Српске коњичке игре

Шеснаест година је прошло од петог октобра. Страница календара никада није окренута на шести. Уместо тога, она се све одлучније окреће ка четвртом. Окреће се, може јој се, јер календарски лист четвртог октобра није отргнут, згужван или, још боље, пластифициран и остављен да стоји као музејски примерак – подсетник како је лако разориво ткиво друштва.

Уместо тога, лист четвртог октобра је остала савијена страница са прегибом довољно широким да се међу њега, непажњом многих, завуку прсти који ће ту страницу вратити на чело нашег друштвеног календара.

Мислећи да је тог петог октобра посао завршен, скидајући са седла свог деценијског јахача (и то тек након што је народ уведен у два и по рата, санкције, корупцију, цензуру, убиства, крађе из-бора и бомбардовање – кажу да је Србин храбар ратник, заборављајући да је још бољи трпилац), дозволили смо новим јахачима, недуго потом, да у руке узму корбаче – углађеније, мекше, европскије – без много промишљања о томе да ли су једном друштву у Европи у двадесет првом веку јахачи и коњи уопште потребни.

Народски речено, fast forward у другу деценију века. Корбачи су и даље ту. Неуглађени, храпави и европски, а опет тако оријентални. Више чак нема ни оног лажног тапшања по врату јаханих, а ни превише негодовања јаханог (бирачког) тела. Можда због стављене брњице, можда због умора.

Однос јахачи – јахани делује зацементиран у српску друштвено-политичку традицију. Да ли је у сада грађанима, некада друговима и другарицама, а пре тога рајом, коначно сазрео Стокхолмски синдром добијајући свој новомиленијумски шлагворт? Да ли су се жртве толико везале за своје мучитеље или се плаше да опет потраже помоћ и некоме другом укажу своје поверење – а након што је оно у потпуности изневерено?

Да ли ће наша генерација, одрасла у временском вакууму и друштвеном међупростору, бити та која ће се истргнути из зачараног круга ове коњске игре и коначно страницу календара окренути на шести или ће дозволити да оваква питања себи поставља и она наредна?