Спорт

Енглески рингишпил – забава за пензионере

Царство животиња ће увек безглаво бирати лава за свог диктатора – ауторитет и историја потурају круну на његову гриву. Када окупите три лава, сетићете се и фудбала – путујућег циркуса који без кротитеља не може да успе све и да је цео свет његово имање. Не замлаћујте се њиховим причама, слова у књигама немају тежину уколико иста служе као потпора кревету. Док на енглеском двору зараду и лепоту доносе стране платише, домаћини су дворске луде које умарају главоње у фотељама.

Енглези предуго тапкају у месту. Репрезентативни фудбал је за њих постао шпанско село, прегласни да бисте их занемарили, недовољно паметни да бисте их слушали. Свака последица броји своје претходне узроке па су се тако ствараоци фудбала забројали у свемоћи новца и заборавили оно чиме ће се довека хвалити. Заборавили су да је све кренуло од њих.

Можда јесу заслужни што и даље гледамо лоптање и сигурно јесу заслужни што у њиховом дворишту гледамо најквалитетније светско лоптање, али поента је тек на средини књиге. Масовни квалитет који су саткали у своје фудбалско одело сачињен је од иностраних играча – Французи,Немци, Бразилци, Белгијанци, Аргентинци и многи други су људи због којих Oстрвљани плаћају улазнице. Иако ће људи причати о поновном рођењу енглеског фудбала кроз таленте какви су Хари Кејн и Деле Али, истина је да, уз наравно неоспоран квалитет не само овог двојца, већ и многих других младих Енглеза, они своје кораке праве ситно и у својој соби.

Репрезентативни фудбал је одувек имао посебну тежину јер је потврда рада и умећа на нивоу двогодишњег или четворогодишњег циклуса. Енглези годинама важе за фаворите на највећим такмичењима, а ту улогу не оправдавају још од давне 1966. када су је и једини пут оправдали. И то у својој држави.

Проблем је закопан дубље у папирологији, у недостатку жеље да прихвате пораз. Рециклирање генерације тренера не доноси ништа сем плацебо ефекта, шок-терапије која не стигне ни да замахне, а већ се налазите на поду. Проблем свакојаких Хјузова и Пардјуа јесте тај што се не добија ништа ново, а камоли квалитетно, на дуже стазе.

(фото: zimbio.com)

Енглези одбијају да покрену позадине у правцу промене стила погодног за развој своје – многи ће рећи – најновије златне генерације. Уместо пружања шанси неким новим Дајшовима и Хауовима, јер су они једини који су у претходним годинама показали неку иновативност и ускомешали крв Енглеза надом да долази нова плејада тренера, клубови у Премијер лиги опредељују се за проверену монотонију Марка Хјуза, Роја Хоџсона, Алана Пардјуа и њима сличних.

Позната је прича о Едију Хауу и Борнмуту, ружном пачету које је из четвртог ранга дошло у елиту и у њој се усталило. Када погледате имена, ову екипу бисте вероватно уврстили у најбољу руку у Чемпионшип, али лидерство младог Енглеза који млатара рукама крај терена чини их бољима и вреднима сваког поштовања. Можда је тотални фудбал прегруба фраза за описивање Трешњица, али свакако да на њиховим мечевима наилазимо на прегршт голова и битно отворенију игру од оне коју су, вероватно под заклетвом, пропагирали и и даље пропагирају Тони Пјулис и Сем Олердајс.

Нешто сличнији оном класичном, острвском стилу јесте тренер Барнлија Шон Дајш. Највеће изненађење првог дела сезоне не купује нове навијаче головима са 40 метара, тики-таком и елеганцијом, већ срчаношћу и пожртвовањем попут оног које је својевремено поседовао Џон Меклејн. За њих важи иста прича – једноставна амбалажа, без шара и украса, последњи тетрапак на рафу ка којем би кренула ваша рука. Без Дајша сигурност другог ранга била би неминовна. Овако, натерао је своје ратнике да и они попут Вилиса ’умру мушки’. Бар на кратко – на једно шест сезона!

Осредњост је проблем, питајте кога год желите, поготово када тврдите да сте у нечему најбољи. Константно оживљавање тренерске старије гарде доноси им удобност медиокритета, проверен начин рада и расподелу новца по навици. Покушај са Саутгејтом нека преживи Русију, пред Енглезима је генерација којој ово лето неће бити зенит, са њим су макар изашли из зачараног круга остарелих менаџера.

Остали млади тренери слабо добијају шансу. Да ли је посреди то што сматрају да ће тражити више, давати мање, надолазити дуже – није јасно. Јасно је да неће бити најбољи. Када вам је највећи успех тврдња да никада нисте испали – питајте Тонија Пјулиса – или Хоџсонов последњи добар посао када је са Фуламом ушао у финале Лиге Европе, а затим у декади која следи поштено каљао своје име, онда је шаблон познат и врло лако се чита. Енглези никада неће одступити од острвског начина, ма колико он испао из моде.

Тако добијамо велике успехе Стоука, девета места у Премијер лиги осликана на платну, славље Вест Брома у Бирмингему јер нико није дао толико мало голова, а ипак остао у лиги, или пак радост Паласа што је још једна премијерлигашка сезона пред њима. Сложићемо се да је кључ за успех остао са друге стране закључаних врата и можда је у соби топло, пробајте да отворите прозор и лако ћете се смрзнути.

Племство никада није бирало цену за сопствену разоноду било да осмех маме рингишпили на вашарима или одсечене главе. Капитализам се поиграо картама, наметнуо основе тржишта и помешао усамљене вратове са вртешкама. Премијер лига прети да постане пензиони фонд неколицине људи који су у њој оставили најбоље тренерске дане и и даље се у њој врте укруг. Иако више нису млади, изгледа да им се допала вртешка – одбијају да са ње сиђу. Вероватно неће ни сићи док им се не заврти у глави. Ако им је стало до бољитка, неко ће морати да повуче окидач и искључи механизам. Предуго већ нема земље за старце.

Leave a Reply