Стижу долари

Иако са собом често носи негативну конотацију, лобирање је легалан, легитиман и у понеким земљама законом регулисан процес. У Србији се још увек чека на усвајање Закона о лобирању, а рокови су више пута померани. Међутим, неколико састава Владе, а и сами појединци, лобирали су (мање или више успешно) за своје интересе у америчкој јавности.

Прва сезона Нетфликсовог серијала „House of Cards” покушава да представи брак протагониста Френк и Клер Андервуд као стабилан, барем у очима јавности, упркос аферама. Френк Андервуд је политичар, амбициозан, харизматичан, лукав и још једном амбициозан, спреман да позадинским маневрима обезбеди остваривање свог циља. Његовој супрузи Клер Андервуд не мањка амбициозности, харизме или лукавства, иако се на почетку не бави политиком, већ је на челу добротворне организације Чиста вода. Управо ова организација успева озбиљније да уздрма њихове односе, када лобиста Реми Дантон обећава велику донацију организацији (која јој је у том тренутку неопходна) ако му Клер помогне у томе да заустави потписивање једног закона, што би било у користи фирми Санкорп за коју Дантон лобира.

Како поправити Србију.?!
пети део серијала

Како серија покушава да илуструје америчку политику, махинације и тактике којима се остварује моћ, лобисти, и сама делатност политичког лобирања имају значајну улогу. У јавности се повела дебата колико верно ово Нетфликсово остварење приказује процес лобирања (а и саму политику), мада је суштина пренесена. Лобирање је посебан облик придобијања утицајних појединаца или група. Различитим видовима комуникације лобисти утичу на оне који имају формалну или неформалну моћ, па се у том смислу може утицати и на законодавство. Иако често има негативну конотацију, оно у својој суштини то није. Овај процес први пут се појављује у Енглеској у 17. веку, мада се као политички центар у ком је лобирање најзначајније издвајају Сједињене Државе.

Код нас лобирање није законски регулисано, а због недовољне информисаности широке јавности и пре усвајања закона створен је отпор према овој пракси. Томе доприносе и таблоиди који своју публику с времена на време плаше страним лобијима чији је циљ дестабилизација Србије (када у то улаже Сорош), а најозлоглашенији је „шиптарски”. Ипак, ово није спречило поједине представнике да на овај начин поправљају билатералне односе или да појединце лобирају за сопствене интересе. Остаје отворено питање исплативости ових инвестиција, односно, да ли је лобирање допринело циљу који је уговором претходно дефинисан.

  • у Данској, Немачкој, Француској и Великој Британији регулисано уредбама владе;
  • у Сједињеним Америчким Државама, Канади, Мађарској, Словенији и Македонији регулисано законима.

УЛАГАЊЕ У БИЛАТЕРАЛНЕ ОДНОСЕ
Након НАТО бомбардовања и економских санкција које су Србији уведене деведесетих, неколико састава Владе Србије лобирање је покушало да поправи дипломатске односе са Америком. Док су се у различитим уговорима мењали лобисти и месечни хонорари, циљ лобирања државних званичника био је мање-више исти: унапређивање билатералних односа Србије и Америке, организоване посете званичника, потпора економске сарадње. За ове циљеве, Влада Мирка Цветковића (уговор потписује тадашњи шеф дипломатије Вук Јеремић) издвајала је 100 000 долара месечно у периоду од годину дана, након чега је прекинута сарадња. За исте циљеве 2009. године Република Србија потписује уговор уз месечну надокнаду од 85 000 долара. Значајније мање суме исплаћиване су у време Владе Зорана Ђинђића, мада ово лобирање нису плаћали порески обвезници. Наиме, у уговору стоји да ће за потребе лобирања бити издвојено 120 000 долара на годишњем нивоу, а да ће трошкове у потпуности финансирати „српска дијаспора”, а уговор у њено име потписује бизнисмен Филип Цептер.

У којој мери су ове „инвестиције” допринеле побољшању дипломатских односа Србије и Америке? То се не може са сигурношћу тврдити, посебно ако се узме у обзир да су, према тадашњем писању америчке штампе, избори за Белу кућу и демократске промене у Србији „два догађаја која су обележила 2000. годину”, а Буш и Коштуница проглашени за личности године од стране листа „Тајм”, односно на нову власт се од почетка гледало благонаколно. Већ почетком 2001. године, одлазећи председник Бил Клинтон доноси одлуку о укидању спољног зида санкција СРЈ, а мало касније, разменом амбасадора, након две године су формално обновљени дипломатски односи САД и СРЈ. Остаје отворено питање да ли је ово последица лобирања или је тренд био очекиван, ако се узму у обзир сва неслагања међународне заједнице са Слободаном Милошевићем.

ОД КАМПАЊЕ ДО КАМПАЊЕ
Док је у Америци лобирање регулисано Законом о порезима, ова област још увек није законски регулисана у Србији. Донесен је нацрт Закона о лобирању, али он није усвојен, иако је ово један од последњих антикорупцијских прописа које Србија уопште нема (модификација оних које има је засебна тема). Доношење овог закона предвиђено је још 2005. године тадашњом антикорупцијском стратегијом, а осам година касније потвређно новом. У међувремену, рокови су се више пута померали.

У извештају о напретку Србије за 2016. годину Европска комисија истиче да то што лобирање још увек није законски регулисано оставља велики простор за корупцију и злоупотребе. План је био да закон буде усвојен 2014. године, међутим, то је, према речима министра за трговину, туризам и телекомуникације Расима Љајића, одложено због тадашње предизборне кампање. Чини се да је то поново био случај. Наиме, Скупштина Србије је требала да усвоји Закон до краја марта, али се овај рок, још једном, поклопио са предизборном кампањом, те је законска регулација лобирања још једном пролонгирана. До кад, још увек није познато.

Ако о лобирању говоримо као о организованом утицању на политичаре, онда је оно без сумње значајан фактор, сматра политиколог Веран Станчетић и додаје да готово нема политичког одлучивања, а да одређене интересне групе не настоје да утичу на садржину одлуке. „Реч је о пракси која постоји независно од тога да ли је законски уређена. Законска регулација ове материје би повукла линију раздвајања између легитимног и легалног утицања на политичке процесе (лобирање) и нелегалног утицања (мито и корупција) и увела транспарентност када је реч о јавном одлучивању”, сматра Станчетић.

Иако званичне законске регулативе нема, од 2009. године у Србији постоји Друштво лобиста Србије, непрофитна и нестраначка организација. Они, како наводе, имају две мисије ‒ афирмацију професије лобирања и едукацију оних који би потенцијално желели да се баве лобистичком делатношћу, као и доношење Закона о лобирању. Ово друштво има циљ да, како наводе, спечи корупцију, ради на усаглашавању наших прописа са европским, омогући лобистима размену ставова, промовише професију и развије и подржи праксу високих стандарда међу лобистима. Од децембра 2014. Године на челу ове организације је правник Ненад Вуковић. „Ми се бавимо афирмацијом професије, а лобирањем се у Србији баве многи, иако не можемо говорити о лобирању у правом смислу док се то законски не регулише“, објаснио је Вуковић. Након ступања на функцију он је изјавио како је Закон, по њему, квалитетан, али да је значајно да се што пре усвоји и да овај процес буде регулисан законом.


Друштво лобиста Србије има пет циљева:

1)         применом својих могућности спречити корупцију као незаконито деловање у поступку доношења одлука;

2)         применом својих могућности и утицаја радити на усаглашавању прописа Републике Србије са европским стандардима и прописима;

3)         пружити људима који се баве лобирањем прилику за размену мисли путем дискусија, предавања и публикација;

4)         промовисати професију лобисте;

5)         развити и подржати праксу високих стандарда, као и личног и професионалног понашања међу лобистима.


Милка Форцан: Лобистичке актиности део неформалне дипломатије

Када је 2010. године напустила Делта холдинг, Милка Форцан најавила је да ће радити у области „економског и комуникацијског консалтинга и лобирања“. Данас је представница Друштва лобиста Србије за Европску унију, а за Журналист каже како су  лобистичке активности на политичком нивоу заправо део неформалне дипломатије у међународним односима.

„С обзиром на све комплекснију ситуацију и значајне интересе у решавању међународних односа или било ког крупнијег политичког питања потребно је пажљиво анализирати интересе свих страна, тражити и креирати савезнике, одмеравати тежину „противника“ и његових савезника, осетити друштвену климу у ширем контексту, дакле на међународном нивоу, наћи адекватне начине да објасните сопствене интересе и пласирате довољно квалитетних информација, обезбедите наклоност и подршку медија и јавног мњења. Све су ово заправо компоненте лобистичке активности или такозвани „public advocacy“ (јавно заговарање) што је термин који се данас чешће користи.“

Она додаје и да нам искуство показује да Србија у претходном периоду није на најбољи начин „пливала“ на међународној сцени и да смо доста моћних непријатеља имали насупрот нас, или оних који су били савезници оних чији су интереси супротни од наших.

„Чини ми се да је свест о томе данас већа, да се доста тога предузима иако се то можда не назива лобирањем, али заправо јесте то. Одсуство законске регулативе није препрека да се ове активности обављају, мада би било пожељније да је област уређена прописима како би се смањиле могућности злоупотребе“, закључује она и додаје како ипак треба имати у виду чињеницу да ни у многим европским земљама нису донети закони о лобирању.


ЛОБИРАЊЕ ЗА АНДРИЋЕВ ВЕНАЦ И СЛОБОДУ
У процесу лобирања опробао се и доскорашњи председник Србије Томислав Николић у септембру 2010. године. Тада као председник Српске напредне странке, као главни циљ лобирања навео је победу на наредним изборима, а за мање од две године, Николић се сели на Андрићев венац. Напредњаци су сваког месеца плаћали 7500 евра бившем амбасадору Сједињених Држава у Србији (у периоду 2002-2004) Вилијему Монтгомерију. Mожда је значајно споменути и да је он за време свог мандата био мета бројних критика од стране Српске радикалне странке и Николића, тадашњег члана. У уговору стоји и да ће Монтгомери писмено обавештавати СНС какав имиџ ова партија има у Сједињеним Државама и Европској унији, као и да ће организовати Николићеве састанке са европским и америчким званичницима и саветовати напредњаке како да ова странка буде виђена као „легитимна европска демократска партија, која је у могућности да има водећу улогу у Србији и региону“. Такође, у уговору се више пута спомиње „новооснована“ партија, иако су њени чланови већином били део СРС-а, а ова промена представљала и велики заокрет политике које заступају, од националиста и евроскептика ка демократски настројеној партији.

По важећим законима уговор о лобирању мора бити објављен на сајту америчког Министарства правде. Међутим, тадашњи потпредседник СНС-а, а данас изабрани председник Александар Вучић демантовао је ове информације, рекавши како странка нема новца за реализацију таквог уговора. Ипак, према подацима са сајта америчког Министарства правде, уговор о лобирању раскинут је крајем маја 2012. године, само четири дана након другог круга избора у којима је Николић и победио дотадашњег председника Бориса Тадића. Према тој рачуници (ако се услови из уговора нису у међувремену променили), СНС је за лобирање трошио 90 000 евра годишње.

За своје интересе (мада не тако ефикасно) лобирао је и Богољуб Карић, и то четири пута. Први пут 1995. године, када се са америчким адвокатом Ричардом Шехтером договорио о месечној суми од 30 000 долара како би се упознао са члановима америчког Конгреса. Карић лобирањем покушава и да укине санкције под којима је Србија била (које су формално укинуте резолуцијом 1074 од 2. октобра 1996. године), као и да упозна тадашњег председника Била Клинтона. Уговор је потрајао два месеца, Карић није успео да лобирањем оствари све постављене циљеве, док је на укидање санкција ипак у највећој мери утицао Дејтонски споразум, а не Карићев економски интерес.

Следеће године, са сличним захтевима обраћа се другој адвокатској канцеларији, према којој се уговором поново обавезује на износ од 30 000 долара. Поред жеље да упозна америчке званичнике, Карић у уговору истиче и планирани циљ проширења размене између Источне Европе и Америке, а уместо лобирања користи се синтагма „пословни односи“, који су потрајали шест месеци. У априлу 2003. године „Карић фондација” лобира како би се овој, како наводе, хуманитарној и непрофитној организацији, пружила помоћ у односима са јавношћу и са менаџментом организације за месечну накнаду од 20 000 долара, а уговор је потрајао 18 месеци. У проспекту објављеном уз уговор наводи се како Фондација жели да представи нашу културу и традицију америчкој јавности кроз „хуманитарне акције, културу, креативност, науку и иностране односе”.

Напослетку, Карић се америчким лобистима обраћа 2009. године, сада већ под потерницом како би „заштитили слободу говора и љуска права” и прикупили доказе за „антидемократске злоупотребе законодавних и извршних званичника и органа”. Другим речима, Карић лобира за своју- слободу и повратак у Србију, али ни више од 400 000 долара које је уложио за више од годину дана нису довели до укидања Интерполове потернице. Од 2012. године Карићев Покрет Снага Србије улази у коалицију са СНС-ом, што потврђује и на ванредним парламентарним изборима 2016. године. Пар месеци након тих избора, истрага против њега бива обустављена, Карић се након више од деценије изгнанства враћа у Србију и активно учествује у председничкој кампањи Александра Вучића. Иако обојица демантују повезаност ове две чињенице, део незадовољне јавности истиче како је Карићу више користи донела коалиција са владајућом партијом него стотине хиљада долара уложених у лобирање.

ИЗМЕЂУ ГРАЂАНА И ПОЛИТИЧАРА?
Иако је центар политичког лобирања Вашингтон, став јавног мњења у Америци не прати тај тренд. По Галуповом истраживању о искрености и етичким стандардима професије из 2007. године, лобисти се налазе на дну листе, а ситуација се није много променила у наредним годинама, па је крајем 2015. године позитиван став о овој професији скочио само за један одсто. Као један од разлога за отпор наводи се утицање на вољу грађана. Ако кренемо од суштине лобирања, овај процес настоји да утиче на законодавство, одређене дипломатске или пословне процесе тако да промени оно што код јавног мњења није наишло на одобравање или управо да промени став јавног мњења. У којој мери ово штети демократији, ако се пође од премисе да уз одређену новчану надокнаду, свако може да „натура“ своје интересе? Такође, поставља се и питање да ли се овим политичарима увећавају овлашћења (поново уз претпоставку да они располажу великим финасијским средствима која су спремни да уложе у лобирање), а наводи се како се овим делом и обесмишљава изборна воља грађана и принцип директне демократије.

Независно од тога да ли су свесни потенцијалног значаја лобирања, политички актери имају сопствене интересе и тежњу за одржавањем позитивног имиџа у јавности, али овај процес ноци пежоративан призвук и зато га мање упућени изједначавају са корупцијом,сматра политиколог Веран Станчетић. „Легализација лобирања би иако реално имала позитиван утицај, код многих створила утисак да је реч, на неки начин о легализацији високе корупције, што би политичарима који би промовисали све ово могла да буде прилепљена негативна етикета. Због тога они радије заобилазе ову тему. Осим тога постоје и они којима више одговора да се утицање одвија „иза кулиса“, ван видокруга јавности“, закључује Станчетић.

У интервјуу за „Гардијан“ Кевин Спејси (који глуми Френка Андервуда) рекао је да се понекад након снимања серије запита да ли су претерали и створили серију која нема везе са реалношћу, односно, јесу ли „прешли Рубикон“, али да када упали ТВ и погледа вести сматра да заостају. У којој мери серија осликава атмосферу америчке политике није сигурно (посебно имајући у виду константне геополитичке промене), али је сигурно да као и на малим екранима, лобирање није пука трговина, па на успешност зацртаних циљева утиче више фактора, а не само висина месечног хонорара. Иако је након петооктобарских променаСрбија успоставила и унапређивала међународну сарадњу (на више начина, па и лобирањем), у марту 2004. године, Сједињене Државе одлучују да замрзну финансијску помоћ због недовољне сарадње са Хашким трибуналом, а лобирање није помогло ни председнику Републике Српске Милораду Додику који је још увек под санкцијама САД-а.