Вулин, хипстери и левица

Док јачају Трампови, ЛеПенови, Тереза Мејови и Вилдерси света, левичарска идеја у Србији не показује намеру да се пробуди из дугогодишње коме.         

Социјалистичка партија Србије (Дачић), Покрет социјалиста (Вулин), Демократска странка (Шутановац), Лига социјалдемократа Војводине (Чанак), Социјалдемократска странка (Тадић). Колико дуго бисмо морали да играмо игру асоцијација пре него што дођемо до конкретних левичарских порука, дела или намера ових, на папиру, по имену и програму, левих странака у Народној скупштини?

Да ли су Дачићеви социјалисти који учествују у неолибералном испирању мозга грађана под вођством Вучића, Вулиново министарство које не таласа ни када у Јури отказ добије жена која се лечила од рака, ДС којој је хоби смењивање својих председника и лутање у времену и простору, ЛСВ из које неко ту и тамо викне „Војводина није крава музара“ након што Чанак засвира на тамбурици или Тадићева странка која се назива социјалдемократска јер је он негде чуо како се људи ложе на Норвешку  најбоље што „левичарска идеја“ у Србији може да понуди?

Да ли је реално стање да Левица Србије несрећног Борка Стефановића, са својим колико-толико модерним левичарским програмом, уз све потешкоће које једна новонастала партија може имати, добије свега 35.000 гласова грађана?

Кривица за клиничку смрт недесничарске политике није само на безидејним српским политичарима. Она се може наћи и у раздаљини између ужеглог комунисте, члана организације која у себи има име мртве државе и хипстера који, над колачићем од хељдиног брашна, тугује над неправдом и другом деценијом двадесет првог века која почиње да личи на четврту деценију прошлог. Удобно смештени у своје искључиве, нетолерантне и/или псеудоинтелектуалне, елитистичке мехуриће несвесни су или невољни за налажење заједничког језика са „другим“ и прављење компромиса, доводећи себе у ситуацију да праве значајно веће компромисе, попут гласања за политичку опцију са којом немају скоро ништа заједничко.

Оваква разједињеност, заједно са друштвеном неактивношћу многих грађана не даје разлога „левичарским“ странкама које се налазе у Скупштини да почну да правдају речи у својим називима и реченице у својим програмима. Уколико је мењање постојећих странака узалудно, а стварање нечег  ‘новог’ једини разумни корак унапред, левичари у Србији морају знати да, док се потенцијал који разноликост мишљења може да има не почне схватати као највећа предност коју „лева идеја може да има, ово неће бити могуће.