Религијe Рома – мост за укључивање у друштво

Религијска култура је важан део целокупне културе ромског народа, а осим тога религија за Роме има још једну битну улогу. Ова национална заједница је једна од најугроженијих мањинских група у Србији, а религија је вид еманципације, поред оне економске и социјалне. Због тога религија Рома завређује пажњу и проучавање, истиче професор др Драган Тодоровић са Департмана за социологију Универзитета у Нишу.

Текст Милане Маричић и Весне Новковић

„Долазим, долазим далеким путевима, срећем драге цигане…“ – текст је чувене међународне ромске химне Ђелем Ђелем. Мотив лутања чест је у ромским легендама. Он говори о томе како су Роми још пре много векова напустили своју прапостојбину Индију,  па су потом ишли до свих крајева света. У Србију су, према записима историчара, стигли још у 14. веку, међутим и поред тога, све до данашњих дана они су за „већински народ” остали они други, страни. Мањина која се по свему прилагођава култури већинског народа, па тако и у релгиији – прихватајући религију народа у чијој средини живи. О постојању изворне правере Рома која се везује за Индију, данас је тешко говорити, а професор Тодоровић сматра да је она изгубљена још давно у миграцијским таласима. Поједини истраживачи верују да се њени трагови могу видети и данас, пре свега у ромском језику. У једном истраживању које урађено међу Ромима из околине Београда ‘30-их година прошлог века, забележено је да се и небо и Бог и облак називају истим именом – одел. Зато су тадашњи научници закључили да су Роми сигурно имали неку своју религију у којој су и небо и Бог и облаци били исто, а да су, према томе, тврдње да Роми нису имали никакву изворну религију неосноване.У сваком случају, данас су Роми на Балкану углавном православци, а затим и припадници ислама, и то пре свега сунитскога, не и шиитскога. Нешто мање је католика и протестаната.

ИНТЕРКУЛТУРАЛИЗАМ ПУТЕМ РЕЛИГИЈЕ
Иако је вера у животу Рома значајна као што је значајна и у другим заједницама, постоје специфичне појаве које одликују религиозност овог народа и чине је другачијом. У питању је религијски синкретизам, односно практиковање делова из различитих религија или чак уметање и паганских ритуала: „Дешавало се да православни Роми стриктно поштују неку ритуалну процедуру хришћанских празника, али ће практиковати и неке друге празнике из нехришћанског корпуса или ће их ритуално уобличавати на нехришћански начин. Исто тако на пример, припадници ислама понекад славе славе са неким обредима у којима може да учествује православни свештеник. Из угла ових великих светских религија, знања ромских верника су углавном крајње скромна, али и подупрта израженим фатализмом, сујеверјем и веровањима у магијске поступке“, објашњава професор Тодоровић.

Сцена из филма Дом за вешање (1988)

Како каже, ово је на први поглед можда неспојиво, те се због тога на појаву религијског синкретизма ромске заједнице гледа са подозрењем и ниподаштавањем: „Углавном су тумачи из редова антропологије и етнологије инкорпорирали и у социологију став да се Роми због те своје особине могу сматрати религиозно индиферентним или чак потпуно нерелигиозним, као народ који нема своју религију и који је слабог религиозног бића“, каже он и додаје да је међу истраживачима ипак било и оних који нису желели само да осуђују овај феномен: „Припадници нишке ромолошке школе постављају питање из другог угла. Посматрајући специфичну ромску религиозност, они кажу да је њихов однос према вери срдачан, топао, без наглашеног страха од божијег кажњавања због непоштовања строгих канонских правила. Па није ли та размена религијског материјала коју Роми деценијама и стотинама година раде са народима који их окружују  пример једне отворености и интеркултурализма? То је заправо способност једног народа да понуди неке иновације у религијском животу у ситуацијама када га друге већинске религије одбацују.“

РИТУАЛИ У ПРИРОДИ
Често прихватање религија од стране Рома није онако како га замишљају припадници званичних институционализованих религија. Осим религијских елемената, као што је професор Тодоровић већ објаснио, Роми нову веру коју прихватају често обогаћују сујеверјем, магијским али и митским елементима, који преовладају у ромском народу стотинама година. Зато се код њих јавља уска испреплетаност саме религије са бројним народним обичајима. Неки од њих везани су и за слављење ромске светице Бибије, заштитнице деце и мајки, која је међу децом позната и као теткица Бибија.

bibija-v
ромска светица Бибија

Ритуал се одвија поред дрвета, а празнује се четири недеље пре Великог петка: „Сви се окупљају у 12 сати поред дрвета, које се обично се налази у дворишту неког од домаћина или удружења. Најчешће поред стабла постоји неки запис, који је у облику мермерног камена. Затим долази свештеник православне цркве и ту очитава молитву. Света Бибија  није званично канонизована и призната од стране Српске православне цркве, али свештеници ипак излазе, што је добро. Након тога се деци дају слаткиши, који се бацају увис, а врло често се организује и музика, па људи прослављајући Бибију играју и певају“, описује обред слављења ове светице председник Форума Рома Србије и политиколог Драган Марковић.

О вољеној тетка Бибији испредане су различите приче. Драган Марковић каже да се њена појава, према неким етнографима, везује за период између два светска рата, када се јављала куга или према неким изворима, болест прљавих руку. Од тога су оболевала деца, пре свега ромска, која су живела у нехигијенским условима по ободима Београда. По предањима Рома из тог времена, Бибија се појављивала у тим насељима и лечила децу. Како се једино она бринула о деци коју су други занемаривали, Роми су је из захвалности прогласили светицом, иако не постоје подаци о њеној биографији. Друга прича о Бибији, ближа је легенди и старом мотиву из многих предања о свецу прерушеном у просјака који искушава људе: Почело је да се смркава, а једну старицу и њена два јагњета ухватила је киша, те су промрзли и покисли куцали на врата многих домаћина тражећи преноћиште. Нико им није отворио, осим једне сиромашне породице где је сво шесторо деце било болесно. Са старицом су поделили кору хлеба и понудили јој место за ватром да се угреје. Ујутру им се гошћа представила као Тетка Бибија, обећавши да ће домаћинова деца оздравити, док ће се деца оних који нису хтели да приме путницу разболети и умрети: „И реци свим нашим Ромима, нека никад не отерају од својих врата путника који тражи преноћиште, а нека свакоме који моли за парче хлеба дају свој последњи комад. Ви то чините њима, а ја ћу се бринути о вашој деци. и славите сваке године мој дан, и волите ме и спомињите ме.“

ОД РУБОВА ЦРКВЕНИХ ИМАЊА
ДО БОГОСЛУЖЕЊА НА РОМСКОМ ЈЕЗИКУ
Било да славе тетка Бибију, Курбан-бајрам или Ђурђевдан, за Роме је током вишевековне традиције религија била мост за укључивање у друштво. Ипак, често су наилазили на незаинтересованост већих верских заједница, предрасуде, етничке стереотипе, па и на религијску нетрпељивост. Замерана им је, према социологу Тодоровићу, нека врста ритуалне недисциплине, којој су придодаване и карактеристике попут јаког фатализма, сујеверја и магијске праксе. „Они су заправо увек желели да у том свом вишевековном трагању за решењем бројних мука у свакодневном животу, стану пред Бога као што то раде и други народи у њиховом окружењу, али да стану пред бога равноправно са другим народима у православљу и исламу, али то се никада није дешавало. Уместо тако неких симболично раширених руку са којима би их дочекивали припадници већинских религија они су долазили на један другачији дочек. Дочекивали су их подозриви погледи, одбојне речи, пре свега верских служитеља и већинске пасте у које су покушавали да уђу, ако је и био дозвољен приступ, он је био ограничен на рубове црквених имања. Ако се говори о сахрањивању, онда то није било сахрањивање заједно са другима него, на пример, на издвојеним гробљима”, објашњава Тодоровић. Та слаба заинтересованост великих религијских структура за укључивање Рома у свој верски корпус, послужила је као мотив за њихово окретање ка мањим верским заједницама, пре свега протестантским.

zajednica-roma-dot-kom
фото: zajednicaroma.com

Председник удружења студената Рома Мирослав Николић, 2002. године почео је да посећује еванђеоску цркву у Жабљу.

„Пружали су нам подршку пре свега кроз дружење. Разговарали смо о свему – школи, образовању, о Богу, уопште о значењу свега. Када одеш у православну цркву као неко ко не зна ништа и након пет година одлажења и даље нећеш знати ништа. Када питам своје родитеље зашто ово, зашто овај светац, шта то значи, која је симболика, они не знају. Тога у еванђеоској цркви нема јер су нас учили зашто поштујемо нешто и када нас неко упита о значењу верских елемената, знамо да одговоримо. А ко ће те то у православљу научити? Ко ће ти посветити време?“, пита се Николић.

Рома данас има међу адвентистима, баптистима, Јеховиним сведоцима, а најбројнији су међу јеванђеоским хришћанима – пентакосталцима. Ова појава најизраженија је на југу Србије – у Лесковцу, Врању, Нишу  и другим местима у којима су, након што су се ишколовали први пастори из ромске заједнице, настале чисте ромске цркве. У овим богомољама служба се води на ромском језику, а иако се битно не разликује од богослужења у српским црквама, према речима професора Тодоровића, пружа специфичан доживљај. „Карактерише их једна топлина, висок емоционални набој, размена енергије између свих присутних, слобода, песма, игра… Као да сте у некој црначкој заједници Латинске Америке с почетка 20. века”, описује Тодоровић и додаје да су битне карактериситке протестантизма, које не треба занемарити, анационалност и отвореност сензибилитета. Протестантизација Рома постала је масовнија када су протестанти, као и у другим земљама Европе седамдесетих година, почели да  прилазе мањинским групама нудећи помоћ. Како објашњава Тодоровић, каритативна делатност, пажња за подмиривање њихових материјалних потреба, више у одећи и намирницама, него у новцу, била је у почетку најбитнији разлог ширења протестантизма међу Ромима. Након тога су уследили богословски разлози – одговори на изречене молитве, исцељења, упознавање са верским списима. Као трећу групу разлога наводи културолошке аспекте – срдачност, отвореност у контакту коју су према њима изражавали српски верници, као и традиционална ромска приврженост музици, која је саставни део протестантских богослужења. Последњи су политички разлози, односно покушај политичке артикулације захтева за свеопштом интеграцијом.

Отвореност за различита религјиска учења и исповедање вероисповести без страха од строгих канона, неке су од најважнијих појава који се везују за религиозност Рома, иако социологија религије и даље не показује превише инетересовања за релгијски живот овог народа.