Биографија

Вечити аплауз највећем

Био је то неки сиви тежак дан. Био је то дан када су сви занемели. Дан са толико бола да су сви у неверици размишљали: „Па зар и ти?“. Био је 9. фебруар ове године, када је у легенду отишао онај који је увек то и био. Био је то дан када нас је напустио Небојиша Глоговац.

Преминуо је у 48. години живота, али је иза себе оставио велика дела која су ушла у историју српске кинематографије, а био је и остаће један од најбољих драмских глумаца са ових простора.

Рођен у Требињу, а одрастао у Панчеву, Глоговац ’88 уписује психологију на Филозофском факутету у Београду. Иако је био „карактер који када би вам поставио дијагнозу или пресек ситуације могли бисте само да ућутите“, како је то рекао његов ‘класић’ и глумац Сергеј Трифуновић, он ипак остаје несуђени психолог. Небојша се још ’87 појавио у тада култној, и током времена више пута репризираној серији Бољи живот, Телевизије Београд, са малом улогом од неколико епизода, а за време студија на Филозофском играо је и у Аматерском позоришту Панчево. Није му нешто дало мира, љубав према уметности и глуми у њему се таложила, да би чини се превагнула 1990. када је уписао глуму на Факултету драмских уметности у Београду у класи професора Владимира Јевтовића, а његови ‘класићи’ били су Наташа Нинковић, Сергеј Трифуновић, Војин Ћетковић и Борис Пинговић,једна од најбољих класа ФДУ-а. Тај тас на ваги одредио му је даљи пут.

Прву улогу остварио је у филму „Рај“ Петра Зеца ’93, потом игра и у ратној драми Боре Драшковића Вуковар једна прича, али ће Глоги тек касније показати своју праву, богату глумачку креацију. Управо те улоге углачавају му стазу до његове прве награде – Цар Константин на Филмском фестивалу у Нишу за филм „Убиство са предумишљајем“ у којем својски добро, аутентично и без сумње уверљиво тумачи војника рањеног на ратишту, који једва чека да се залечи како би могао да се врати назад. Награда за најбољу мушку улогу била је само потврда – врашки добар глумац је ту!

По принципу „звезда је рођена“ Глоговац наступа у филмовима као што су „До коске“ који на суров начин описује тадашње стање у земљи, затим „Буре барута“ сада већ култно дело Горана Паскаљевића које је било номиновано за Оскара као најбољи филм ван енглеског говорног подручја. Уследила је и улога, у продукцијској серији Радио-телевизије Србије „Породично благо“.

На самом почетку миленијума, Глоговац добија улогу по којој га можда и највише памете. Ремек-дело Љубише Самарџића Небеска удица био је и остаће филм, који се гледа без даха. Чиста, права, оштра, бескрупулозна глума, а вредна сваке пажње постаје свака реченица коју изговара Глоговац, а можда сви највише памте ону реченицу „Знаш ти како се постаје шампион? Тако што изађеш на терен и победиш кад је најтеже!“. Каја, лик који Глоговац тумачи у том филму, постаје омиљени лик млађе генерације. Постаје више од лика – остаје херој. Хвалили су га тада критичари на Филмском фестивалу у Берлину, нико није остао имун на тај таленат.

Годину дана касније глуми у филму „Муње“ где публику засмејава до суза. Реплике из тог филма и даље се памте, чак улазе у жаргон нових генерација које стасавају почетком века.

У фиму „Клопка“, једној од најбољих драма са ових простора, тумачи лик Младена који покушава да заради новац за лечење свог тешко оболелог сина. Заједно са својом ‘класићком’, Наташом Нинковић, стаје раме уз раме и тако настаје филм за који Глоговац осваја награде у Минску, Милану и Лијежу за најбољу мушку улогу, а филм награду за најбољи сценарио на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој бањи.

Следе улоге у филмовима Hadersfild, Жена са сломљеним носем, Бели бели свет, Артиљеро, Бранио сам младу Босну, Кругови, За краља и отаџбину…Један од последњих филмова му је Устав републике Хрватске за који је добио неколико награда – Гранд При на Филмским сусретима у Нишу, Златну аренуу Пули и награду за најбољег европског глумца.

И мук. Тишина. Разочарање.

И шта рећи осим: „ Хвала ти глумчино! Хвала што си постојао, хвала што си нам својим талентом мамио осмехе, али и сузе кад је требало! Хвала што си учинио нашу културу богатијом! И поврх свега, хвала ти што си одлучио да свој таленат несебично поделиш са нама!“

Остају сада улоге по којима ћемо га памтити.

Трифуновић је у свом опроштајном писму Глоговцу рекао да он није био човек за минут ћутања, већ за десет минута аплауза.

ВЕЧИТИ АПЛАУЗ ТЕБИ ВЕЛИКИ ГЛУМЧЕ!

Био је неки тмуран дан. А ваљда су такви дани када одлазе велики и најбољи?

Leave a Reply