање у мозгу је правило, не изузетак”, закључује овај научник.