Слепе тачке српског правосуђа

Адекватно спровођење казнене политике и јасно дефинисан и функционалан казнени систем умногоме рефлектују и стабилност и поверење у институције једне земље. Тако и информација да грађани Србије немају поверења у борбу против корупције, коју је објавио Глобални барометар корупције у октобру, није у јавности наишла на чуђење.

Ово је други текст Журналистовог серијала „Како поправити Србију .?!“

Текст написали Теодора Ћурчић и Далибор Васић

Горан Илић / фото: Медија центар
Горан Илић / фото: Медија центар

Како преноси N1, застаревање случајева, дуги и развучени судски поступци и благе казне узрок су таквом утиску. Удружење тужилаца Србије је за ову телевизију недавно потврдило да је начин бирања тужилаца, које на предлог Владе бира скупштина, погрешан, као и то да је, захваљујући искривљеном систему и корупцији, у самом врху институција, независно судство постало мртво слово на папиру. Горан Илић  из Удружења тужилаца Србије сматра да је „мало вероватно да ће тужилац на чију каријеру може да утиче извршна власт имати снагу, професионалну спремност и капацитет да води поступке против оних који одлучују у његовој судбини“.  Према истраживању Центра за истраживачко новинарство, чак 80 одсто поступака који се воде због корупције заврше се условном казном. Овако блага казнена мера за прекршај који отвара врата многим другим злоупотребама система, отвара питање колико је казнени систем наше земље функционалан и које су последице његове лоше реализације и злоупотребе.

СИСТЕМ „МАЗИ“ НАСИЛНИКЕ
Проценат условних казни који се додељује за корупцију само је нешто већи од процента условних казни које добијају починиоци насиља у породици. Почетком новембра, саопштено је да је ове године званично убијено 28 жена у породичном насиљу, међу којима су и три девојчице. Насупрот овој трагичној и невероватно забрињавајућој бројки – казнене мере које се изричу насилнцима у породици махом су условне.  Систем кажњавања насилника у породици обесхрабрујуће делује и на саме жртве. Из Аутономног женског центра објављена је информација да је више од 70 одсто случајева насиља у породици свој епилог добило условном казном.  За основни облик насиља у породици запрећена је казна од 3 месеца до 3 године затвора. Већина ових првобитно преписаних касни претапају се у условне, или ниске новчане казне.

Неретко, сваки вид насиља ескалира у трагедију.  За убиство и тешко убиство одређена је казна од 10 до 40 година, међутим , како је истражила новосадска Мрежа 21, тек сваки пети починилац осуђен је на максималн казну. Много је вероватније да ће суд умањити казну, те би, као у случају, на пример, Милана Топића из Инђије, који је ножем усмртио дечка који је покушао да од њега одбрани свог брата од стрица, казна уместо 40 година, била свега три и по. Новосађани се и даље сећају случаја Александра Шундића, који је за брутално насиље које је довело до смрти Стеле Гундељ, уместо максималне казне од 40 година, добио казну од 15 година. Ради се о томе да је казнена политика у овим случајевима ослоњена на рационални избор тужилаца и судија, који произвољно одлучују да ли се, по законској номенклатури, ради о „обичном“ или „тешком“ убиству. У овом случају, као и случају Милана Топића, вишечасовна брутализација и прелом вратног пршљена окарактеристан је као „обично“ убиство.

Из Министарства правде за Журналист кажу да се ради на исправљању и увођењу новина у Кривични законик: „Тим изменама је предвиђено увођење нових дела којима се штите жене жртве насиља, као и да буде уведено нових седам кривичних дела кад су у питању коруптивна дела.“ Додуше, остаје отворено питање да ли би требало да се мења законик или сама његова примена у пракси. Као и да ли би требало да се ради на пооштравању казни, или на систематском увођењу превентивних мера које би тешка дела спречила.

clipboard0122

ПИШИ КАКО ЈЕ НАПИСАНО … У ЗАКОНУ
Када се прича о неадекватној употреби Кривичног законика, систем кажњавања рада таблоидних медија увек је предмет расправе. Раније објављени извештај Савета за штампу показао је да новинари дневних листова у Србији не поштују у потпуности одредбе Кодекса новинара Србије. Информер је рекордер са 763 прекршаја, затим Српски телеграф са 709 и Курир са 638 прекршаја одредби Кодекса. Ипак, судећи према подацима које је изнело Удружење новинара Србије (УНС), новинари нису строги поштоваоци ни закона.

„Од почетка 2014. године до 31. јула ове године суд је примио 1.135 предмета против новинара, уредника и власника медија“, речено је УНС-у у Вишем суду у Београду. Накнаду нематеријалне штете (претрпљени душевни бол, повреду угледа, части и/или права на приватност) тражило је 413 тужилаца у 2014. години, 406 у 2015. и 316 од јануара до августа 2016. године.

„Лице на које се односи информација која може да повреди његово право или интерес, може од одговорног уредника захтевати да, без накнаде, објави одговор у коме оно тврди да је информација неистинита, непотпуна или нетачно пренета.

Ако одговорни уредник не објави одговор, а за то не постоји неки од разлога за необјављивање одређен овим законом, као и ако одговор објави на непрописан начин, ималац права на одговор може против одговорног уредника поднети тужбу за објављивање одговора.“ (Члан 83, Закон о јавном информисању)

Како је пракса раздвајања главног и одговорног уредника готово напуштена у Србији (ово и данас одржавају недељници НИН и Време), кривицу за сваку тужбу сносиће глодур. На сајту Савета за штампу можете видети покренуте жалбе, њихов узрок и тренутан статус. По броју жалби су поново доминантни таблоидни медији, док дневни лист Информер на овој листи брани „златну“ титулу, те дели прво место са дневним листом Курир са чак 38 жалби објављених на сајту Савета.

Један од оних који су тужили Информер је и председник Новинарског удружења Србије (НУНС), Вукашин Обрадовић, који је јавности недавно скренуо пажњу на чињеницу да је припремно рочиште по тужби председника НУНС-а, Вукашина Обрадовића, против главног и одговорног уредника дневног листа Информер, Драгана Ј. Вучићевића, заказано за јануар 2017. године, и да се неажурношћу и одуговлачењем унедоглед подстичу поједини медији „да без икакве мере пристојности настављају са најпримитивнијим вређањем грађана, што је најуочљивије управо код Информера“.

Вукашин Обрадовић, / фото: Медија центар
Вукашин Обрадовић / фото: Медија центар

Стиче се утисак да органи власти немају снаге или воље да се изборе са овим мањим или већим кршењима закона. Медији крше закон, објављујући клевете, непроверене информације или увреде. Неке од њих без сумње могу бити погубне по иначе нарушене дипломатске односе у региону, где Информер држављане Хрватске свакодневно назива „усташама“ који „славе клање Срба“ или „финансирају исламисте“, о њиховом бившем премијеру Зорану Милановићу Ало је говорио као о „лудаку који води Хрвате у рат“, док је у Куриру он обележен као „идиот“. Док јавни званичници понављају мантру о добрим суседским односима, прорежимски медији указују на нелогичност у овим изјавама. Зашто медији који подржавају власт пишу другачије од онога како је та власт усмерена? И док су деведесетих тужбе и велике новчане казне биле начин режима да се избори са критичким медијима, тако што би их финансијски (пре)оптеретио, чини се да данас те воље нема, па се предмети и тужбе у медијима завршавају без јасног епилога или кривца, а ови новинари егзистирају на медијској сцени, овако шаљући поруку да Закон о јавном информисању није уклесан ни у каквом камену.


Број прекршаја Кодекса новинара Србије 1. март- 31. август

Информер 763
Српски телеграф 709
Курир 638
Ало 459
Блиц 39
Вечерње новости 142
Данас 43
Политика 39

Новинари су одговорни за сваку реч, лични став или увреду коју изнесу у свом медију. Понекад, одговорни су и за оно што пренесу, чак иако се ради о полицијском саопштењу. Наиме, према одлуци Вишег суда из 2012. године телевизија Б92 била је дужна да плати одштету од 350 000 динара иако је спорна вест била пренесено саопштење полиције.


Ако сте одговорни за геноцид, злочин против човечности, ратни злочин против цивила, рањеника, болесника или ратних заробљеника или за организовање неких од ових злочина, ваша затворска казна не може да застари (Кривични законик Србије, чл. 108). Ако сте пак починили било који други злочин обухваћен Кривичним закоником, једноставно је – као што је за сваки злочин сразмерно одређена казна, тако се зна и колико је времена потребно да проведете скривени од очију јавности да бисте, можда не у очима исте те јавности, али „по правди Бога истинитога“ и српских судова били слободан човек. Ако сте бизнисмен Богољуб Карић, један поступак који држава води против вас је застарео ове године, други застарева следеће, и тада се, као слободан човек, можете вратити из Русије, где боравите већ десет година, а понекад и попијете кафу са председником исте те државе из које сте побегли и која вас терети да сте проневерили 60 милиона евра новца из државног предузећа.

Владимир Вучинић / фото: Милован Миленковић
Владимир Вучинић / фото: Милован Миленковић

Некадашњи судија Специјалног суда, а данас адвокат, Владимир Вучинић, сматра да су кривичне санкције у важећем закону ипак одређене у довољној мери да се могу индивидуализовати.

–Мислим да то питање, онако како је постављено, није питање државе и њене воље да се избори или не избори са тим проблемом, јер ко може рачунати на помоћ државе у тако дугом временском периоду, нарочито када се ради о тежим кривичним делима која просечно застаревају опет у дугом временском опсегу, релативно за 10 година, апсолутно за 20 година. Код нас су у поменутим, па и „средњим“ роковима престајале да постоје и саме државе, а камоли политичке структуре које су им руководиле – рекао је Вучинић.

Он сматра да је било и случајева када носиоци функције свесно заобилазе „вруће“ предмете.
–Било је много лакше и по њих мање ризично, мислим на каријеру, да им такви предмети застаре, уместо да донесу одлуку по закону, која се неким појединцима и утицајним круговима не би допала, из било ког разлога, јер у том случају не би сносили било какве штетне последице, а неки су чак и напредовали хијерархијски тако што су били „награђени“ преласком у више правосудне инстанце – рекао је Вучинић.

Владимир Вучинић иначе је познат широј јавности од када је напустио судство због, како је изјавио, притисака након одлуке да Мирославу Мишковићу врати пасош.

Случај Богољуба Карића само је поново скренуо пажњу јавности ка овом проблему, али свакако није усамљен. Застаревање казне дочекала је и Мира Марковић, удовица некадашњег председника СР Југославије Слободана Милошевића, као и њихово двоје деце, али и двојица владика, оптужени за сексуално злостављање малолетника, као и бизнисмен Предраг Ранковић Пецони, оптужен за утају пореза. Ови случајеви јавности указују на мањкавост српског правосуђа и као да шаљу поруку да поштовање закона није битно ако имате новца или пријатеље на високим позицијама, самим тим и карту до уточишта где ћете дочекати и застаревање казне. Рачуница је јасна, ако вам је за извршење одређеног кривичног дела изречена казна од 30 до 40 година, након 25 година, суд више нема права на кривично гоњење, док казна од годину дана затворске казне након две године чекања у прикрајку – не постоји.

ДА ЛИ ЈЕ СРБИЈИ ПОТРЕБНА СМРТНА КАЗНА?
„Људски живот је неприкосновен. У Републици Србији нема смртне казне“. Када је овај члан уврштен у Устав из 2006. године, смртна казна је званично забрањена у Србији, мада је последње погубљење извршено 1992. године, а последња смртна казна изречена пет година пре уставног дефинисања њене забране. Ова промена је била неминовна последица започетих евроинтеграција.

На годишњем нивоу спроводе се истраживања јавног мњења о ставу према смртној казни и може се уочити да број присталица ове мере кажњавања расте. Као разлог овог тренда може се видети и пораст стопе насиља у породици и случајева мучења и убијања малолетника. Након убиства петнаестогодишњеТијане Јурић 2014. године, у фокус јавности поново се вратила ова дебата, а атмосферу је „подгрејао“ и министар полиције Небојша Стефановић, који је тада изјавио да му је понекад жао што је смртна казна у Србији укинута.

Небојша Стефановић
Небојша Стефановић

„Морам да вам кажем лични суд и осећај да мислим да због оваквог дела да ми је некада жао што је Србија укинула смртну казну. Можда наше друштво није било спремно за прихватање свих правних тековина ЕУ попут укидања смртне казне“, рекао је Стефановић након хапшења убице у августу 2014. године. Због „раније договорених обавеза и недостатка времена“, министар Стефановић није могао да одговори на питања Журналиста у вези са овом темом и својим ставовима.

 

Као вид реакције на бруталне злочине јављају се групе на друштвеним мрежама, где се, парадоксално, као казна за убиство види управо убиство. Такође, неретки су случајеви у којима се преко постова и коментара расправља о начинима којима би се убице мучиле, чиме се, чини се, губи из вида и иницијални разлог због кога су ове групе основане, а то је осуда насиља.

ПОСТОЈИ ЛИ ДОБРА СМРТ?
Члан 117 Кривичног законика
Ко лиши живота пунолетно лице из самилости због тешког здравственог стања у којем се то лице налази, а на његов озбиљан и изричит захтев, казниће се затвором од шест месеци до пет година. 

1101050404_400Иако су постојале индиције да се промени закон и тиме озакони еутаназија или самоубиство уз асистенцију, етички одбори Лекарске коморе Србије (ЛКС) и Српског лекарског друштва (СЛК) одбили су промене у нацрту закона, уз образложење да не желе да уз њихову професију стоји епитет „доктор смрт“. Председник етичког одбора ЛКС др Младен Првуловић истакао је у разговору за Политику како су еутаназију увеле „искључиво протестантске земље, док су католичке, а нарочито православне – изричито противне“. Пажњу јавности привукло је залагање јужноафричког надбискупа и добитника Нобела за мир Дезмонда Тутуа да се људима омогући право на „достојанствену асистирану смрт“, док Српска православна црква још увек гласно негодује, објашњавајући да еутаназија није у складу са „вољом Његовом“. Схватање еутаназије као убиства, а не „добре смрти“, како јој име каже, тачније могућности да се људима са терминалним болестима олакшају последњи дан рефлектује се у Закону, где се људима у Србији не оставља могућност да палијативу замене еутаназијом, док исти тај закон докторе који спроводе еутаназију види као убице, мада их не кажњава тако.

Истраживање које је 2015.године спроведено на Правном факултету за привреду и правосуђе у Новом Саду показало је да је 50,9% грађана Србије ЗА еутаназију.
Од 326 испитаника њих 91.1% зна, а 8.9% не зна шта значи „еутаназија“; 50.9% би се за себе одлучило за еутаназију, 49.1% било би против; 37.7% би саветовало, а 62.3% не би својим ближњима саветовало еутаназију.

Кривични законик Србије у теорији може бити сврстан у „демократичније“ и „праведније“, али у нестабилном и претерано бирократизовнаном и корумпираном систему онај казнени први пада на испиту и отвара врата за многе друге видове злоупотребе. Из Министарства правде саопштено је да су „председници судова они који воде рачуна о раду судова и судија“, међутим, оно што тим одговором није речено је како на једну  номинално независну институцију утиче нејасно дефинисан и лако манипулисан систем. И даље нема одговора на питање на који начин председници судова долазе на своје функције, да ли је закон једнак пред свима, могу ли судови аутономно да обављају свој посао без уплитања партијске политике, уцена и претњи или корупције? Сама изјава из Удружења тужилаштва да тужиоци нису самостални, те да не могу да раде свој посао, може мало изоштрити слику о томе како функционише независно судство.  Без јасно установљених овлашћења, без разграничавања власти и независних институција система и без велике грађанске самосвести, дискутабилно је да ли ће казнени систем ове земље наићи на побољшање.