Дан после

Након годину дана (многи сматрају да она никада не престаје) исцрпљујуће кампање (пре свега за америчке грађане) Сједињене Државе добиће свог новог председника/цу. Избор између нарцисоидне сексистичке наранџе и нехаризматичног корумпираног робота свакако није лак, а што показују истраживања јавног мњења која је спровео Politico и која предвиђају неизвесну завршницу трке дајући Клинтон само три процента предности у односу на Трампа. Да овај избор није избор који су Американци прижељкивали показује и истраживање које је спровео Washington Post, а које говори да су ово двоје најнепопуларнији председнички кандидати у задњих тридесет година.

Правећи корак уназад и постављајући ове изборе у мало шири контекст, добија се слика једног изузетно поларизованог друштва. Великих мимоилажења у мишљењу о томе како треба да се управља овом државом било је одувек, од самог оснивања државе. Ипак, америчко друштво је увек, са изузећем Грађанског рата, налазило начине да та мимолиажења премости. Док се алармантност ситуације данас не може упоредити са оном која је непосредно претходила Грађанском рату, неспособност америчких политичара, и грађана који их бирају, да решења проблема изнађу заједнички свакако је забрињавајућа.

 Републиканска партија из 2008. и она из 2016. го-дине веома се разликују. Након два мандата Барака Обаме, црнца председника током чијег мандата су успостављени системи социјалног и здравственог осигурања и легализовани истополни бракови, хистерија која је владала унутар мањине на крајњој десници ширила се кроз редове конзервативаца све док није преузела контролу над партијом, стварајући климу непомирљивости која је на крају довела до Трампове кандидатуре.

Вође републиканаца су тако, у случају победе Клинтон, већ најавиле блокирање свих њених предлога за, од фебруара, упражњено место судије Врховног суда. Узимање државе за таоца није страно пост-2008 републиканцима – САД су умало 2011. ушле у нову рецесију након одбијања републиканаца да пристану на рутинско повећање границе дуга, користећи ситуацију као полугу за имплементирање својих агенди.

Леви, демократски спектар суочиће се са јачањем прогресивних елемената унутар партије, охрабрених успехом Бернија Сандерса у трци за номинацију (самопрокламовани социјалиста освојио је 13 милиона гласова на унутарстраначким изборима, само три мање од Клинтон). Овако снажна подршка прогресивној платформи приморала је Клинтон да велике делове исте уврсти у своју, задобијајући званичну подршку Сандерса и покушавајући да на тај начин привуче његове гласаче. Сам Сандерс најавио је жестоки притисак левице уколико, у случају да победи, Клинтон одустане од примењивања ове прогресивне платформе.

Нови commander-in-chief ће, без обзира на то да ли је у питању Трамп или Клинтон, пред собом након преузимања дужности у јануару имати нимало захвалан посао премошћавања насталог и растућег јаза између две партије. Овај политички ћорсокак у комбинацији са бујајућим проблемима из стварног света, попут кризе у Флинту (где хиљаде људи већ две године немају приступ здравој пијаћој води), масовних пуцњава, убистава афроамериканаца од стране полиције, превисоких студентских кредита, застареле инфраструктуре, коруптивности политичара, одбијања да се озбиљно ухвати у коштац са факторима климатских промена и константе геополитичке игре у којој је дугорочна превласт САД све више под питањем, чини од ових председничких избора и периода који следи преломни тренутак у историји Сједињених Држава.