Демократија за 21. век

Острво на ободу Арктичког круга, прекривено активним вулкнима и гејзирима савршено одговара описима из Толкинових романа. Осим богате туристичке понуде, светску пажњу Исланд је први пут привукао 90-их година када се окренуо неолиберализму. С обзиром на своју прошлост где је сиромаштво било за петама готово сваком, просперитет који је највећим делом дошао од рибарске индустрије затекао је људе који су до јуче живели у земуницама. Изобиље које је већина први пут осетила, нестало је финансијским крахом државе. Међутим, као најстарија демократија на свету, одлучно је одговорила масовним протестима и стварањем нових политичких партија, спремним на изазове, које много брже реагују на бирачке потребе него велике странке.

Ово се показало након објављивања Панамa докумената где је откривено да је бивши премијер Исланда породичну фирму отпремио у офшор зону, а затим и продао жени за долар дан пре него што је парламент усвојио закон о опорезивању таквих послова. Све то док је у јавности слаткоречиво причао како је национална валута никада јача. Ванредни избори су одржани убрзо после премијерове оставке, а рекордних седам партија чиниће нови парламент. Није било велико изненађење што је подршка највећим партијама знатно опала када се открило да новац неких од званичника такође „летује“ далеко од предвиђеног места. Какав ће бити састав новог парламента још увек се не зна јер је трећи круг преговора пропао. Постојали су наговештаји да ће коалицију чинити све левичарске партије, међутим услед неодлучности странака председник је морао да интервенише и наложи да се у нови круг разговора укључе све партије. Очигледан неуспех није спречио министарство да свим државним званичницима изда повишицу у висини месечне плате многих радника.

ПОЛИТИЧАРИ ПОД ЛУПОМ

Власт свугде може да се истргне контроли, па и у земљи где се полиција јавно извинила за прво убиство у њиховој историји почињено од стране полицајца. Оно што разликује Исланд јесте што су њени политичари под сталном присмотром грађана. Дуг је пут који је ова туристичка земља морала да пређе, да би могла тиме да се похвали. Од прве жене председнице на свету, продавања генетских кодова људи компанијама до просвећених грађана.

„Стиче се утисак да Исланђани воле да протествују, лако се организују и мотивишу у томе остатак света. Није одувек било тако. Када се припремао терен за бомбардовање Ирака нико није ни реч рекао, а сви су били љути што им је држава гурнута у то. Дефинитивна прекретница био је финансијски колапс државе 2008. године. Притиском грађана банкарима кривим за мешетарење је суђено и осуђени су“, рекао је у интервјуу за TRRN (The Real News Network) Паул Фонтан, новинар Грејпвајна.

Током проглашавања Барака Обаме за председника, Исланђани су опколили свој парламент. Бубњари су свирали око окупљених грађана док су им преко глава летели сузавци. Бука коју су људи правили ударајући у шерпе и лонце била је толика да је омела рад парламента. Кордони полиције су их једино спречавали да не нагрну унутра. После пет дана влада је распуштена. Због успеха ови су протести проглашени „кухињском револуцијом“.

Руком сигурно може да се одмахне у неверици како једна земља може успешно економски да се опорави у доба капитализма. Са једне стране су национализације банака, изједначавање кривице поверилаца и презадужених грађана. Социјалне мере које нису укинуте. Иако је валута претрпела велики ударац, домаћа економија се опоравила без великог утицаја на сиромашније грађане.

Свакако да има нешто и у ставу тадашњег председника Олафура Рагнара Гримсона који је током економске кризе изјавио: „Зашто се банке сматрају светим местима данашњице. Због чега приватнинм банкама није дозвољено да банкротирају као што то раде остале индустрије. Теорија спашавања банака је теорија где банкари уживају у свом профиту, док за грубе грешке високо опорезују и стежу каиш обичним људима. Грађани у просвећеним демократијама то неће трпети“.

МОДЕРНИ РОБИН ХУД

Исланд је довољно мала земља, која је уз грађане осетљиве на политичку неправду и уступке светским силама остављена на миру да самостално одлучује о својој судбини. Чести протести опомињу политичаре коме су одговорни. Док је ситуација у земљи после објављивања Панама докумената убрзала плиму популизма и отворила пут новим партијама без политичког багажа. На срећу Исланђана, политика није преузела ултрадесничарски лик као у остатку света.

У том миљеу највећу медијску пажњу привукла је Пиратска партија, основана пре само четири године. Већина активиста нису професионални политичари и јасно је да се не уклапају у типичну слику исландских политичара у скупим оделима. Потекла је од светске организације основане у Шведској за укидање драконских ауторских права. Интернет мобилизацијом убрзано су ширили свој круг активиста. Себе не позиционирају ни лево ни десно, већ се описују као радикалан покрет који узима најбоље од обе стране. Члан партије, новинар и комичар, Гунар Џонсон, то описује као кључно за импулс који је странка добила од људи. „Док су друге партије биле подељене или ухваћене у корупцији, ми смо показали да можемо да будем сила потребна за реформе земље. То је привукло грађане да нам се придруже и својим залагањима прошире наш програм. На тај начин смо показали да превазилазимо питање једне странке.“

Исландски пирати се залажу за нови устав, чија је преправка већ једном покренута где је и велик број грађана учествовао у писању. Као земља која скоро и нема обрадивог земљишта и мало руда, своју снагу црпи из рибарске индустрије и хидроенергије. Пирати се залажу да ти ресурси буду враћени народу. Такође желе да уведу бесплатну здравствену негу и директну демократију. Малим делом је то већ и постигнуто на подручју главног града, такозваним интернет притужбама где је локална власт дужна да месечно реагује на пет жалби у облику петиција. Желе да дају Едварду Сноудену држављанство.

Друге партије их критикују како су на сваком битном питању за земљу остали неодлучни. На пример, дебата која траје годинама, да ли Исланд треба да се прикључи Европској унији или да остане у Европској економској зони, пирати „препуштају вољи грађана“.Успон Пирата од радикалне групе до парламентарне групе запрепастио је и оснивача, песникињу, веб програмерку и бившу чланицу Викиликса.

„Нема шансе“, рекла је Бригита Јонсдотир, када су је питали да ли може да замисли своју странку у коалиционој власти. Да ли и сами нису очекивали да буду трећа странка по гласовима питање је, али ће се сигурно високо позиционирати код бирача. Овакве странке само показују колико су Европљани, али и свет, далеко отишли у одбацивању једне те исте политике која им се нуди годинама. Такве партије, без јасног економског плана које су освојиле део власти само ће се учврстити док се естаблишмент буде чудио како се нашао у оваквом положају.