Таксисти академци и доктори преко граница

Октобар, почетак нове студентске године и у Србији најчешће месец преиспитивања успешности болоњског процеса и његовог спровођења код нас, месец борбе студената за још један испитни рок, те још једну годину продужетка рока за завршетак студија оних који су се на факултете уписали „по старом“. Министри обећавају састанке са представницима студентских парламената и разговоре о системским решењима која ће унапредити високо образовање у Србији. Књига некако увек спадне на она чувена „два слова“, тј. на још годину дана истог броја ЕСПБ бодова за наставак студирања о трошку државе и за завршетак студија „по старом“. Када ће високо образовање код нас почети да ради „по новом“ и има ли разлога да се млади у земљи надају нечем бољем?

1

Ово је први текст Журналистовог серијала „Како поправити Србију .?!“

Текст написали Дуња Фундук и Никола Јекић / фотографије: Виктор Скоко

Удео особа са завршеним високим образовањем у Европској унији у старосној групи 30-34 године константно расте. Жене су бројније међу високообразованим становништвом и такође чешће од мушкараца настављају школовање. У посматраној старосној групи највише факултетски образованих имају Литванија и Луксембург, са више од 46 одсто високообразованог становништва, а најмање Италија и Румунија са 20, односно 18 одсто.. У Србији нешто више од милион људи или 16,6% има више или високо образовање. Релативно мали број високообразованих становника Србије могао би да укаже и на тешку материјалну ситуацију великог броја грађана, те скромне финансијске могућности које онемогућавају даље професионално усавршавање. Према подацима Стратегије развоја образовања у Србији до 2020. године, коју је објавило Министарство просвете и науке, стоји да је 52 одсто студената добило право на студирање о трошку државе, нешто мање од 30 одсто студената примљено је на самофинасирање, док се 18 одсто студената одлучило за упис на приватне факултете. Социјални критеријуми се не користе при рангирању за упис на факултете, што чини академске студије недоступним студентима из социјално угрожених група, који због околности у којима живе и не постижу успех у средњој школи на основу кога би им било омогућено бесплатно студирање. Баш као што Закон о високом образовању у члану 8 каже:

Право на високо образовање имају сва лица са претходно стеченим средњим образовањем, без обзира на расу, боју коже, пол, сексуалну оријентацију, етничко, национално или социјално порекло, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, статус стечен рођењем, постојање сензорног или моторног хендикепа или имовинско стање.

Нико неће младе људе скромнијих примања одбити јер једноставно не прелазе имовински цензус. Систем који не познаје социјалне критеријуме ће их сам ефикасно одстранити, док ће, са друге стране, неко са много бољим финансијским стањем добити и више погодности него што му је вероватно и потребно. Такав проблем ипак није нерешив. Социјани програми таквог типа су веома развијени у Француској, у којој се високо образовање највећим делом финансира из државне касе (скоро 80 одсто), док породице студената обезбеђују мање од 10 одсто средстава.  Барем  делимична примена код нас би помогла да најсиромашнији добију додатне подстицаје за студирање и тако се бар неки будући академик спасе од лошег система.

АРХАИЧНЕ СТРУКТУРЕ
Када се упишу на факултет, прави проблеми за будуће академеске грађане нажалост тек почињу. Србијанка Турајлић, професорка Београдског универзитета у пензији, као основни проблем високог школства у Србији сматра конзервативизам, односно не увиђање да се у времену технолошке револуције потребна знања и вештине битно разликују од струка насталих у време индустријске револуције, а које, према њој, и данас представљају окосницу високог образовања у Србији.

„Предуслов да се то промени је укидање факултета на којима се гаје те архаичне струке и формирање савременог динамичног универзитета на коме би се развијали интердисциплинарни и мултидисциплинарни програми који би одговарали потребама данашњице. Суштина је у томе да се данас од студија очекује да оспособе појединца да самостално учи, да има широк преглед основних знања из различитих области, како би у будућности био спреман да у неком тиму учествује у решавању непознатих проблема у непознатим условима“, каже Турајлић.

3Сам систем рада факултета би, као и градиво, из корена требало унапредити, јер стари систем очигледно не даје резултате. Бивши министар просвете, Срђан Вербић, за Журналист открива да је у току свог мандата схватио да је суштински проблем високог образовања код нас финансирање факултета по броју студената. Овакав систем директно утиче на то да факултети буду оријентисани да  уписују што више студената уместо да стварају квалитетне кадрове. Тако ће, по буџетском студенту, без обзира на то да ли он са факултета изађе као стручњак или незналица, факултети од државе добити у просеку 250000 динара. Највише добије ФДУ ‒ 825000 динара, док Правни факултет у Београду добије свега 85000 по индексу, али пошто је тај факултет специјализирао масовно уписивање, овакав систем финансирања им се свакако исплати. Могуће решење проблема је увођење финансирања по коме би студенти у односу на свој успех плаћали део школарине, али овај предлог ипак је остао само то ‒ предлог. Недостатак воље, како политичара, који већ по навици не виде образовање као приоритет из простог разлога што оно представља улагање у будућност чији се резултати не виде за један мандат, тако и универзитетских професора је основни проблем спорог до никаквог развоја нашег образовног система.

Министар просвете и образовања у периоду од 2014. до 2016. године сматра да је потребно да образовање постане део националног консензуса. „Образовање мора да буде питање струке и да га политичари, колико год је могуће, заобилазе. Неопходно је такође да се за акције које унапређују образовни систем обезбеде значајнија средства из буџета, пошто овако преко 90% тог новца оде на плате, због чега се превише ослањамо на новац из европских фондова. Не може реформа образовања да зависи искључиво од донација“, каже Вербић за Журналист.

ПЛАГИЈАТИ КАО СТАТУСНИ СИМБОЛИ
Са растом нивоа образовања у Србији расту и системски проблеми. Плима сумњивих диплома и доктората је последњих година све већа и доказује да проблеми нису само техничке и организационе, већ и оне проблематичније, моралне природе. Да је од мале елите једино гора лажна, лако се види ако погледамо било који аспект нашег друштва. Факултетске и посебно докторске дипломе су наизглед добрим делом изгубиле своју праву сврхе и постале су само помодарство и статусни симбол. О  (сумња се) великом броју плагираних диплома које красе зидове кабинета највиших државних званичника, Турајлић сматра да рачуна треба да воде државни факултети који, финансирани од стране грађана, имају обавезу да бране интересе друштва.

„По мени кључна кривица није на плагијаторима, јер они постоје у сваком друштву, већ на академској заједници, која није смогла снаге да се са том појавом избори. Државни универзитети су дужни да се боре за систем високог образовања који би бар у етичком смислу могао да буде цењен. Плагијат је наравно посебан проблем у друштвима попут нашег, у којима се при запошљавању у јавним предузећима и установама и даље више цени припадност партији од стварних квалификација за обављање неког посла“, сматра професорка и додаје да о квалитету образовања „може да се говори тек онда када се усагласе ставови о томе шта треба да буде сврха образовања, а онда се формирају и критеријуми којима би показали у којој мери различите установе испуњавају ту сврху.“

4

Сличног размишљања је и Срђан Вербић.
„Убеђен сам да проблем сумњивих диплома могу да реше послодавци. Оног тренутка кад они почну да праве „црне  листе“, трговци дипломама ће остати без своје уносне праксе. Нису све дипломе исте. Они који запошљавају морају да праве разлику.“

 

 

 

Срђан Вербић, бивши министар просвете
Срђан Вербић, бивши министар просвете

Проф. др Дејан Поповић, председник Националног савета за високо образовање и
редовни професор Правног факултета на Универзитету у Београду, сматра да корупција у Србији прожима читаво друштво, па ни високо образовање није изузетак. „Иако се појединци прибојавају да о феномену „куповине диплома“ говоре у јавности, допиру гласови о разним облицима академске некоректности и кршења интегритета наставног и научног рада. Академски интегритет крши се већ на испитима на основним студијама, па преко мастера, до доктората. Сузбијање плагијата до сада се није спроводило са потребном одлучношћу, без обзира на то ко су били плагијатори, а ко ментори који су толерисали такву праксу. Академска заједница често није показивала жељу да етички санкционише оне који нарушавају академски интегритет, очекујући да се плагијатима евентуално позабави суд – иначе, традиционално неефикасан.

др Дејан Поповић фото: Д. Јевремовић
др Дејан Поповић
фото: Д. Јевремовић

Водећи рачуна о општем добру, чланови академске заједнице морају схватити да су дужни да чувају интегритет високошколске установе и да раде савесно, марљиво, одговорно и посвећено, према свом најбољем знању. Није било потребно да нас на то подсећа Европски парламент, који је 4. фебруара 2016. године усвојио резолуцију у којој се позивају српске академске институције, заједно са државним органима, да донесу правила у тој области, како би се истражили случајеви плагијата и спречило њихово дешавање у будућности“, каже Поповић и додаје да су поједини универзитети већ донели своје кодексе професионалне етике и разрадили процедуре које би требало да омогуће ефикасније решавање ових питања.

5

Национални савет за високо образовање одлучио је да донесе Основе за Кодекс о академском интегритету на високошколским установама у Републици Србији, које ће обавезати сваки факултет, универзитет и високу школу да донесу своје кодексе, у које морају, као минимални, бити уграђени захтеви постављени у овим Основама. Очекује се да ће тај докуменат бити усвојен на октобарској седници Националног савета. Овакав документ би свакако представљао помак, али би у најбољем случају проблем решио само делимично. Факултет, у случају откривања плагиране дипломе, такву диплому може да поништи, али је на бирачима или менаџменту предузећа да такву особу одстране из система. Због атмосфере у друштву и буразерске привреде, нажалост, мало је вероватно да би се код нас догодио сценарио као када је немачки министар одбране због плагиране дипломе на притисак своје странке дао оставку.

Са друге стране, премијер Александар Вучић, који је у министарску фотељу поставио Небојшу Стефановића, за кога се сумња да је плагирао свој докторски рад,  изјавио је да је квалитет образовања у Србији на релативно ниском нивоу, а да се издваја једино Београдски универзитет, који се налази на Шангајској листи.  Наиме, ова престижна листа коју сваке године обајвљује универзитет Циао Тонг, рангира 500 најпрестижнијих светских универзитета, у обзир узимајући, између осталог, број добитника Новелових награда и Филдсових медаља који су похађали универзитет или раде на универзитету. Београдски универзитет се на овој листи нашао први пут 2012. године, а на последњем списку позиционирао се имеђу 201. и 300. места.

Србијанка Турајлић не слаже се са премијеровом изјавом и сматра је још једном у низу популистичких изјава која је намењена грађанству, а уперена је против група у којима премијер не може да добије подршку какву би желео.

Србијанка Турајлић фото: Александар Анђић
Србијанка Турајлић
фото: Александар Анђић

„Квалитет образовања заправо није низак, већ су, као што сам већ рекла, студијски програми само архаични. Унутар непостојеће струке за коју се данас неко школује, могуће је стећи изузетно висок квалитет базичних знања. У прилог томе говоре и успеси наших људи који настављају школовање на неком од универзитета у свету. Друго је питање што они који не желе да се даље школују не знају шта да раде са тим стеченим знањем. Универзитет у Београду јесте на Шангајској листи, али та листа заправо мери само научни потенцијал. Дакле, тачније би било рећи да Универзитет у Београду има највиши научни потенцијал у земљи, што је природан резултат чињенице да су у његовом саставу сви научни институти који су се годинама развијали у главном граду земље. Са тим у вези било би занимљиво да неко постави и питање зашто се тим институтима, који у великој мери доприносе пласману на Шангајској листи, не даје право да организују докторске студије, што је само још једна илустрација, затворености и конзервативности постојећих факултета“, сматра Србијанка Турајлић.


ЦИЉЕВИ ВИСОКОГ ОБРАЗОВАЊА
Члан 3.
Циљеви високог образовања јесу: 1) преношење научних, стручних и уметничких знања и вештина; 2) развој науке и унапређивање уметничког стваралаштва; 3) обезбеђивање научног, стручног и уметничког подмлатка; 4) пружање могућности појединцима да под једнаким условима стекну високо образовање и да се образују током читавог живота; 5) битно повећање броја становника са високим образовањем.

ПРИНЦИПИ ВИСОКОГ ОБРАЗОВАЊА
Члан 4.
Делатност високог образовања заснива се на следећим принципима: 1) академске слободе; 2) аутономија; 3) јединство наставе и научноистраживачког, односно уметничког рада; 4) отвореност према јавности и грађанима; 5) уважавање хуманистичких и демократских вредности националне и европске традиције и вредности културног наслеђа; 6) поштовање људских права и грађанских слобода, укључујући забрану свих видова дискриминације; 7) усклађивање са европским системом високог образовања и унапређивање академске мобилности наставног особља и студената; 8) учешће студената у управљању и одлучивању, посебно у вези са питањима која су од значаја за квалитет наставе; 9) равноправност високообразовних установа без обзира на облик својине, односно на то ко је оснивач; 10) афирмација конкуренције образовних и истраживачких услуга ради повећања квалитета и ефикасности високошколског система; 11) обезбеђивање квалитета и ефикасности студирања.

ТАКСИСТИ АКАДЕМЦИ И ДОКТОРИ ПРЕКО ГРАНИЦА
Питање којим би требало да се баве Савет за образовање, Министарство просвете и, на крају, Влада, јесте зашто се сваке године на факултете уписује велики број студената на одсеке и студијске групе које су постале „архаичне“ или у систему већ постоји огроман број дипломираних стручњака за којима нема потражње на тржишту рада.

6

Проф. др Дејан Поповић сматра да се основне слабости система високог образовања односе на неодговарајућу мрежу државних факултета, који не води рачуна о потребама привреде или друштва.
„Следе се партикуларни интереси локалних моћника. Акредитација је обезбедила минимум услова за извођење студијских програма, али не постоји ефикасна контрола да ли високошколска установа, по добијању акредитације, задржава пријављене наставнике, просторне и техничке ресурсе, или се они пребацују на неку другу установу. Неконтролисана експанзија факултетских одељења изван седишта установе, која се догодила у ранијем периоду, задала је озбиљан ударац високом образовању.
Непостојање развијеног тржишта рада у Србији, где је у јавном сектору и даље веома заступљено партијско запошљавање, еродира квалитет високог образовања“, каже Поповић додајући да постоје високошколске установе које „фабрикују кадрове“, које приватни сектор не би прихватио, али који добро пролазе у јавном сектору.

Проблеми српског високог образовања су изразито дубоки и утичу, како на привреду, тако и на морални пад друштва. Зато ни промене не смеју да буду козметичке, него системске и свеобухватне, од привреде, која мора да улаже у квалитетну радну снагу, преко иновације факултета и ригорознијег избора професора, па све до студената који ће због варања бити најстроже кажњени. Али пре тога неопходно је да ми, као друштво, схватимо да је улагање у образовање заправо инвестирање у боље сутра, без којег нећемо бити ни у прилици да се надамо да свако следеће ново неће бити само још гора верзија претходног.