Олуја над Стормонтом

Када је пре годину дана прва министарка Северне Ирске Арлен Фостер дошла на најважнију политичку позицију у овој земљи, вероватно није ни слутила да ће њене лоше политичке одлуке проузроковати највећу политичку кризу у земљи још од како су 1998. окончани крвави вишедеценијски сукоби између католика и протестаната.

Неповерење у Фостер кулминирало је почетком године када је откривено да је политика подстицања грађана и предузећа које се баве производњом обновљивих горива (попут дрва и пелета), а на којој је она инсистирала, доживела катастрофу. Арлен Фостер је пре пет година, као министарка привреде била обавештена о томе да је њено инсистирање на оваквој иницијативи веома ризично без ригорозних мера контроле. Ипак, мере су спроведене. Јавност је сазнала да су се многи пријавили за подстицаје, узели новац, а затим оставили празне хангаре. Друго, вредност субвенција била је већа од вредности горива, те су многе велике компаније зарађивале простом једначином – што више сагоримо, више ћемо зарадити. Становници Северне Ирске, који подстицаје финансирају кроз порез, врло су лоше примили ове вести. Афера је названа cash-for-ash (лова за пепео) и учинила је да се међу грађанима додатно изгуби ионако пољуљано поверење у ову странку. Овакав след догађаја дошао је у правом тренутку да странка Шин фејн (Sinn Féin) највећа контраснага Фостеровој Демократској унионистичкој партији (ДУП) повуче своје потезе.

Председник националистичке странке Шин фејн Мартин Мекгинис је недуго после cash-for-ash скандала због (наводног) слабог здравља поднео оставку на место заменика првог министра. Како је Шин фејн одбио да именује другу особу да преузме његово место у Влади, Устав Северне Ирске аутоматски је налагао нове, ванредне изборе, који су били званично расписани за 3. март. Расписивање ванредних избора, док се у ваздуху тек почињу осећати последице Брегзита, бирање између ДУП-а и Шин фејна у Северној Ирској значило је и бирање између политике коју ће земља водити паралелно са политиком Уједињеног Краљевства. Да би се ово разумело, потребно је разумети и претензије, демографију, али најважније насилну историју сектаријанизма која прати ову земљу и њене становнике.

ВЕКОВИ РАСКОЛА
Сукоб који је обележио већи део прошлог века поставио је са једне стране британску, протестантску аристоркатију – унионисте и ирско, националистичко грађанство – католике. Унионисти се заветују британској монархији, националисти желе да се припоје Републици Ирској и обришу границу која одваја мали комад земље на северу по имену Алстер од остатка острва. Од 1998. и мира који је установљен у Белфасту, Северна Ирска је под надлежношћу Владе Уједињеног Краљевства, док се извршна власт и скупштина која носи назив Стормонт баве мањим питањима унутар овог ентитета.

Иако Северна Ирска има статус државе, она се често представља и као провинција, регија, мањи ентитет који је у саставу Уједињеног Краљевства. С једне стране, њени су становници раздељени по националном, а затим и по религијском осећају. Католици се изјашњавају као Ирци, протенстанти као Британци. Људима са наших простора, који су у негде исто време доживљавали кулминацију верско-националних сукоба, вероватно је лакше да разумеју помешана осећања која покрећу становнике Северне Ирске. Може се наћи много сличности између Северне Ирске и Републике Српске – ентитети створени као последице мировних споразума верских сукоба, са лабавим границама и нејасно дефинисаним положајем и идентитетом. Овакав статус добро је дефинисао за британски Гардијан професор политичких наука на Универзитету у Белфасту Ричард Инглиш: „Тренутно непостојање конфликта није исто што и мир“, рекао је. Иако су верско-национални сукоби физички престали, они се и даље јављају, кроз политички и грађански дискурс, кроз пасивну нетрепељивост између становника сукобљених страна, кроз заоставиштину крвавих времена. Све ове ствари могу се приписати и недавним дешавањима у Републици Српској – недостатак конфликта није исто што и мир, нити може да буде.

Доласком млађих генерација са нешто другачијим погледом на религију у земљи антагонизам је полако из верског прешао у национално питање. Статистика говори да је све мање младих који се опредељују за католике или протестанте, али да их то не спречава да размишљају националистички, односно унионистички. Истраживања у земљи показала су и да се број католика и протестаната по први пут скоро уједначио. Протестантни су деценијама били доминантнија религија.

РАЗЈЕДИЊЕНО КРАЉЕВСТВО
Изласак Уједињеног Краљевства из Европске уније, нешто с чиме се већи део Северноираца противи, може бити ветар у леђа којим ће се носити Шин фејн – пропагирајући припајање северног дела Републици Ирској, што би значило опстанак њихових грађана на територији ЕУ. Ово ће лако и унионисте приклонити Шин фејну, нарочито оне који су строги противници Брегзита. Очигледан успон Шин фејна значи и промену политичке климе.

Оболелог Мартина Мекгиниса у Шин фејну је заменила четрдесетогодишња бивша министарка здравља Мишел О’Нил. Њени су ставови националистичи, окренути уједињењу Севера са Републиком, оштро залагање за увођење ирског језика у школе и оспоравање политике униониста. Тако је странка постављањем жене на чело странке негирао тврдњу Фостерове да су позиви за њену оставку били „сексистички“. Истовремено, добили су кандидаткињу која се чини као пријемчивија и сигурнија да доведе Шин фејн на позицију најмоћније партије у земљи.

Форстерова је резултате ванредних избора дочекала закључана у приватним просторијама, заједно са члановима своје странке. Двојица чланова обезбеђења осигурала су да нико од новинара не добије тражене изјаве. Њена странка је изгубила 10 скупштинских места. С друге стране, Шин фејн се приближио на само једно скупштинско место иза ДУП-а. Тиме и њен утицај на законодавну власт расте. Пад  ДУП-а на испод 30 скупштинских места значи и губљење права на тзв. „петицију о забринутости“ –  стављање вета на предлоге закона у Стормонту. Последњи контроверзни вето ДУП је ставио на легализацију истополних бракова, док је Мишел О’Нил велики заговорник ове идеје. Ирске новине сматрају да  доба великих политичких промена осетно чак и у Северној Ирској. Иронично, за успех Шин фејна заслужна је представница њихових највећих политичких противника.

Арлен Фостер је својим потезима мобилисала националистичке гласаче да изађу у великом броју. Она ће, како ствари стоје, остати прва министарка. Међутим, уколико се кроз две недеље две највеће странке не договоре око расподеле моћи, могући су нови избори. Ипак, стручњаци не верују да ће до њих доћи, а и уколико би дошло, могуће је да се владавина над овом територијом опет подигне на ниво Уједињеног Краљевства.

Док Арлен Фостер, закључана са својим страначким колегама разматра даље потезе своје странке далеко од очију и питања новинара и супарничких мишљења, а Мишел О’Нил слави тријумф и све већи успон националиста, Уједињено Краљевство се бори са још једним изазовом дубоко унутар своје територије. Нови шкотски референдум је на путу, а не би било чудно да се полако не покрене питање и припадности Северне Ирске. Национално питање увек са собом носи ризик, а гледајући нашу земљу и окружење, превише је сличности и простора за опрез. Јер, како је речено, време без конфликта није исто што и мир, а чини се да многима на овим просторима недостаје и оно прво.