Вук у јагњећој кожи

Пре четрдесет година, Орландо Леталиер, министар у влади првог левичарског председника Чилеа, написао је писмо упозорења о смртоносном загрљају демократије и страног капитала. У есеју Чикашки момци у Чилеу: Ужасно оруђе економске слободе упире прстом у згрожавање света пред репресијом војне хунте над народом, а који је исто тако остао нем пред економском шок терапијом коју је Чиле упоредо примао. Ова држава постала је покусни кунић за Милтона Фридмана, над чијим људима је тестирао границе слободног тржишта, масовне приватизације, укидања фиксиних цена за основне животне намирнице и разбијање радничких синдиката. Данас, након толико година, историја се понавља.

Демократија, излизана реч, каква је постала у својој модерној пракси, нашла је оралну примену и у Индији. Земља светих крава, махараџа који на слоновима долазе по своју круну, богиње Шиве и осталих божанстава у својој три хиљаде година дугој историји, људска права овом потконтиненту увек су измицала. Овакво понашање је, зна се,  недопустиво за уређење које се дичи владавином права. Међутим, уз одговарајуће потезе и политичаре лако се намичу ружичасте наочаре суморној реланости уз помоћ контролисаних медија и војне силе на услузи.Индија је своја тешка врата изолације отворила 90-их година и усмерила их ка западу. Земља богата природним ресурсима и јефтином радном снагом била је и остала корпорацијски Елдорадо и на сваким изборима нова власт даје им све већа овлашћења, док судство жмури на кршење закона. Оваква пракса само се утврдила на последњим изборима нове владе, на чијем челу је Нарендра Моди, миљеник страног капитала, популиста који се на националној телевизији хвали обимом свог бицепса. По речима Арундати Рој, познатог активисте и списатељице Бога малих ствари , Моди је запао за око корпорацијама још док је био начелник провинције Гуџарат, у којој је за време његове власти извршен погром над муслиманима. У ужасним нападима потплаћене руље преко две хиљаде људи је искасапљено.

Људи су лежали распорених утроба на улицама. Жене су силоване, деца и стари убијани су на улицама. Због тог варварства Америка јe једно време забранила улазак у земљу садашњем премијеру. „Било је јасно да ће Моди победити. Након што је Конгресна партија одбила да пошаље војску на север земље да истреби домороце, начелник провинције Гуџарат се показао иделаним за циљеве фирми. Њихов новац се за време избора сливао у Модијеву партију“, објашњава Рој у интервјуу за Democracy Now и описује даље одакле је тренутни премијер потекао. „Почео је као активиста фашистичке организације која се од оснивања залаже за прихватање једног националног Хинду индентитета, не бирајући средства, што је немогуће постићи мирним путем када се зна да су људи и данас дубоко подељени због касти. Чланови организације отворено говоре да су муслимани Индије као Јевреји Немачке. Немојмо заборавити да је ова организација убила Гандија.“

31-narendra-modi-get

Када се подвуче црта на средини мандата премијера Модија, према писању медија наклоњених систему, стиче се утисак да је Индија економско чудо, захваљујући новој средњој класи која чини мали део популација, али велико тржиште од око сто десет милиона људи неодољиво за страни капитал. Ипак, према писању професорке економије, Џајати Гош, економске добити се не односе на већинско становништво које премашује пола милијарде и преживљава са једва доларом дневно. Не односе се ни на породице које су због немаштине биле принуђене да децу продају кријумчарима како би могла да раде и шаљу новац на село, попут осмогодишњег Мухамеда Ансара, који је продат за десет долара и послат са још дванаесторо друге деце у Њу Дели. Крила на којима лети овај економски раст субвенционишу радници својим ниским платама и предложене економске реформе премијера само би продубиле разлике, док корпорације убеђују да ће уз помоћ измена закона помоћи формлани сектор рада тиме што ће лакше отпуштати и запошљавати раднике.

Међутим, грађани су одговорили протестима широм земље у рекордним бројевима и, како је Арундати Рој објаснила, значај незадовољства је у томе што „када ни закон не може да обузда самовољу појединаца, дух демократије се оваквим протестима чува“. Последњи у низу био је годишњи штрајк радника, који је окупио око сто педест милиона људи у неколико држава унутар Индије. Према проценама, то је један од највећих протеста у последњих 200 година који је спојио све секторе рада у заједничким захтевима. Људи су преплавили улице широм земље са уздигнутим транспарентима на којима су јасно написани захтеви за већу сигурност радника и захтеви за синдикатима који би их од власти штитио.

Један од покретача за масовне протесте биле су и најаве владе да ће у железничку индустрију, која запошљава највише радника, увести подизвођаче и тиме од стално запослених практично направити сезонске раднике. Протести су превазишли економске потребе појединца и претворили су се у одбрану људског достојанства и секуларизма државе. Прошле године у Кашмиру су избили немири због државне забране убијања говеда, која се  оправдава тиме што је крава „мајка цивилизације“ која храни човечанство и не тражи ништа заузврат, па јој се овом забраном одаје почаст. Забрана прописује до пет година затвора. Прави разлог овог егзибиционизма је владино протеривање муслимана, за које владајућа партија сматра да треба да буду протерани у Пакистан или да постану другоразредни грађани. Модел репресије који је  Моди „успешно применио“ у Гуџарату се овом забраном додатно продужава. Осим што им одређује начин живота, држава преко својих медија хушка грађане и потпирује насиље према муслиманима које се често претвори у крвопролиће. Том запаљивом реториком ствара бесну руљу која само чека миг када да нападне. „Замислите да идете улицом и да ризикујете да вас неко пребије уколико покажете прстом на краву“, рекао је пролазник локалним новинарима. Да ствари иду у овакве екстреме показало је и пребијање читаве породице у селу близу Њу Делија и каснија смрт оца.

Од 2004. влада је потписала серију меморадума о сарадњи са неколицином фирми зарад изградње брана, рудника и путева како би, према речима министра урбанизма, „75 одсто становништва живело у градовима“, што је готово немогуће, јер би требало разместити петсто милиона људи из својих домова. Када су кренли у рашчишћавање подручја нису рачунали на снажни отпор који су им пружали становници организовани у велики број герила. Држава их је прогласила за терористе и кренула у „одбрану права човека да живи у граду“. Савременим оружјем на северу земље окружила је голорук народ, одсекла им сваки доток хране и воде и техником изнуривања чека да их прегази, док у медијима спинује причу како су то следбеници Мао Цедунга, црвена пошаст и све то зарад извлачења боксита из планина, који је овим људима вековима био извор живота.

Од тренутка када је збацила ланце колонијализма и постала слободна држава, Индија је у непрестаном рату са деловима свог народа. Преко десет војних операција је спроведено од тада. Против кога? Против најрањивијих делова друштва. Шездесетогодишњом окупацијом Кашмира, против муслимана, хришћана и Сиика. Против најсиромашнијих, које је доласком Монсанта у Индију наметнула превисоке цене и монополисту против кога не могу да се боре. Према истраживању Центра за људска права и светску правду при њујоршкој школи за права, у претходних 16 година на сваких пола сата један човек се убио због превеликог дуга који је имао према Монсанту. Несрећне породице би дуг наследиле и агонија се наставља. Захваљујући патини демократије којом заштићена Индија држи на нишану велики део свог грађанства, за свој народ остаће вук у јагњећој кожи.