Српски ратни волонтеризам

Република Србија не учествује у ратовима још од како су се на овим просторима завршили сукоби деведесетих година. Без обзира наодлуку државе да води неутралну политику и не улази у оружане сукобе присутне широм света, постоје људи који са ових простора одлазе на страна ратишта као добровољци.

Рат у Сирији почео је 2011. године, а рат у Украјини три године касније. Оба сукоба још увек трају и нема никаквих индиција да ће сеу скорије време окончати. Закон о кажњавању наших држављана после враћања са страног ратишта на нашу територију, усвојен је у октобру 2014. године. Предлагач измена Кривичног закона и један од најзаслужнијих за његово доношење је председник Одбора за људска и мањинска права Мехо Омеровић. Према његовим речима, уведена су два нова кривична дела чији је циљ смањење броја добровољаца.

„Увели смо два нова кривична дела. Једно је суделовање у рату или оружаном сукобу у страној држави, а друго је организовање за суделовање у рату или оружаном сукобу у страној држави. Дакле, та два нова кривична дела смо увели јер је пракса показала да је број држављана Републике Србије, са простора Санџака, бошњачке националности, али и број оних српске националности, са територије целе Србије, из дана у дан био све већи“, каже Омеровић.

Број добровољаца– непознат
Званични подаци о броју добровољаца са наше територије не постоје. Претпоставља се да је број оних који су из Србије отишли ка неком од ратом захваћених подручја негде око четрдесет или педесет. Међутим, према подацима безбедносних информативних агенција из региона број оних који су са територија држава западног Балкана отишли на неко од ова два ратишта, знатно је већи. Процењује се да је око пет стотина људи отишло у Сирију или Украјину.

„По извештајима државних органа,број добровољаца који су из Србије отишли на сиријско ратиште је негде око 34. Међутим, број оних који су отишли на украјинско ратиште десетоструко је већи“, тврди исламолог Бекир Макић.

Велики проблем у одређивању броја добровољаца представља немогућност утврђивања тачне руте путем које они стижу на ратишта. Србија нема визу за одлазак у Турску, тако да наши држављани могу као туристи да одлазе тамо. Након тога, прелазак преко границе ка Сирији или Ираку је олакшан. Држава нема контролу над тим сегментом, који омогућава опцију више за одлазак на страно ратиште.

„Најчешће се сазна да је неко био на ратишту тек када погине. Тада се огласи породица погинулог или се то сазна преко друштвених мрежа. Узмимо за пример оне који са територије Санџака одлазе у Сирију. Они преласком преко границе преузимају друга имена, добијају други идентитет и због тога је веома тешко сазнати тачан број“, каже Омеровић.

Мехо Омеровић

Поред тога што званични подаци о броју добровољаца не постоје, такође, не постоји ни еивденција о кривичним делима која су, евентуално, починили повратници са ратишта. Велики проблем представља  чињеница да се ти људи на фронту сусрећу са изузетно стресним ситуацијама, што може довести и до посттрауматског стреса. Са оваквим појавама се суочавају и много организованија друштва од нашег.

Морал или новац?
Мотиви оних који одлазе да се бореза другу државу су различити. Познато је да млади из Санџака одлазе у Ирак или Сирију како би бранили своју ‘исламску браћу’. Такође, наши држављани одлазе у Украјину, борећи се на страни проруских побуњеника. Мишљења су подељена, док једни сматрају да су то страни плаћеници или такозвани ‘пси рата’, други пак мисле да су то људи који жртвују свој живот зарад сопствених идеала и моралних начела.

„Борио сам се у Украјини од краја августа2014. године, све до средине јануара 2015. године. Мотив је била помоћ руском народу у одбрани од украјинског фашизма и НАТО империјализма. Све сам то радио искључиво на добровољној бази“, каже Стеван Милошевић, један од бораца.

Тежак материјалнистатус, немогућност да се живи од свог рада и све веће незадовољство младих људи, као и безизлазна финансијска ситуација у којој се налазе, такође, могу бити узрок одласка. Мехо Омеровић каже да су млади људи који немају перспективу и посао лако подложни утицајима радикалних исламских група.

„Познати су ми случајеви где млади људи, услед тешке материјалне ситуације, пусте браду, скрате панталоне и за сто евра месечно представљају вехабију. Они од тога живе. Дакле, ми морамо да изградимо друштво у којем ће људи моћи да живе од свог рада. Тада ће бити мање оних који су подложниутицајима оваквих група. То је основна претпоставка од које морамо поћи“, изјавио је Омеровић за Журналист.

Двоструки аршини?
Према одредбама Кривичног закона, свима који су учествовали у страним ратовима, након повратка са истог, прети казна затвора у периоду од једне до осам година. Говорећи о броју оних који су отишли у Сирију, исламолог Бекир Макић каже да Србија има двоструке стандарде.

„Држава Србија не третира на исти начин добровољце који су отишли на сиријско ратиште и добровољце који су отишли на украјинско ратиште. Први су терористи, а други су прекршиоци закона. Све док држава примењује дупле стандарде, то ће имати негативне последице по ширу заједницу“, изјавио је Макић.

Са друге стране, Стеван Милошевић, један од бораца који је ратовао у Украјини, тврди супротно. „Закон који је донет је лош, због тога што је, пре свега, политички. Морамо бити свесни да је он усвојен по директиви из Европске уније. Ми нисмо ишли, као муслимани из Новог Пазара, да се боримо за Исламску Државу, тероризам и новац. Ипак, ми смо осуђени, а они не“, тврди Милошевић.

Једно је сигурно, закон је усвојен и према њему не постоји права или погрешна страна. Свако ко је прекршио закон морао би да одговара. Држава и судби требало да одлучују о томе.

„Када имате неки закон који је усвојен у Скупштини и објављен у Службеном гласнику, ту онда немате страну која је у праву или не. У праву је једино држава, а сви који крше тај закон, нису. Оно што је много опасније јесте пракса. У пракси последњих неколико месеци имамо случајеве нагодби. Дакле, 19 припадника четничких одреда који су људе слали на ратиште у Украјинувратили су се и нагодили са тужилаштвом. Да ли се ико ко је ишао на ратиште у Сирију нагодио са нашим тужилаштвом “, пита се Омеровић.

Ратови који трају више година, однели су много невиних жртава са собом. Утисак је да највеће светске силе, на челу са Сједињеним Америчким Државама, бесправно интервенишу на тим подручјима. Говорећи о узроцима рата, исламолог и бивши имам Бекир Макић, каже да су они искреирани са запада.

„Без дилеме, ратови у споменутим државама, искреирани су са запада, због очувања њихових личних интереса, као и због војног, вјерског и политичког слабљења тих држава. Неки исламски аналитичари сматрају да се у Ираку и Сирији води рат између Америке и Русије, а жртве су само муслимани. Такође, вриједно је споменути и то да је Исламска Држава творевина запада“, каже Макић.

Нема евиденције о броју кажњених
Интересантан и помало апсурдан податак јесте евиденција о броју кажњених добровољаца. Закон је донет пре три године, међутим, према Омеровићевим речима до данас не постоји нити један случај пресуде.

„Велики проблем је што ја још увек не знам да ли постоји једна једина пресуда. Иако ми имамо званичан закон, ефеката на потенцијалне регруте неће бити, уколико не будемо имали пресуду. Оног тренутка када будемо могли да објавимо у медијима да је неко осуђен због врбовања или самог одласка имаћемо најуверљивији аргумент који ће, такође, бити разлог више да се потенцијални регрути не усуде на одлазак“, изјавио је Омеровић.

У нашем закону није дефинисана могућност нагодбе оптуженог са тужилаштвом. Дакле, све нагодбе склопљене између добровољаца и суда, такође представљају кршење закона. Не постоји издржавање условне казне, што представља проблем више. Поред евиденције о броју добровољаца, која не постоји, велики проблем представља и кршење законакоји је окарактерисан као кључни за сузбијање овог проблема.

Милошевић тврди да је добио условну казну на пет година. „Након што сам се вратио из Украјине, имао сам информативни разговор на аеродрому. После тога уследило је суђење и нагодба са тужиоцем о признавању кривице. Условно сам осуђен на пет година“, каже овај добровољац.

Рат из другог угла
Што се рата у Украјини тиче, по Милошевићевим речима, осим наших држављана којих је било негде око сто, тамо су се борили и држављани Француске, Шпаније, па чак и Бразила. По његовој процени, тамо се тренутно налази око десетак наших добровољаца. Говорећи о њиховим условима живота, он каже да су они били солидни.

„Услови су нам били солидни, с обзиром на ситуацију у којој смо се налазили. Оно што су они јели и ми смо, тамо где су они спавали, спавали смо и ми. Некада по кућама, некада на земљи. Било је и ситуација где седиш месец дана у рову, све зависи од попуне људства. На пример, код Славјаносербска, нас двадесет бранило је петнаест километара фронта на раздаљини од само двеста метара“, прича Милошевић.

„Психички је веома тешко издржати све оно што се дешава на фронту. Веома је битно оградити се с времена на време и на неки начин пронаћи вентил, како би се бар мало средиле мисли.“

„Има момената када размишљаш о кући и то ти баш тешко пада, али погледи уплаканих људи који су изгубили све говоре ти да си им једина нада и дају ти ветар у леђа. Тада нема падања, већ се иде само напред. На фронту се ломе осећања, страх, туга и понос, а адреналин расте. Не размишљаш о себи, само о брату поред себе“, говори овај борац.

Хероји или не?
Доживљавање добровољаца као хероја, субјективна је перцепција. Свако гледа на ове људе из свог угла. Међутим,са психолошког аспекта, сматрање ових људи херојима може да допринесе повећању броја добровољаца, будући да ће остали пожелети да их опонашају.

Борац Стеван Милошевић каже да се након повратка сусретао са различитим реакцијама људи. Неки су сматрали да је погрешно поступио због тога што није ишао да се бори за новац. Ипак, више је било позитивних реакција оних који су му се дивили и бодрили га. Мехо Омеровић, са друге стране, каже да примат треба да буде на кршењу закона као таквог.

„Ми овде, пре свега, говоримо о кршењу закона. А то да ли неко на њих гледа као на хероје или не, лична је ствар сваког појединца. Ја лично не мислим да су они овде виђени као хероји. Оно што видим и за шта сматрам да представља велики проблем, јесу поједини штампани медији који су им давали превелики простор и значај. Поново постављам питање за тужилаштво, зашто оно не реагује у том контексту“, каже Омеровић.

Едукација као решење проблема
Људи у Србији слабо су упознати са појмом ислама и то је чињенично стање ствари. Бекир Макић сматра да становници наше државе имају предрасуде према исламу и погрешну перцепцију ове вере. Медијско писање и површни извештаји оријенталних института, по његовом мишљењу, чине ситуацију таквом. Макић је за Журналист, покушао мало да поједностави ствари.

„Ислам се по куранско-сунитском учењу не може дијелити на радикални и умјерени. Он строго забрањује сваки вид фанатизма и радикализма, па чак и фанатизам у покорности Узвишеном Господару. У већини муслиманских држава, на власти су тоталитарни режими и сукоби који се тамо дешавају су сукоби између власти са једне и народа са друге стране. Неисправно је користити израз исламисти, јер нигде у Курану нити у Мухамедовим речима ми нисмо названи исламистима, већ муслиманима“, објашњава Макић.

Медијска улога и повећање броја едукативних емисија, могли би да представљају пут ка решењу. Основни проблем је недовољна спознаја наших грађанада су ово кривична дела. Едукација свих чинилаца нашег друштва, али и сарадња медија, иснтитуција и различитих организација имали би добар ефекат на подизање моралне свести код људи. Овај проблем не може се решити преко ноћи. Наша држава прва је у региону која је усвојила закон о кажњавању добровољаца. Међутим, постојање самог закона, очигледно није нужно решење проблема. Потребно је подизати моралну свест и едуковати људе како би било што мање оних који би се одлучили на одлазак у рат. Држава Србија направила је један корак ка сузбијању ове појаве и чињеница је да се број добровољаца са ових простора смањио. Без обзира на то, ратови у Сирији и Украјини још увек трају, а докле год је тако постоји и шанса да наши држављани учествују у њима.