Арт&кулација Нови број

Дешавања у нама битнија су од дешавања око нас

„Живот у сопственом огледалу“ дело је деветнаестогодишње Жане Мариане Прокић, девојке с великом љубави према писању, која је сан да изда своју књигу претворила у стварност.

Њену књигу чини преко 25 кратких прича, а како она и сама каже, све су измишљене сем једне. Идеју да их напише пронашла је у свету око себе. Опажала је како људи реагују у одређеним ситуацијама, шта је то што их чини срећним, а шта ствара бол. На самом почетку налазе се два састава која је посветила свом деди и прадеди. Породица јој је највећи ослонац и подршка у животу. Поред породице, ту су и њени пријатељи који је подржавају.

У времену када се твоји вршњаци одлучују за алкохол, излазе и имају некакву искривљену перспективу свега, ти одлучујеш да са 19 година издаш књигу и покажеш да омладина ипак није отишла у погрешном смеру. Како се, уопште, створила та идеја?

Свима нама је познато да деца имају одлично развијену машту. Вероватно је свако од нас као дете стварао свој имагинарни свет, размишљао о томе шта ће бити када порасте, како ће изгледати, где ће путовати и слично. Многе маштарије касније задрже свој облик, облик нереалних жеља, али у мом случају није било тако. Као девојчица, стално сам говорила да ћу једног дана издати књигу. Када сам кренула у први разред, писала сам саставе на часовима српског језика, затим их читала на приредбама и уживала у томе, али то се, наравно, није дешавало сваког дана. А онда је дошло до великог преокрета, момента који је у највећој мери утицао на тренутна дешавања. Удружење пензионера општине Лапово, поводом 60 година постојања, расписало је 2013. године конкурс на тему „Мој деда/баба“. Састав који се налази на почетку моје прве збирке прича јесте управо састав који је заузео прво место на том конкурсу и који је обележио почетак мог стваралаштва. Након тога сам почела да учествујем на литерарним конкурсима, а писање прича и песама постало је део сваког мог дана од поласка у средњу школу.

Када сам као девојчица маштала о томе да ћу једног дана издати књигу, нисам ни слутила да ће се то догодити овако рано. Када сам замишљала своју прву промоцију, себе сам видела као особу која има нешто више од тридесет година, али жеља је показала своју моћ раније, па је стога моја прва збирка „Живот у сопственом огледалу“ угледала светлост дана ове године у фебруару захваљујући Удружењу пензионера општине Лапово, на челу са председником Драганом Микићем, који је и творац њеног назива.

Књигу си започела са два састава која си написала у основној школи, а њени главни актери су деда Пера и Савче. Какву су улогу они имали у твом животу?

Сматрам да је породица темељ свега, основа сваке особе и да је најважније да она буде стабилна и пуна љубави. Богу сам захвална што је одлучио да се родим баш овде, у породици коју чине моји родитељи Чедомир и Сузана и баба Снежана. Они су, поред многобројних пријатеља, моја највећа подршка, мој ветар у леђа и оаза мира. Наша породица је до пре пар година била у ширем саставу. Мој деда Петар и прадеда Сава, које сам ја звала Пера и Савче, напустили су нас током моје основне школе.

Са Пером сам проводила највише времена, пошто је због болести мишића био у колицима. Он је моје детињство обогатио различитим садржајима и усмеравао ме је ка правим вредностима. Захваљујући њему, већ са пет година знала сам да пишем и рецитујем песме. Цртали смо, гледали утакмице, а када сам кренула у школу, успео је да створи моје радне навике, прегледао је моје домаће задатке и усадио ми позитиван поглед на свет. Никада ми се није обратио повишеним тоном. Говорио ми је да није важно коју ћу оцену добити, већ шта ћу научити. Мотивисао ме је и чинио све да једног дана постанем квалитетна особа, најбоља верзија себе. Исто то чинио је и Савче, као и сви остали чланови породице. Савче се бавио административним пословима и никада му нису сметала питања која бих константно постављала док је он седео и радио. Када сам имала шест година, дао ми је да попуним банковни чек и сав поносан га однео у банку, рекавши запосленима да је то рукопис његове праунуке.

(фото: Срба Савић)

Заиста се могу похвалити дивним детињством на које сам поносна, као и породицом коју би свако пожелео.

Ко је твој књижевни узор?

„Када нешто заиста желиш, читав свемир ће се побринути да то и добијеш“ написао је Пауло Коељо и тиме учинио да постане мој узор када је реч о писању. Његове књиге ми увек улију много мотивације и док их читам, осећам се као да сам у некој другачијој димензији. Сан ми је да постанем писац сличан њему.

Да ли у причи „Сачувај човека у себи“, у којој старији човек саветује младићa како се треба понашати у тешким тренуцима и како их превазићи, можда видимо твој однос са деда Пером?

Године у својим порама скривају мудрост, а ја непрестано трагам за њом и зато волим да разговарам са људима који су старији од мене. Али исто тако мислим и да младост може садржати комадиће мудрости. Можемо да знамо и нешто што нисмо искусили. Могуће је учити и на туђим грешкама и тако бити колекционар мудрости. Вероватно су разговори из детињства подсвесно утицали на писање приче „Сачувај човека у себи“. Та прича је заправо настала како би апеловала људима да никада не одустају од доброте. Хтела сам да поручим читаоцима да, пре свега, морају да буду добри људи и да је оно што се дешава у нама далеко важније од дешавања око нас. Постоји и још један мотив. У причи старац разговара са младићем. Обично се људи, када траже неки савет или мишљење, обраћају старијима. Оно што млади имају да кажу, често им није важно. Из тог разлога, у причи ту важну поруку преноси старац. Крај приче је потпуно мистериозан и оставља много простора читаоцима да активирају своју машту.

Учествовала си на многим такмичењима и добила разне награде. Колико су те награде одскочна даска за девојку од 19 година?

Да, редовно учествујем на конкурсима и такмичењима. Моји радови се налазе у преко десет зборника, за сада. Драге су ми све добијене награде, а најдраже – међународне. Поред награда из области књижевности, међу дипломама које сматрам својим траговима налазе се и оне које сам добила на такмичењима из неких других области. Такмичила сам се у рецитовању, предузетништву, шаху… Једна од награда која ми је посебно драга јесте освојено 1. место на такмичењу које је организовала Теслина научна фондација, у оквиру ког смо радили тест састављен од питања о Теслином животу, изумима, а такође је било и задатака из основа електротехнике и физике.

Очигледно је да се у књизи доста бавиш проблемима данашње омладине, почевши од презасићености интернетом и оним што он нуди у причи „Љубав у доба друштвених мрежа“, преко бахатих излазака и последица свега тога у „Крв живот значи“. Какву поруку си желела да пренесеш како својим вршњацима, тако и старијима?

Свака прича из збирке носи одређену поруку. Негде је она јасно представљена речима, а негде се мора употребити лупа. Много је мојих вршњака који дозвољавају друштву да им стави повез око очију и тако везаних руку тумарају ходницима порока и стазама које нису најбољи избор. Желела сам да поручим младима да своје време треба да користе на исправан начин и да никада не одустају од исправних циљева, оних који их неће одвести у пропаст и учинити да време потроше на кајање. А на читаоцима је да процене да ли сам у томе и успела.

„Крај или нови почетак“ говори о младићу који жели да изврши самоубиство. То је прилично озбиљна тема која нам показује да треба сагледати, поред лошег, и све оно добро у животу. Које је твоје мишљење о томе што често заборављамо ону лепшу страну па у људима преовладава лоша?

Људи, посебно млади, склони су томе да фокус стављају на црну боју без жеље да сагледају отатак спектра. Мрак није вечност. Шта год да се дешава, прође. Никада себи не смемо допустити да проблеми победе. У причи „Крај или нови почетак“ младић је на корак до краја. Секунде га раздвајају од смрти или новог почетка. Ни у једном моменту нисам хтела да приближим разлог због кога је он хтео себи да одузме живот, јер сам поново желела да притиснем дугме за укључивање маште код људи у чијим рукама ће се збирка наћи. Знам да огромном броју младих људи такве идеје падају на памет, али на сву срећу, мали број истих то и реализује. Тинејџерске године могу бити јако ризичне и опасне ако не постоји љубав породице, пријатеља, околине… Млади се тада осећају усамљено, одбачено, несхваћено, а ако се још роде и неки већи проблеми, може доћи до ситуације из претходно споменуте приче. Из тог разлога, желела сам да се позабавим том темом и покажем младима, али и старијима, да је сваки проблем решив и да одузимање нечег најдрагоценијег никада не сме да буде избор.

Члан си књижевног клуба „Милорад Бранковић“ у Лапову. Колико су ти чланови помогли и какво искуство носиш из клуба?

Члан Књижевног клуба „Милорад Бранковић“ у Лапову постала сам 2014. године. Бити део те енергије, праве ризнице талента, једног друштва које чува и негује праве вредности, славећи уметност на креативан и прави начин заиста је дивно. За сада сам најмлађи члан и слободно могу рећи да обожавам своје колеге из клуба. Свако од њих негује свој стил у писању и свако је веома успешан у ономе што ради. Од њих сам много научила и захвална сам им на сваком савету, сугестијама и огромној подршци.

Који су твоји планови за будућност?

Тренутно сам фокусирана на спремање пријемног. Планирам да студирам психологију. Током лета ћу се позабавити активнијом промоцијом збирке, а у току 2019. или 2020. издала бих збирку песама. Она је већ готова, али не бих журила, јер сматрам да збирка прича „Живот у сопственом огледалу“ заслужује да се посветим њеној промоцији.

Leave a Reply